Tražim pomilovanje,
za bezazlene,
za njine začuđenosti nedogledne,
za ljude večito maloletne,
za utopiste,
za preko vode prevedene žedne,
za preko blaga prevedene čiste,
za onoga što snove vazdan dene,
za tihe,za setne,
za one sasvim drukčije od mene
i za one sa mnom istovetne.
Za nespretne i neuke,
za one koji se spotiču preko praga,
koji čašu ispuštaju iz ruke,
za one što uvek u prikrajak stanu,
koje svaka mala stvar razdraga,
s kojim se svaki radosno sretne,
za one koji idu zamišljeni
kao da nose kapljicu na dlanu,
za one koji su slični meni
i za one sa mnom istovetne.
Desanka Maksimović
