Deni Didro – Sofiji Volan
3. novembar 1759.
. . .Od ranog jutra čujem radnike ispod mog prozora. Tek što se razdani, lopata
im je u rukama, kopaju zemlju, guraju kolica; pojedu komad crnog hleba, utole
žeđ na potoku koji tu teče; u podne odspavaju jedan sat na zemlji, i ubrzo su
opet na delu, veseli su; pevaju, razmenjuju dobre grube šale koje ih
uveseljavaju. Smeju se; uveče se vraćaju goloj deci oko zadimljenog ognjišta,
ružnoj i prljavoj seljanki, i krevetu od suvog lišća, a sudbina im nije ni
bolja ni gora od moje. . . Iskusili ste i dobru i zlu sreću: recite mi, da li
vam se sadašnje vreme čini težim od prošlog?
Čitavo jutro sam se mučio jureći za jednom idejom koja mi je izmicala; sišao
sam tužan; slušao razgovor o javnim nedaćama; seo za bogatu trpezu bez apetita;
stomak mi je bio pun sinoćnje hrane; pretrpao sam ga količinom koju sam opet
pojeo. Uzeo sam štap i hodao da bi to svario i lakše se osećao i vratio se i
seo za kartaški sto da prekratim teške sate. Od prijatelja nisam imao nikakvih
vesti. Od prijateljice za kojom sam tugovao bio sam daleko. Jadi na selu; jadi
u gradu; jadi svuda. Onoga ko ne zna šta su jadi ne treba ubrajati u čovečiju
decu. Sve se potire. . . Dobro zlim, zlo dobrim, a život nije ništa. . .
Možda ćemo otići u grad sutra uveče ili u ponedeljak ujutro. Videću, dakle,
prijateljicu, za kojom tugujem; biću ponovo sa ćutljivim prijateljem koji se ne
javlja; ali ću ih već sutradan izgubiti; i što moja sreća u njihovom društvu
bude veća, to ću više patiti kad se od njih rastanem. Takav je život. Okreni,
obrni, uvek se nađe neki list uvele ruže da vas rastuži. . . Volim jednu
Sofiju. Nežnost koju prema njoj osećam umanjuje u mojim očima svako drugo
zanimanje. U prirodi vidim samo jednu moguću nesreću. Ali se ova nesreća
umnožava i predočava mi se na stotinu načina. Ako mi jedan dan ne piše, šta je
s njom? Je li bolesna? I odmah me užasna priviđenja saleću i muče. Da li mi je
pisala? Rđavo ću protumačiti neku ravnodušnu reč, a na selu sam. Sudbinu čovek
ne može učiniti ni boljom ni gorom? Moćna zvezda određuje njegovu sreću i
nesreću. Što je više predmeta, manje je osetljivosti na svakog od njih. Kad
postoji samo jedan, sve se na njega usredsredi. To je blago tvrdice. . .Ali
osećam da mi je varenje otežano i da sva ova tužna filozofija dolazi od
pretpanog stomaka. Proždrljiv i umeren, setan ili vedar, ja vas, Sofija, volim
jednako, samo je boja mog osećanja drukčija. . .
Poslao sam čoveka u Šaranton da vam odnese čitavu svesku od mene a od vas uzme
samo jedan redak. U iščekivanju njegovog povratka, gorim od nestrpljenja i
proklinjem glasonošinu sposrost. Ljubav i loše varenje. Uzalud sebi govorim:
taj mangup je potražio zabavu u nekoj krčmi. Ugledao je venac od bršljana na
nekim vratima i morao je da uđe. A šta je sa ovim razumom koji ovde stoluje,
koga ništa ne može potkupiti, zašto mene optužuje a mog slugu oslobađa krivice?
Da li čovek istovremeno može biti i mudar i lud?. . .Danas gotovo ništa nisam
uradio. Pre podne je proletelo ni sam ne znam kako, a večeras vam pišem pisamce
da bih samoga sebe doveo u red. Dan mi neće biti izgubljen ako četvrt sata
razgovaram sa vama. Zbogom, moja Sofija. Do sutra uveče ili do ponedeljka
ujutro, ako vreme bude lepo i ako nešto ne poremeti baronove planove, koji su
nestalniji i od vremena. . .
Zbogom, prijateljice moja. Budite uvek tako mudri. Što se mene tiče, ja sledim
savete koje dajem. Često sam vam govorio, i što sam stariji sve bolje osećam da
sam vam dobro rekao da za mene na svetu postoji, i da će uvek postojati samo
jedna žena. A ko je ta žena? To je moja Sofija. Ona misli na mene, ali mi ne
piše jer evo se moj glasonoša vratio iz Šarantona bez pisama.
Loše sam raspoložen. Idem da legnem iz straha da ću bez razloga izgrditi slugu
i sam zaslužiti sve pogrdne reči koje bih mu uputio; jer, napokon, nije on kriv
što u Parizu ne pišu, i što me to ljuti.
Deni Didro
3. novembar 1759.
