Između poetike i politike (Between Poetics and Politics)
Međunarodni skup pisaca (International meeting of writers)
Beograd, 15-17. jun 2005. godine
Centar za kulturnu dekontaminaciju
Priredila
Mirjana Miočinović
u saradnji sa
Vladimirom Tupanjcem i Aleksandrom Savanović
VI dio
Milan Đorđević: Trebalo je da ja pročitam jedan tekst o Danilu Kišu kao pesniku, i to ću sada uraditi. Još jednom se izvinjavam, bio sam sprečen da to uradim ranije.
Pesnik Danilo Kiš
Ako kažem da je Danilo Kiš bio pesnik, mislim da neću reći ništa novo. Pesnikom ga nije činilo to što je gotovo pred samu smrt pisao pesme, već ga pesnikom čine njegova shvatanja uloge poezije i pesnika u svetu u kojem je živeo. On je od tekstova prikaza, eseja i studija objavljenih krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina do tekstova i predgovora pesničkim antologijama sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka kontinuirano razmišljao i pisao o poeziji i pesnicima. Tako je i njegova esejistika dobrim delom posvećena temi i problemima poezije.
Kao i toliki drugi pisci pre i posle njega, Kiš je književnu avanturu započeo kao pesnik. U svojoj kratkoj autobiografiji reći će: „U gimnaziji sam nastavio da pišem pesme i da prevodim mađarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezičke vežbe. Spremao sam se za pesnika, izučavao književni zanat“. No, čak i kasnije kada je prividno napustio, ili bolje reći napuštao pisanje poezije, ostajao je pesnik jer njegove proze gotovo uvek imaju izrazito poetski ili pomalo starinski rečeno, lirski naboj, pa istančani književni postupak i odnos prema jeziku i rečima, znači brižljiv odabir reči, poigravanje značenjskim kontekstima, nijansiranje značenja kod njega su bliži književnom postupku nekog pesnika nego proznog pisca.
Od teksta „O inspiraciji“ iz 1958. godine pa do teksta „Varijacije na srednjoevropske teme“ iz 1986. godine, i to do 11. varijacije gde piše o poeziji mađarskog pesnika Đerđa Petrija čiju poeziju je prevodio, možemo pratiti evoluciju Kišovih poimanja poezije i pesnika.
U početku on pesnika shvata kao pesnika romantičara, koga recimo, personifikuju Šandor Petefi, Lamartin, Bajron, i već tu je vidljiva ona dobro znana Kišova opozicija homo poeticus, homo politicus. Svaki od pomenutih pesnika bio je homo poeticus, koji je u trenutku mogao da se pretvori u tribuna i postane homo politicus. Ovakvi pesnici su ideolozi slobode, prometejski likovi, šturmdrangovski jurišnici u nebo. To su pesnici u kojima se, kako kaže Kiš, otelotvorilo njihovo vreme, koji su sve društvenopolitičke i umetničke tendencije svog doba saželi u reč i delo. Poezija pesnika o kojima takođe piše, dakle visoko estetizovana i dekadentna poezija Bodlera, Verlena, Endre Adija predstavlja živu ilustraciju doba krize poezije i epohe koja je nastupila posle kraha romantizma i njegovih visokih estetskih i etičkih ideala. U kasnim osamdesetim godinama, Kiš piše o poeziji Petrija koja je radikalno prekinula bečku i peštansku tradiciju poezije kao emanacije lepog, pa kaže: „Poezija je ružna kao stvarnost. I ta se stvarnost ne da, dakle, opevati, u njoj i o njoj može se samo mumlati, buncati, lajati i povraćati, u njoj nema bekstva u samoću, nema lepih predela, platonskih ljubavi, ushićenja“. Da bi završio: „Petrijeva poezija nije, međutim, poezija protesta; ona ništa ne traži, ona ne nosi nikakvu poruku, ona nema nikakvih revandikacija; ona želi da bude, i ona jeste, trenutni snimak mađarske pustoši“.
Čak i letimičan pogled na Kišovo prozno stvaranje pokazuje da on u svojim prozama figuru pesnika koristi ili kao figuru pomoću koje karakterizuje lik koji nije od ovoga sveta. Dakle, da bi naglasio rascepljenost nekog književnog junaka između stvarnosti i fantazija, ili da bi predstavio odnos stvaraoca i društvene realnosti. Tako Eduard Sam, junak romana Bašta, pepeo, s jedne strane u sebi ima nešto neukrotivo, buntovno, pesničko, a s druge strane predstavljen je ironično, kao skoro nesposoban za sudare sa svakodnevnim životom.
U priči „Kratka biografija A. A. Darmolatova (1892-1968)“, iz knjige Grobnica za Borisa Davidoviča i priči „Crvene marke s likom Lenjina“ iz knjige Enciklopedija mrtvih, kao i u posthumno objavljenoj priči „Pesnik“, Kiš na više načina ironiše ili problematizuje temu pesnika i poezije, kao i odnos hipersenzibilnog pesnika stvaraoca i sveta, te ideologije i poezije, tj. stvarnosti i poezije. Danilo Kiš je u određenom trenutku svesno prestao da piše poeziju i opredelio se za prozu. Mnogo godina kasnije, u jednom intervjuu, on je na pitanje da li je objavljivao stihove rekao da je objavljivao, i tome još dodao:
„Srećom, nemam zbirku, ali sam objavio, recimo, dvadesetak pesama među kojima ima jedno dve kojih se ne stidim“. I još je na neumoljivo strog i intelektualno pošten način objasnio svoj odnos prema poeziji, rekavši: „Ja sam se spremao za pesnika ali sam primetio da to što želim da kažem, to što me izaziva, ipak mogu bolje reći u prozi. Zbog toga sam nastavio i nastavljam da prevodim poeziju kao neku vrstu nadoknade za taj hendikep što ne mogu da sam pišem valjane stihove. Srećom, zbog toga što mi očigledno neka vrsta jake racionalnosti valjda smeta, razmišljao sam šta mi to nedostaje da budem pesnik. […] Treba imati neku marginu nejasnog u izražavanju i u mislima. To zapravo i jeste poezija, to traženje zvuka i smisla koji se negde dopunjuju, a koji nisu sasvim zvuk, sasvim muzika, ni sasvim smisao. E to, nisam uspeo da nađem, tu ravnotežu“.
A na drugom mestu je rekao: „Mnogo sam prevodio poeziju sa francuskog, mađarskog i ruskog, jer sam frustrirani pesnik. Počeo sam kao pesnik (mada, srećom, nisam objavio nijednu knjigu svojih pesama), ali sam na kraju shvatio da bi poezija koju bih ja pisao bila loša i da u prozi mogu mnogo bolje da izrazim sebe, bilo da se radi o romanu, kratkoj priči ili eseju. Uvek ću veoma zavideti pesnicima, a sebe vidim kao propalog pesnika. Ja sam jedan od onih prevodilaca koji svoje poetske impulse ostvaruju prevodeći poeziju“.
Kiš se veoma brižljivo i sistematično bavio prevođenjem poezije. Smatra se da njegovi prevodi obuhvataju više od 10.000 stihova. Prevođenju se posvećivao isključivo iz ličnih, a ne iz vanknjiževnih razloga. Tako je prevodio samo pesme i pesnike koji su odgovarali njegovom senzibilitetu. Mađarskog pesnika Adija je otkrio kada je imao 18 godina. Negde je izjavio da je zbog Adija istrošio lirski mladalački naboj ili, kako je cinično dodao: Adi ga je kastrirao kao pesnika. U Adijevoj lirici našao je po jednu pesmu za svako svoje duševno stanje, i tad je pomislio: Čemu onda da piše pesme. S toga je radije prevodio poeziju.
Kišova poezija menjala se od najranije intimističko lirske faze za koju je karakteristična pesma „Oproštaj s majkom“ iz 1953. godine, pisana na način starinski, do posthumno objavljene kongenijalne satirične poeme „Pesnik revolucije na predsedničkom brodu“. Ova promena kao da je tekla paralelno sa njegovim promenama u shvatanju uloge i smisla poezije. Pojednostavljeno rečeno, put ove promene vodi od Sergeja Jesenjina do Đerđa Petrija. Dakle, Danilo Kiš je zapravo pisao pesme i tokom šezdesetih godina prošlog veka, pa i kasnije.
Poslednje njegovo pesničko, ali književno oglašavanje u novinama bilo je objavljivanje pesme „Na vest o smrti gospođe M. T“, u listu Politika, avgusta 1989. godine. Pesma je bila posvećena istaknutoj beogradskoj pozorišnoj ličnosti, Miri Trailović i bila je, o paradoksa, svojevrsni autonekrolog. Objavljena nekoliko meseci pre Kišove smrti, ona nije kurtoazno prigodna pesma o smrti jedne javne ličnosti i autorove prijateljice, već pesma koja u sebi ima nečeg proročanskog. U njoj se autor, neizlečivo bolestan, obraća smrti, ruga joj se, ironiše je, da bi u poslednja dva stiha došlo do mirenja sa njom:
Kakav dobro obavljen posao, Smrti,
kakav uspeh,
srušiti takvu tvrđavu!
Požderati toliko mesa,
skrckati toliko kostiju
za tako kratko vreme.
Potrošiti toliku energiju,
brzo, kao kad se ispuši cigareta.
Kakav je to bio posao, Smrti,
kakva demonstracija sile.
(Kao da ti ne bismo
verovali na reč.)
Ovom pesmom Kiš je zapravo zatvorio krug posvećen temi smrti, koja je, uostalom, jedna od glavnih tema njegovih proznih dela. O tome da je Kiš pisao i poetske tekstove koji su dosta drugačiji od onih lirskih, svedoči posmrtno objavljena satirična poema “Pesnik revolucije na predsedničkom brodu“. To je razorna i estetski subverzivna satira, koja pokazuje njegovo jezičko majstorstvo. O ovoj poemi, sa mnogo humornih obrta i elemenata, pesnik Predrag Čudić, priređivač knjige pesama i prevoda Danila Kiša, kaže da se bitno razlikuje od autorovih ranih stihova. Ovo je poema sa jasnim aluzijama na određene ljude i događaje. Od Josipa Broza do Dobrice Ćosića. To je vinaverovska jezička avantura, blistavo poigravanje jezičkim stilovima, dijalektima, političkim frazama nedodirljivog političkog vrha, to je slika komunističkog plovećeg dvora i dvorjana, izvanredno uobličena pesma o gluposti i korumpiranosti tog dvora. I kako kaže Čudić, to je sve što će ostati u istoriji ovih naroda od tih istorijskih putovanja. U nekim Kišovim pesmama napisanim pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, prepoznajemo tipične odlike njegovog stila: baroknu slikovitost, ironiju, erudiciju. Ove pesme pokazuju da on nikada nije do kraja potisnuo i u sebi ugušio pesnika. Zanimljivo je da te pesme lepo korespondiraju sa njegovim proznim tvorevinama koje su nastajale u približno istim periodima. Takve su, recimo, pesma „Zalazak sunca“ ili pesma „Đubrište“, koja je svojevrsni inventar, odnosno spisak predmeta đubrišta i predstavlja univerzalnu sliku civilizacije u kojoj mrtvi predmeti i odbačene stvari potiskuju ljudska bića. Možda ovu pesmu koja aludira na stvaralaštvo Leonida Šejke treba čitati u kontekstu ondašnjih teza Mišela Fukoa o smrti čoveka. Inače, varijacije na temu odbačenih predmeta nalazim i u romanima Bašta, pepeo i Peščanik. Opis zalaska sunca u istoimenoj pesmi dat je ironično i vizuelno upečatljivo:
Uzeti jednu zrelu pomorandžu (s korom)
I dve-tri kriške limuna zrelog
Onda iskopati prstima crvene meke zemlje
i sve to dobro izmešati.
Kiš je bio daroviti crtač, pa je veoma značajna i karakteristična pikturalna, likovna, odnosno vizuelna dimenzija njegovih pesama i proze. Mislim da je pesma „Mrtva priroda s ribom“ doživela, kako bi on rekao, milost skoro savršenog uobličenja i možda je jedna od najboljih njegovih pesama, a bez sumnje inspirisana slikarstvom starih flamanskih majstora.
Rendgentski snimak sveće: rebra.
Svećnjak: katedrala od srebra.
Na porcelanu drhturi krvav komad jetre.
Posoljenih rana izdišu jesetre.
Limuna žuta mirišljava koža.
Beli zev tanjira. Odsjaj noža.
Ko tečni kaučuk cedi se sir.
Rujnih jabuka biblijski mir.
U ogledalu soba-dvojnik trepti.
Na plamen sveće sleće noćni leptir.
Ovu pesmu sam viđao u raznim stranim antologijama istočnoevropske poezije, pa mi je žao da pesme Danila Kiša nisam video uvrštene u naše antologije poezije. Pesme Ive Andrića moguće je videti u raznim antologijama poezije, ali Kišovih pesama, nažalost, u njima nema. Siguran sam da bi neki budući antologičari poezije morali u svoje antologije da uvrste i neke njegove pesme. Pesničko i poezija su neodvojivi od dela Danila Kiša. A njegov odnos prema poeziji, u stvari, je jedan od ključeva za tumačenje celokupnog njegovog dela. Prema tome, pouzdano možemo reći da on nije bio ni propali, ni frustrirani pesnik, kako je tvrdio, već ono što je u predgovoru francuskog izdanja romana Peščanik lepo i tačno napisao pisac Pjotr Ravič: „pesnik celim svojim bićem, čak i svojom pojavom, pokretima, rečima“.
Nastaviće se
