Fragmenti o Dadu Đuriću (2)
Dadov atelje u Eruvalu postao je, u tri desetleća, fantastična opservatorija.
Tu se veliki mag zatvara da gleda vaseljenu nastanjenu sablastima, crnim nostolikim zvezdama koje trepere nad životinjstvom i silama uništenja. On nije izrastao u vesnika zla nego u poricatelja zla, isterivača zla uvek i svugde. Veliki egzorcist, Dado je sapatnik mnogima. Iz goleme muke i nevolje, on slika da bi se oslobađao, da bi sebi dao oduška.
Dado je u odsustvu postao mit naše kulture. Šejka je postao mit smrću i posle smrti. Mračnu auru oko Dadovog lika u daljini isplele su mnoge pobude.
Verovatno ih ne možemo objasniti činjenicom da je Dado svakako jedan od najvećih slikara poniklih na ovom tlu.
Dado ne prestaje da bude živi izazov i zagonetka. Onim što može, ali i onim što hoće makar i da ne može. Njegovo posvećenje slikarstvu sadrži u sebi strast velikih fanatika. Od te strasti podilazi jeza …
Ko je video lice Dada Đurića, to kraško polje premreženo nagoveštajima unutarnjih bura, ko je video njegove kretnje i držanje, njegove ruke koje rezbare kroz vazduh dok sriče reči s reskim crnogorskim prizvukom — taj je mogao da primeti koliku groznicu nosi i podnosi taj nadarenik, s kakvim se nespokojem napaja njegova duša i kakve slutnje suzbija taj izrazito moralan čovek.
Poput šamana, Dado iznosi na videlo u slikarstvu ono što se ustežemo slutiti. On podaruje oblik čudnim plodovima što zriju na spoju strepnje, užasavanja i mašte.
Dado se rve s nečastivošću vidljivog ili nevidljivog sveta. Pri tome, on ne čini molepstvije demonu, nego traži izlaza simbolično predstavljenim modrinama, kao vesnicima zore u kojoj ćemo se na plamičku zemne sreće ogrejati.
Slikar apokalipse, Dado Đurić nas blago podseća da ova reč ne imenuje samo slom, stradanje i kaznu vaseljensku, nego da izražava objavljenje i otkrivenje.
Uvek kada bih se našao pred velikim Dadovim platnima pomišljao sam na „strašne sudove” u Mileševi, Gračanici i Oikstini. Jesmo li mi, kao da se pita slikar, sazdani za taj vrhovni čin preispitivanja? Jesmo li vinovnici ili žrtve, grešnici ili nevoljnici? Zašto moramo stradati? Kakav smisao ima patnja? Čemu zlo?
Dadov fantastični zverinjak je slika iskonske more. Zverinje, kljunoglavci, ribetine, brkate samalude, granate kosti, travnate oči iz glave koja liči na mešinu s vodom, zrakaste bodlje konjskih vilica, bućoglavci, žabolike sablasti i avetinje, ceo karneval animalnih spodoba ceri se, tetura, luta i posrće na razmeđi od Goje do Domijea.
Crnohumorni ogrtač leprša na natrulom telu jedne kulture koja ne odoleva zovu divljaka.
Potez Dada Đurića je potez munje; taj munjopis svedoči o majstorstvu, krilatosti ruke, ali i o jasnoći misli, bolno razgovetnoj u svoj svojoj sumornosti.
Ovo slikarstvo, prerastavši u metaforu o taštosti sveta, kazuje drevnu istinu da s krikom dolazimo u život i da s krikom odlazimo iz života. Ali tim krikom se biće opire zlu koJe se promeće u mnoge oblike, zlu koje nosimo u sebi i njime pretimo bližnjima. U tom smislu, prevashodno, Dado je egzorcist, isterivač nečistih sila. Možda se u tome krije odgonetka te tajne koju slutimo u Dadovom delu, koja nas maltene mitski kroti i opčinjava.
Milan Komnenić (1986)
