Direktni moral i loša savest
4
U istoriji pobuna usledio je obrt u vremenu koje se ne može pobliže odrediti. Možda se to zbilo oko Dekarta, možda ranije, ili nešto kasnije, u svakom slučaju obrt je nesumnjivo postao prepoznatljiv po onom drskom tonu kojim su se ne mnogo potom koristili Volter i njegovi drugovi. Sve do tada se znalo za samo jednu mogućnost pobune, i to za pobunu protiv sveta. Konačno, u svim vremenima i na svim mestima svet je bio i ostao za čoveka tuđ i nesavladiv, i niko to nije ni mogao ni znao da primi, čak ni u slučaju ako je (to be a villain – odlučio da će biti nitkov) odlučno i bez ostatka hteo da se pokori. Za klasične pobunjenike, za Platona i Konfučija, za Budu i Heraklita, za jeretike i Savonarolu, i za čoveka koji ih je slušao, jedino je samo po sebi bilo razumljivo ako su direktni moral usmerili protiv sveta. Pobuna ima smisla samo nasuprot korumpiranom svetu, jer samo to ima osnove. Što se nazivalo: u ime istine. Izražavanje istine životno – tehnički nikada nije bio rentabilan poduhvat, zavisno od razdoblja manje-više opasno po život, ali ju je uvek mogao izreći samo čovek koji se našao u opoziciji prema svetu. Ovaj obrt sada, koji niko nije očekivao niti razumeo, bio je pobuna sveta.
Nastala je beskrajno složena situacija. Korupcija se počela ponašati kao da je izigrana. Loša savest je počela da govori o istini. Sve je to daleko od toga da ga čovek može razumeti. Ništa nije gluplje, čak ništa nije bezobraznije nego kada korupcija nastupa u ulozi uvređene strane i počne da se poziva na svoja prava. Karakterističan primer za to jeste da događaji u istoriji ne slede jedni iza drugih, razlikujući se međusobno, jasno i logično, nego se gomilaju jedni preko drugih, i mešaju se u ovim velikim gomilama, menjaju uloge i međusobno se toliko prožimaju da se jedva mogu prepoznati, ili veoma teško, ili se uopšte ne mogu prepoznati.
Paradigmu tradicionalnih pobuna dao je Dostojevski u Velikom inkvizitoru. Po mitu, Spasitelj se ponovo javlja na zemlji i narod ga prepoznaje. Vlasti sveta ponovo preti ona opasnost koja joj je pretila kada je on prvi put ovde boravio. Veliki inkvizitor hvata Spasitelja i baca ga u tamnicu. Noć pre spaljivanja, međutim, Inkvizitor dolazi kod njega u tamnicu i poziva ga da napusti zemlju. Ovo je svet, istini ovde nije mesto.
Mit se egzaktno nalazi u znaku loše savesti i direktnog morala. Stav humaniteta u ovom slučaju samo je mogao biti, i bio je, zauzimanje stanovišta uz Spasitelja i protiv Velikog inkvizitora. Stav nije morao bezuslovno biti pobuna, ali se drugačije nije mogao realizovati. Čovek svoj animozitet prema svetu nikada nije mogao da pobedi, i niko nije mogao podnositi bez reči proterivanje istine sa zemlje.
Ma koliko bilo nerazumno, ali čovek nije mogao da učini drugo do da se pobuni. Ono što se u svetu najteže može podneti jeste što neistina ima moć, a istina je nemoćna. Ono što je užasno jeste što istina ne ume da samu sebe realizuje. To je neprekidna strepnja u kojoj živi čovek, strepnja da će istina biti prognana sa zemlje i da će ovde ostati nezaštićeni. To je napuštenost od strane istine. To je smisao svake pobune.
Međutim, mit Velikog inkvizitora je zastareo. Svet je uveren da je u pravu kada otera Spasitelja sa zemlje. Istina je dobra samo zato da probudi lošu savest u onome ko se ne drži istine (a zašto da je se drži kada mu ona ne obezbeđuje nikakvu prednost?). Istina pretpostavlja meru. Istina je uzvišena, jednodušna, čista, prava. Ona beskrajno otežava život, naročito delatnost vođa. Da bismo živeli, nije nam neophodna istina.
Ranije pobuna nije bila legitiman stav, ali je bila istorijski overeno držanje, koje, istina, nije oslobađalo, ali je opravdavalo time što se plašilo za čistotu života u korumpiranom svetu. Direktni moral je metod ove strepnje za život. U netaknutom obliku veoma je redak, uglavnom samo ljubomora i zavist prema životu (ressentiment) i zbog toga malo može da spasava, kao i pokoravanje. Jedino što pobunu može učiniti ljudskom na visokom stepenu jeste zahtev istine. Ako njega nema, onda je pobuna isključena iz života, ona je erupcija demonske razjarenosti očajnog čoveka koji živi napušten od istine.
Svet u novijim pobunama pokušava da sebe pretvori u legitimno ponašanje, ili ako to nije moguće, bar da se istorijski overi. Mada niko nije prigovorio ovom pokušaju, i uopšte svi su se šćućurili, izgleda da poduhvat, bar do sada, nije bio uspešan. Svi znaci govore da je priznanje svetu prema ovome pokoravanju kao legitimnom ili autentičnom ponašanju, nonsens. Međutim, svet i dalje vrši postojani napor da se pokoravanje uključi kao prihvaćeno držanje. Činjenica je ako se protiv toga i nije digao glas, ali je korumpirano pokoravanje ostalo i dalje kao prezreno prilagođavanje i nitkovluk, koji se, istina, praktikuje iz prinude, ali koje treba, čak priliči, poreći, jer je teško oprati se od kala.
Bilo s kakvim spasilačkim teorijama da se eksperimentiše unapred, prema budućnosti, kao što je evolucija, i bilo s kakvom odlučnošću da se unapred krivotvori istorija, još nije bilo uspešnog autentičnog prihvatanja sveta.
Tokom minulih vekova čovek se bunio zbog toga što je Spasitelj odašiljan sa zemlje, kao biće koje samo izaziva suvišne teškoće. U novije doba čovek ćuti i žmirka, jer je navikao da se Spasitelj uvek šalje nazad, i to je ispravno – pa i inače, spasenje, istina!
Dok je trebalo da posmatra proterivanje istine, čovek je škrgutao zubima, očajavao je nad bespomoćnošću istine, ali ako se i besno bunio, ostao je čovek. Sada kada Velikog inkvizitora priznaje kao legitimnog vladara sveta, makar i prećutno, mora da hoda četvoronoške.
Pobuna sveta je nova koncepcija života koja je podrobno izrađena tokom poslednjih trista godina, i čiji je cilj da se čovek oslobodi optužbe za lošu savest, drugačije rečeno da se objavi oproštaj greha zbog pokoravanja. Podlost je na određenom stepenu prinuda kako bi se nekako opravdao nitkovluk svesti o krivici.
Postoje oni koji kažu da se svet buni zbog gladi za životom. Glad za životom nastaje na taj način što čovek živi nelegitimnim životom, i zapravo on ne dobija manje, nego razvodnjenije i praznije. Ali postoje i oni koji tvrde da sve to nema nikakve veze s glađu i svet nije gladan, nego lakom. Uslov života nije postao hleb, nego bombona. Civilizacija bombona. Svet se ne buni zbog toga što gladuje, nego zato što je lakom.
Sve je to onako kao što je u običnom svetu. Niko to ne uzima ozbiljno, pa ipak niko ne ume drugo da čini. Prezire to, pa ipak je pod njegovim uticajem, odnosno gnuša se i klanja se pred njim, na koncu se pobuni i istovremeno se pokorava.
Prema definiciji Velikog inkvizitora mi treba da živimo napušteni od istine. Moramo uvideti da je istina nemoćna i da moć poseduje svet koji je prognao istinu sa zemlje. Nema istine, što Niče formuliše: Gott ist tot – Bog je mrtav.
Novija formulacija je mnogo stroža. Od kako je Gott ist tot, na celom svetu se vidi nečuveno olakšanje što je konačno došlo vreme kada istinu, poštenje, moral ne treba više uzimati ozbiljno. Sve je to u slobodnoj praksi života, kao što se veli, samo smetnja. Loša savest se može smatrati bolešću i slabošću. Nauka. Ovako je sjajno! Time je razbijen položaj direktnog morala koji je hiljadama godina pretio svetu.
Ovome još treba samo dodati da se svet ne poziva na istinu. Ono na šta se svet obično poziva jeste većina. Većina se pribavlja na taj način da onaj ko ne stane na stranu sveta, njemu su uskraćene mogućnosti života, žigosan je kao pobunjenik i isključen iz društva. Mišljenje većine nema nikakve veze sa istinom, ali to mišljenje vrši funkciju istine u korumpiranoj zajednici. Situaciju komplikuje to što je većina – što je svet korumpiraniji, sve je manje istinit – samo politička većina, delom zavedena, delom prevarena, delom terorom i drugim političkim trikovima formirana, nasuprot pravoj većini to je blefirana većina na osnovu montirane statistike, odnosno demokratija.
Nihilizam.
Otrcana fraza.
Čudno je kako naše formulacije za oznaku događanja za sve kraće vreme postaju zastrašujuće nevažne. U deceniji pre francuske revolucije krilatica je bila da je Volter bigot. Sredinom dvadesetog veka nihilista je već gotovo svetac.
Ukinuta je svaka zaštita koja bi se mogla imenovati. Čovek je verovao da se može pobuniti samo na moralnoj osnovi. To je istina u pobuni, i jedna kap od nje ostaće i onda ako je istina sasvim apstraktna, čak i onda ako se iza nje krije ljubomora prema životu ili zavist prema životu (ressentiment). Ali ako se svet pobuni (pobuna protiv pobune), on više nije na moralnoj osnovi. Svako zna da ono što on govori, nije istina. Inače, kada ne govori istinu, on ne laže, bar ne potpuno. Ponekada izgleda da je idiot, ponekada da trabunja. Lebdi između fantazma i samoobmane. Dopola zabluda, dopola avet, malo fiks-ideja, malo drzništvo, glupost i bezobrazluk, rafiniranost i pobožnost.
Ono što je povrh svega zaprepašćujuće jeste da pobuna sveta konačno ništa ne želi, i od onoga što ne želi ništa neće ni biti. Nije teorija ili moral, utopija ili revolucija ili teror. Sve to nema nikakvog smisla, sem što je svet svet, gde sve postaje plitko i poremeti se, gubi svoj oblik i suštinu, pokvari se i raspadne, postane kaša i pomije, što je isto tako besmisleno kao i ako se neko pobuni protiv sveta.
Prototip pobunjenog sveta je profesionalni zločinac. Danas više ne živimo u znaku Velikog inkvizitora, nego profesionalnog zločinca. Vreme pojave profesionalnog zločinca ne može se tačno utvrditi. Prvi odlučujući korak je u svakom slučaju učinio Platon koji je u Državi vladaru dopustio laž. Teškoće Evrope uglavnom traju dve hiljade petsto godina. Osnova je bila: laž je dopuštena u zajedničkom interesu. Veoma brzo je otkriveno da to može da čini ne samo vladar, nego i svaki novinar, i u svakom slučaju je naknadno, bez izuzetka za svaku laž otkriveno da je učinjena u opštem interesu.
Drugi korak je zasluga Makijavelija. Nije dopuštena samo laž u opštem interesu, nego i svaki zločin koji je u opštem interesu, a ponajviše izdaja, prevara, mučko ubistvo, trovanje, zatiranje naroda, i sve to ne nasuprot zakonu, izuzetno i jednom, i iz nužde, nego kao politička praksa. Najpre su nestale postojeće granice između državnika i zločinca. Kasnije su užasno počele da blede razlike između zločinca i raznovrsnih javnih funkcionera. Zločin je postao priznata i legalna režimska praksa, naročito posle dela (Reflexions sur la violence) Žorža Sorela, koji je sankcionisao i teorijski zasnovao ceo proces, i time je otvorio put pred značajnim profesionalnim zločincima dvadesetog veka. Sorel je načinio treći korak. Koji će biti četvrti, ne znamo. Ali po onome što čovek može da utvrdi po flziognomiji profesionalnog zločinca, i što se može iščitati sa ovog lica, verovatno dobro nije.
Naročito ako čovek uzme u obzir kako se ovo subhumano lice rapidno rasprostire, i njegove karakteristične crte iz dana u dan iskrsavaju sve češće, ne samo na licima ministara i diplomata, bankara i vojnika, lekara i sveštenika, nego i na licima policajaca i konduktera, pa čak – kako se ove crte pojavljuju masovno – i na licima žena.
Nema greške. Lice izražava tamu duše. Opakije je od svakog greha, jer je pokvareno. Već ne ume da čini dobro. Otpao je cinizam. Uznemireno je, požudno i opsceno. U svojoj podlosti već prevazilazi političke nikogoviće, i njegove prenapregnute crte razvuku se u cerekanje tek onda kad vidi nekoga da pati. Oči, oči su paklene, svetlucaju tamnim ljubičastim zracima očajne mržnje sopstvenog inferna.
Život može da podnese užasne terete, ali pod njima se gotovo stropošta. Ovaj čovek ne zna za interese i sebičnost, za korist i prednost, da se radost i ne pominje, on već i ne zna za drugo do za užasnu težinu prokletstva koja se u njemu skoncentrisala.
Bela Hamvaš
