Između poetike i politike (Between Poetics and Politics)
Međunarodni skup pisaca (International meeting of writers)
Beograd, 15-17. jun 2005. godine
Centar za kulturnu dekontaminaciju
Priredila Mirjana Miočinović u saradnji sa Vladimirom Tupanjcem i Aleksandrom Savanović
XXI dio
Goli život je televizijska serija od četiri epizode, snimana je u Izraelu od 6. do 13. marta 1989. godine u produkciji Avala filma. To je jedini televizijski rad Danila Kiša, čoveka koji u životu nije kupio televizor.
treći nastavak
Kiš: Kaži otprilike kakav je tamo bio život, režim?
Ženi Lebl: Tu počinje već diferencijacija između bande i brigade.
Kiš: Objasni otprilike tu razliku. Šta je banda a šta je brigada?
Ženi Lebl: Banda to su ljudi pod bojkotom, a brigada to je prema izlasku na slobodu, to znači počeo je da se dokazuje na ostrvu, i sad ide, i ako bude pušten na slobodu, onda će se i dalje dokazivati tamo. To znači donosiće novi kontingent zatvorenica.
Kiš: Dobro, dokazivanje, šta je to dokazivanje, kako se dokazuje zatvorenica da bi bila, da bi prešla iz bande u brigadu, kako si rekla?
Ženi Lebl: Ona treba da dopuni svoj izveštaj i naravno da kaže ko je još na slobodi ostao od bande i ako nema nikakvu bandu onda mora da izmisli, da ima neku bandu na slobodi.
Kiš: Ima li tu nešto, nekakvih zanimljivih slučajeva koji su ti ostali u sećanju? Ili da idemo dalje?
Ženi Lebl: Ne, ne, ima jedna grupa od tri devojke koje su radile u KOS-u, kontraobaveštajnoj službi i na njih su se naročito okomile, uvek se dobije mig iz uprave na koga se treba okomiti. Mi nismo znale ko je tamo, šta je tamo.
Kiš: U našem KOS-u su radile i bile su uhapšene kao prostaljinisti, mislim po tom?
Ženi Lebl: Da, šta ja znam, enkavede (NKVD) ili ne znam ni ja šta. One su se na njih naročito okomile i tamo je bila, među njima mislim, najstarija neka Olja Aleksić, mislim da je bila iz Rusije, i ta žena nije izdržala.
Kiš: Šta znači iz Rusije?
Ženi Lebl: Belorusije.
Kiš: Ćerka našeg belog Rusa koji je došao 1921. godine.
Ženi Lebl: Verovatno.
Kiš: Zove se kako?
Ženi Lebl: Olja Aleksić.
Kiš: Olja Aleksić!?
Ženi Lebl: Ona nije mogla da izdrži sve torture i jednog dana nađemo je mi pored nužnika, pored jame za nužnik, na nekoj gredi okačena, obešena, obesila se. Posle nekoliko dana je stiglo da su ove sve nevine i puštene ove dve.
Kiš: Ove dve znači, što se podrazumeva da bi verovatno i ona bila nevina?
Ženi Lebl: I ona sigurno.
Kiš: Ove su dve puštene, znači došlo je naređenje da su one zapravo čiste?
Ženi Lebl: Jeste, da onaj koji je njih opanjkao, da je u stvari on bio. E sada, u svakom slučaju bio je još jedan smrtni slučaj. Neka, mislim Olivera Mirić, ona je bila student tehnike u Sovjetskom Savezu u Moskvi, ne znam ni ja gde, i na nju je trebalo vršiti pritisak. Malo su veći pritisak napravili na nju. Samo smo čuli njene urlike od bola i onda je prestalo sve i ona je prestala da živi. Njenima su posle javili da je ona umrla od dizenterije.
Kiš: Oprosti, ti pretpostavljaš, da je ona ubijena i da je pod torturom nestala?
Ženi Lebl: Ona nije bila bolesna od dizenterije, mi smo je videle zdravu i čitavu.
Kiš: Nije odjednom nestala, iz čega je pretpostavka, sigurno nije otišla sa ostrva?
Ženi Lebl: Ne, sigurno nije otišla sa ostrva. Ja pretpostavljam da je…
Kiš: Ubijena tamo?
Ženi Lebl: Da.
Eva Panić: I ujutru mi već idemo na rad, a mi sve u istražnom bile u mraku, mislim ne u mraku, bez sunca. I sad sunce upeklo, zvezda upekla. Ja sam opet imala sreće što sam imala crnu maramu i niko mi nije skinuo. A one ošišane do gole glave. Sve im se oljuštila od sunca koža. I ideš da nosiš kamen. Sad radio si, nisi ništa radio, pa nemaš ni mišiće, ni ništa, sve ti ispada iz ruke, ispada iz ruke, pa ispada na noge, pa rani noge, pa rani ruke, pa…
Kiš: Budi molim te, preciznija. Ovako, kako konkretno izgleda, u koliko sati ustajete otprilike?
Eva Panić: Ujutro u pet sati viče se ustajanje, ispadaj i onda se ustaje. I to od početka nas odvodili, mislim, još nije bilo vode unutra u krugu, na more da se peremo, operemo i kao usta, grozno, grozno. A jedva ti hodaš od tih ranjavih nogu, još te vode u vražiju mater tamo.
Kiš: U čemu se sastoji konkretan rad? Dobijete podelu rada.
Eva Panić: Kakav rad? Rad je taj Sizifov posao. Nosiš kamen na brdo, svališ ga, tovariš novi kamen i nosiš nizbrdo.
Kiš: To nema nikakvu funkciju, taj rad i vi ništa ne gradite?
Eva Panić: Ništa, kakvi gradimo, to je sve, to je sve Sizifov posao. Ništa uzbrdo-nizbrdo.
Kiš: Kako nosite, jedna, dve, posebno?
Eva Panić: Ne, tragač, tragač.
Kiš: To je?
Eva Panić: To je jedno drvo koje ima dve ručke napred.
Kiš: Između vas dve to držite?
Eva Panić: Između nas dve to držimo i kamen je u sredini, na tome.
Kiš: Vi to nosite uzbrdo i posle nizbrdo?
Eva Panić: Uzbrdo-nizbrdo. No onda su videli da meni stalno pada kamen, onda su mi metili nekakav tucanik da nosim. I taj tucanik isto sam ti ispustila iz ruku. I onda su me uzeli, tamo je bila nekakva kruška, tamo su me tukli. I onda su me odneli gore pred krušku i tamo sa bodljikavom žicom me tukli po nogama.
Kiš: To je kazna što nisi mogla da nosiš?
Eva Panić: Što nisam nosila, nosićeš ti bando, praviš se ti da nećeš da nosiš, praviš se ti, znaš ti, znala si ti da banduješ protiv druga Tita, znala si ti da banduješ, ti si ovo i ono znala, a sad ne znaš. I posle jedno nedelju dana, dve nedelje, dolazi raskritikovanje. Dakle, ceo kao amfiteatar se posedne, čitav, ovaj, sud okolo po kamenju, čitav kolektiv i ti si izvedena, jedna po jedna, raskritikuj se bando. Pričaj svoje veze i vezice, n, n, n, n…
Kiš: Kaži to n, n, n, n, šta te pitaju?
Eva Panić: Kaži kolektivu bando šta si bila, kako si neprijateljovala, kako si špijunirala, kako si ovo i ono.
Kiš: Svoje veze i vezice?
Eva Panić: To još nisu meni onda rekli, raskritikuj se, kaži kolektivu šta si sve skrivila, šta si sve radila, kakve si veze imala, s kim si, kako si banditovala.
Kiš: I šta one govore?
Eva Panić: Neka nešto i kaže, neka ništa ne kaže. Neka kaže ne znam, stajala tamo ko blesava, a meni sve Bosa kaže: „Šta god kazala i onako ćeš dobiti bojkot“.
Kiš: Daj primer, šta neka od njih kaže otprilike, ako se možeš prisetiti. „Kaži bando veze i vezice…“ itd. i šta ona odgovora?
Eva Panić: „Razgovarala sam neprijateljski sa svojom drugaricom na fakultetu, kritikovala sam režim…“
Kiš: Oni traže ime?
Eva Panić: Ime, ime, ime, ime, ime, samo imena, samo imena i to su ti tvoje dopune. Onda ih dovodiš dalje u zatvor. Ali tu na raskritikovanju još niko ne kaže, jer još ih nisu toliko jako tukli. Čekaj kad ih jako tuku, onda neka kaže, jer to boli, nekog dovesti.
Kiš: Jesi li bila izvedena i ti?
Eva Panić: Naravno da sam bila izvedena, odmah su: „Ua bando, nećeš da kažeš ništa, bojkot.“ I kažem, ja stanem tamo u red, a Bosa stane pored mene i kaže: „Rekla ti il ne rekla, bojkot nam sledi“. Svi smo mi pod bojkotom, ali nisu bile, tri nisu dobile bojkot. Evo ova od Gojštana žena nije dobila bojkot. Ona je bila u ovoj visokoj političkoj školi i čitav razred su doveli. Ona nije dobila bojkot.
Kiš: Što znači?
Eva Panić: Ne znam zašto, verovatno je bila krivica vrlo, vrlo mala njezina. Samo kolektivno su ih pokupili. Mi ne znamo, to je bilo zabranjeno kazati, ja i ne znam šta je koja imala. Kakvu krivicu možda dve-tri su posle mi rekle, moja Ružica je rekla: „Jao, Evo, ja u životu nisam ni čula za kominform, pravo da ti kažem, moj otac je bio narednik, mi smo bili za kralja i otadžbinu, i nikad nismo ni znali šta je to“. Tako, bilo je i takvih. Jedna mi je rekla, bila je nekakva Ruskinja, koju sam ja pitala: „Pa zašto si ti tu?“
Kiš: To je bila ruska emigrantkinja, bela Ruskinja?
Eva Panić: Bela. Kažem: „Ama zašto si ti tu?“ Mlada jedna devetnaestogodišnja, ili kolko, devojka. Ona kaže: „Slušaj, ja znam ruski, pa sam bila na Savi, pa je bio tamo nekakav iz ruske ambasade, malo smo razgovarali. U kupaćem kostimu su me uhapsili, šta ja znam zašto.“
Nastaviće se
