Valden
O građanskoj neposlušnosti je
knjiga koja može da utiče na pojedinca i grupu da svet posmatraju
sa stanovišta bitnih kategorija pre ustrojstva sveta.
Knjiga
se sastoji iz dva dela: Valden i O
građanskoj neposlušnosti
Prvi
deo knjige je dnevnik koji je Henri Dejvid Toro vodio tokom
eksperimenta. Naime, njegov cilj je bio da dve godine opstane u
prirodi sa minimalnim sredstvima i da se što manje oslanja na
civilizaciju. Drugi deo knjige, O
građanskoj neposlušnosti,
predstavlja esej. To je, zapravo, transkript sa Torovog predavanja
koje je održao nakon noći provedene u zatvoru jer nije hteo da
plati porez.
Od sveg srca prihvatam moto: Najbolja je vlada koja najmanje vlada, i voleo bih da vidim da se to ostvaruje brže i sistematski. Kad se taj princip sprovede, dobija se nešto u šta takođe verujem: Da je najbolja vlada koja ne vlada. A kad ljudi budu spremni za to, imaće takvu vladu. U najboljem slučaju, vlada je korisno sredstvo, no većina je obično nekorisna, a ponekad su sve nekorisne. Prigovori protiv postojanja stalne vojske mnogobrojni su i ozbiljni, i zaslužuju da prevagnu, a ti isti prigovori mogu se upotrebiti i protiv postojanja stalne vlade. Vlada- u stvari, samo oblik koji je narod izabrao da vrši svoju volju- podložna je zloupotrebi i kvarenju pre no što narod uspe da deluje kroz nju…
***
Vlada nema vitalnost i snagu jednog jedinog čoveka, jer pojedinac je može savijati po svojoj volji. Za narod je ona neka vrsta drvene puške, a ako je ikad upotrebe kao pravu jedan protiv drugog, sigurno će se raspasti. No, zbog toga nije manje potrebna, jer ljudi moraju imati neku komplikovanu mašinu i slušati njenu buku da bi zadovoljili svoju predstavu o vladi. Vlade na taj način pokazuju kako se s uspehom može podvaljivati ljudima, čak i kako oni sami sebi podvaljuju za sopstveno dobro. Moramo priznati da je to izvrsno.
***
Vlada je sredstvo pomoću kojega ljudi pokušavaju da jedan drugog ostave na miru i , kao što je rečeno kad je najefikasnija, ona ostavlja na miru one kojima vlada.
***
Govoreći praktično i kao građanin, za razliku od onih koji sebe nazivaju protivnicima svake vlade, ne tražim odmah da ne bude nikakve vlade, ali tražim odmah bolju vladu. Neka se svaki čovek izjasni kakva bi mu vlada ulivala poštovanje, pa će to biti korak da se takvo što postigne.
Kad je vlast u rukama naroda, praktični razlog što je većini dopušteno da vlada za duži period nije u tome što je ona, najverovatnije u pravu, niti što se manjini čini najpravičnije, nego što je fizički jača. Ali vlada u kojoj većina uvek odlučuje ne može biti zasnovana na pravdi čak ni onoliko koliko ljudi shvataju pravdu. Zar ne može postojati vlada u kojoj o tome šta je pravedno, a šta nije ne odlučuje većina, već savest?- u kojoj većina odlučuje samo o onim pitanjima na koja se može primeniti pravilo efikasnosti? Mora li građanin, ma i na trenutak ili u najmanjoj meri, da prepušta svoju savest zakonodavcu? Čemu onda svakom čoveku savest? Treba da budemo prvo ljudi pa tek onda podanici. Poželjnije je negovati poštovanje pravde no zakona. Jedina obaveza koju imam pravo da prihvatim jeste da uvek činim ono što smatram ispravnim. Istina je kad se kaže da korporacija nema savesti, ali korporacija savesnih ljudi jeste korporacija koja imasavesti. Zakon nije nikada činio ljude ni trunku pravednijim, a poštujući ga, čak i dobronamerni se svakodnevno stavljaju u službu nepravde. Opšti i prirodni rezultat preteranog poštovanja zakona jesu kolone vojnika, pukovnika, kapetana, kaplara, redova koji marširaju preko brda i dolina u ratove, protiv svoje volje, protiv svakog zdravog razuma i savesti, zbog čega je marširanje zaista naporno i izaziva lupanje srca. Oni dobro znaju da je prokleta rabota u kojoj učestvuju, svi su oni miroljubivi. Pa šta su onda oni? Ljudi? Ili male tvrđave i magacini u službi nekog bezobzirnog čoveka na vlasti?
***
Svako glasanje je neka vrsta igre, kao igra dame ili triktraka, s primesom morala; igranje istinom i neistinom, moralnim problemima i, naravno, uz to ide i klađenje. Karakter glasača nije ulog. Dajem svoj glas, možebiti, za ono što mislim da je pravo, ali nisam životno zainteresovan da to što smatram za pravo i pobedi. Voljan sam da ostavim to većini.
Čak i glasanje za ono što je pravo znači ne raditi ništa za to. Samo mlako izražavanje želje da pravedna stvar prevlada. Mudar čovek neće ostaviti pravednu stvar na milost i nemilost slučaju, niti će želeti da ona pobedi kroz vlast većine.
***
Ako je nepravda deo nužnog škripanja vladine mašine, pustite je neka radi. Škripanje će možda prestati- mašina će svakako izanđati. Ako nepravda ima sopstvenu oprugu, čekrk, konopac ili polugu, možda ćete razmisliti da li je lek gori od samog zla; ali ako je priroda nepravde takva da traži od vas da činite nepravdu drugome, onda, kažem, prekršite zakon. Posvetite život zaustavljanju te mašine. U svakom slučaju, ne treba da služim zlu koje osuđujem.
***
Došao sam na ovaj svet ne da ga načinim dobrim za život, nego da živim u njemu bio on dobar ili loš. Čovek ne mora da učini sve, već nešto, a pošto ne može da učini sve, nije nužno da čini nešto loše. Nisam dužan da pišem molbe guverneru ili zakonodavnom telu ništa više no što su oni dužni da pišu molbe meni. A ako neće ni da saslušaju moju molbu, šta onda da činim? Za takav slučaj država nema rešenje, sam njen ustav je zlo. Ovo što kažem može se činiti oštro, tvrdoglavo i nepomirljivo. No to je ukazivanje najveće ljubaznosti i pažnje duhu koji to ume da ceni ili to zaslužuje. Takva je svaka promena nabolje, kao rođenje ili smrt, od kojih se telo grči.
***
Dajte svoj glas ceo, ne samo komadić papira, nego sav uticaj koji imate. Manjina je nemoćna dok se prilagođava većini, tad nije čak ni manjina, ali je neodoljiva kad pretegne svojom težinom. Ako država treba da bira: ili da sve ispravne ljude drži u zatvoru ili da se odrekne rata i ropstva, ona neće oklevati šta da izabere. Ako ove godine hiljadu ljudi ne bi platilo porez, to ne bi bila nasilna i krvava mera kao što će biti ako plate i omoguće državi da vrši nasilje i proliva nevinu krv. To je, u stvari, definicija mirne revolucije, ako je takva revolucija moguća. Ako me poreznik ili neki drugi državni službenik zapita, što je jedan i učinio: A šta ja da činim? – moj odgovor je: Ako zaista želiš da učiniš nešto, daj ostavku. Kad podanik otkaže poslušnost, a službenik da ostavku, revolucija je izvršena.
***
Konfučije je rekao: Ako se država rukovodi principima razuma, siromaštvo i nesreća su sramota; a ako se država ne rukovodi principima razuma bogatstvo i počast su sramota.
***
Progres od apsolutne do ustavne monarhije, od ustavne monarhije do demokratije, jeste progres ka istinskom poštovanju pojedinca. Čak je i kineski filozof bio dovoljno mudar da pojedinca smatra za osnovu carstva. Da li je demokratija koju mi poznajemo najbolji mogući oblik vladavine? Nije li moguće koraknuti napred ka priznavanju i organizovanju prava čoveka? Neće biti zaista slobodne i prosvećene države sve dok država ne shvati da je pojedinac viša i nezavisna sila iz koje proizilazi njena moć i vlast, i dok se ne bude ponašala u skladu sa tim shvatanjem. Nalazim zadovoljstvo u zamišljanju države koja će se ponašati prema pojedincu s poštovanjem kao prema susedu, koja neće smatrati da joj se narušava spokojstvo što nekolicina živi daleko od nje, što se ne mešaju u njene poslove, što ne pripadaju njoj, a ispunjavaju svoje dužnosti prema svojim susedima i ostalim ljudima. Država koja odgaji takav plod i dopusti da on otpadne čim sazri, utrće put još savršenijoj i veličanstvenijoj državi kakvu takođe zamišljam, ali je još nisam video.
