Ne hrani li se zadovolјstvo koje se crpi u svetu slika nekim tamnim prkosom upućenom znanju? Gledam napolјe u predeo: tu je more u zatonu i lјeska poput ogledala; šume se uzdižu, kao nepokretna i nema masa, na vrhu brda; gore su ruševine nekog zamka i kao da tamo već vekovima stoje; nebo blista bez oblaka, u večitoj plaveti. Eto šta hoće snevač. Da se more u milijardama i baš milijardama talasa podiže i spušta, da šume, sa svakim novim trenutkom, podrhtavaju od korenja do poslednjeg lista u krošnjama, da neprekidno stropoštavanje i žuborenje vlada u stenju ruiniranog zamka, da na nebu nevidlјivo klјučaju gasovi pre nego što obrazuju oblake – sve to snevač mora da zaboravi da bi se prepustio slikama. S njima nalazi spokoj, večnost. Svako ptičje krilo koje ga ovlašno dodirne, svaki udar vetra od kojeg zadrhti, svaka obližnja stvar koja ga zaokupi, sve ga to opovrgava. Ali, svaka dalјina iznova gradi njegov san, na svakom zidu od oblaka nalazi oslonac, svaki osvetlјeni prozor ponovo izaziva u njemu varnice. I on izgleda najsavršeniji kad mu uspe da samom kretanju oduzme kompasnu iglu, da udar vetra prometne u žamor, a brzi prelet ptičjeg jata u putanju ptica selica. Snevačevo zadovolјstvo je u tome da zaustavi prirodu u okvirima bledih slika. Začarati je novim prizivanjem jeste dar pesnika.
Valter Benjamin
