Rastali smo se na jednom raskršću Jedanaeste ulice.
Već na drugom pločniku, ponovo je pogledah; okrenuli ste se i mahnuli mi rukom, otpozdravljajući.
Reka vozila i ljudi je tekla izmedju nas; bilo je pet sati jednog običnog popodneva; otkud bih samo znao da je ova reka bila kukavni Stiks – neprelazni.
Nismo se više nikad videli i kroz godinu dana već ste bili pokojni.
A sada ja tražim to osećanje, gledam ga i mislim da je netačno i da je iza trivijalnog rastanka bilo beskonačno razdvajanje.
Sinoć ne prošetah posle obeda i ponovo pročitah, da bih razumeo ovakve stvari, poslednji nauk koji Platon stavlja u usta svojem učitelju. Pročitah da duša može da utekne kad telo umre.
A sada ne znam ni sam da li istina leži u ovom fatalnom potonjem tumačenju ili u nedužnom rastanku.
Jer ako duše ne mru, vrlo je dobro da ne podvlače svoje rastanke.
Reći jedno drugom zbogom znači poreći razdvajanje, znači reći: Danas se igramo rastanka ali ćemo se već sutra videti.
Ljudi su izmislili zbogom jer nekako znaju jedni za druge da su besmrtni, mada se međusobno vladaju kao da su beznačajni i prolazni.
Delija: jednom ćemo – kraj koje геке? – nastaviti ovaj nepouzdani razgovor udvoje i zapitaćemo se da li smo u nekom gradu koji se gubio u ravnici – bili Borhes i Delija.
Horhe Luis Borhes
