Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije
Prevod naučnofantastičnog romana „Metro 2035“ Dmitrija Gluhovskog, upravo je objavljen u izdanju beogradske izdavačke kuće Dereta.
Reč je o trećem delu postapokaliptičkog serijala i direktnom nastavku romana „Metro 2033“ kojim je ruski pisac pre više od deset godina stekao svetsku slavu.
Novi nastavak priče o ljudima koji spas od posledica nuklearnog rata nalaze u moskovskom metrou, delimično je inspirisan popularnom kompjuterskom igrom „Metro: Last Light“ iz 2013. godine za koju je Gluhovski radio scenario.
Autor je odlučio da se u novoj knjizi ponovo vrati likovima iz prvog dela serijala, predvođenim Artemom. Ovoga puta, nekadašnji heroj, predstavljen je kao potpuno skrhan i razočaran, stalker omražen zbog preteranog izlaganja radijaciji. Njega će priča povesti u epsku potragu za utopijskim obećanim gradom Polarne Zore, koji se, navodno, nalazi na površini tla, a čiji stanovnici su uspeli da prežive i očuvaju tekovine civilizacije.
Gluhovski je od samog početka rada na serijalu pažljivo osluškivao mišljenja fanova, tako da ne iznenađuje što su se u novoj knjizi, pored Artema i drugih junaka iz „Metroa 2033“, našli i neki od, ljubiteljima serijala, najomiljenijih likova iz „Metroa 2034“.
Prevod romana „Metro 2035“ uradila je Ana Milićević, a mi vam, uz izričitu saglasnost izdavača, dajemo na uvid kratke odlomke iz ove knjige.
Odlomci iz romana „Metro 2035“ Dmitrija Gluhovskog:
Ledena kora je nestala sa zemlje, zemlja je prodisala i postala vlažna, nivo radijacije je odskočio. A mutanti su se grčevito borili za život svojim kandžama i, ko nije pobegao, taj je crkao. A čovek je lepo sedeo ispod zemlje, živeo po stanicama metroa i nije planirao da umire. Čoveku ne treba mnogo. Čovek će svakom pacovu dati šansu.
A šta ako se odjednom pojavi na beskrajnoj Zemlji još jedno mesto, podesno za čoveka? Za Artema i Anju? Za sve sa stanice? Mesto na kojem nema tavanice od livenog gvožđa i gde može da se raste do neba? Da izgradiš sebi kuću, svoj život, i sa tog mesta polako oživljavaš svu uništenu zemlju?
Čudno je da se čitav tvoj život sastoji iz pločica, cevi, natopljenih plafona i vode u međušinskom prostoru, od granita i mermera, zagušljivog vazduha i električnog osvetljenja.
Ali neočekivano u njemu postoji i sićušni komad nečeg drugog – prohladno majsko jutro, dečje nežna mlada krošnja visokog drveća, kredama u boji iscrtane staze u parku, red za sladoled, sladoled u čašici, ne samo što je sladak već jednostavno božanstven. I majčin glas, oslabljen i iskrivljen od vremena, kao kroz telefonske bakarne žice. I toplina njene ruke, od koje pokušavaš da se ne odvojiš, kako je ne bi izgubio – držiš je čvrsto iz sve snage. Kao da tako nešto možeš da upamtiš? To je nemoguće.
Zemlja se vrtela poput prašine, opustela u bezvazdušnom prostoru, i samo u jednoj tački na njoj je sedeo čovek, kao usamljena preživela vaška. Sedeo je, natkriven nebeskom kapom, nepomično i pospano: nije imao kuda da ode, a smrt nije dolazila.
– Bilo bi dobro kada bi još negde bilo preživelih – odgovori Savelij i pogleda Artema. – Šta ako je to stvarno tako?
Artem nije poverovao da on to iskreno misli.
– Taj gradić se zove Polarne Zore. Nalazi se na Kolskom poluostrvu. Pored je nuklearna elektrana, ali imajte u vidu da je aktivna. Zaliha za rad stanice bilo je za još stotinu godina! Zato što se hrani samo jedan grad. A grad su pretvorili u tvrđavu. Ogradu su napravili od debala i drugih ojačanja. Odbranu su solidno postavili. Vojska je bila odmah pored, čuvala je elektranu i od njih su sakupili garnizon ovih Polarnih Zora. Okolo su pogubna mesta, Sever. Ali oni se drže. Stanica im daje i osvetljenje i grejanje za domaćinstvo. Tako da…
– Šta ti to smišljaš, a? – povika Ljevašov sa drugog kraja: crvene oči, mesnate uši, a još i brkovi nekako rastu uvis. – Kakve crne zore? Pa posle Botaničke dalje kroz cev nema nikog, osim pasa lutalica! Malo nam je jedan ćaknut, sad se i drugi nacrtao!
– Sada će imati svoj klub – namignu Armenčik, noktom zacepivši komadić prasetine koji mu se zaglavio među zubima. – Klub sanjara i romantika „Purpurna jedra”.
– Ko je primio taj signal? Ko je s njima razgovarao? – Artem je gledao starca u bradu, u usne koje su se pomerale, kao gluvonem, čitajući s njih.
– Ja… – Homer ponovo zausti. – Ja sam iz tih krajeva.
„Živeti” za njega je sad značilo, makar na kratko, samo pola sata, čak desetak minuta, da samo tako – u običnoj odeći, bez tesne gume – korača duž ponoćne ulice, kako je šetao sa mamom držeći je za ruku pre dvadeset godina; kako su svi ljudi šetali pre dvadeset godina.
Ili kako je, pre dvadeset sedam godina, isto ovako, noću i možda istom ovom ulicom – njegova mama, mlada i sigurno lepa, zagrljena šetala, s Artemovim neostvarenim ocem bez imena. Ko je bio on? Šta joj je govorio? Zašto je otišao? Kakav bi Artem bio kao odrastao da je otac ostao?
Nešto mu je liznulo ruku.
Još jednom. A onda i nos.
Kiša.
Počinjala je kiša.
Ona beše ulagivačka i otrovna, kao i vazduh ovde, gore: po ukusu – voda, ali i vazduh je kad se udiše bio život, a koliko njih je samo ubio. Naravno, po ovoj kiši nije smeo da ide nag. A Artem je išao i nekako je bio srećan zbog toga. Čak je sporije koračao: hteo je da pokisne.
Kiša…
Zaustavio se, zabacio glavu, podmetnuo joj lice.
I odjednom se pojavilo.
Ulice, kojima se sporo šetkaju čudni giganti u šarenoj odeći jakih boja. Glomazni beli avioni, koji su leteli nisko nad samim krovovima kuća, nisu bili „uradi sam” avioni, već ih je neko izmislio: umesto pljosnatih aluminijumskih flapsova, kojima su pravi avioni uletali u nebo, ovi su imali providna, trepetava krila, kao kod vilinih konjica, valjda? I nisu leteli, već lebdeli. Automobili ne behu ono što su pre bili, zarđale konzerve u kojima su mrtvi kao sardine, već smešni maleni vagoni, pljunuti vagoni iz metroa, sa svega četiri mesta.
I tamo isto, u tom čudnom svetu – kiša. Topla i nežna.
Odakle mu se sve to pojavilo? Sećanje? Ne, ovaj svet nije nikad postojao. Šta onda? Pritiskalo je, gušilo u grudima. Artem obrisa kapljice s lica.
Kao da je san.
Promaklo ti je, Svjatoslave Konstantiniču. Promakli su ti ometači, „urali”, rat si prevideo. Stariš, matori. Naravno da ne moraš da mi veruješ, zato što sam ja kompletni psihopata, ali ti poslušaj, poslušaj etar. Poslušaj i reci: kakva je dalja misija našeg Ordena? Da nastavi da gazi svinjska govna? Ili da izvede ljude na površinu? Da naša deca polože živote za to da bi ljudi ostali morloci? Ili da im pomognemo da stignu do mesta gde će nivo radijacije biti podnošljiv? Gde će oni moći da žive?! Šta će meni sve to? Ne treba mi! Ionako neću biti svetac, Svjatoslave Konstantinoviču, a boli me i kurac, na kraju krajeva. Ja se to samo pravim važan pred jednom droljicom. Ne mogu nikako da ispadnem svetac. Za tri nedelje imam otpust. Za tri nedelje idem pravo tamo – biće maj, narandžaste patkice i sladoled. A, eto, ti bi mogao. I još uvek možeš. Tamo nigde nije rečeno da svetac ne može da bude invalid.
Koliko mu je Saša još dala vremena? Tri sedmice.
I doktor takođe. Ispečatirao je presudu lekarskim pečatom. Doktor je samo pečat i imao, a lekova nije bilo.
A šta da radi te tri sedmice? Šta još može da uradi tokom njih?
Da se vrati svima, da sve zamoli za oproštaj?
Anju, za to što nije sa njom hteo da živi logičan ljudski život, i što nije uspeo da joj podari decu. Mlinara, za to što je upropastio njegovu jedinicu. Suhoja, što nikad nije uspeo da ga nazove ocem, ni kada je Artemu bilo šest, a ni kada mu je bilo dvadeset šest. I da mu umesto oprosti kaže: ćale, daj pare.
Ako ga još noge budu služile, možda bi mogao da potraži Hantera. Da na kraju krajeva popije koju s njim. Da mu kaže: tebi nije uspelo, ni meni nije uspelo. Kosa mi je opala, ali ni po čemu drugom ne ličim na tebe. Ljudi će, znači, i posle mene sedeti u metrou, ješće gliste, tumaraće u mraku, pričaće besmislice, prodavaće svinjska govna i ratovaće do poslednjeg daha. Neće otvoriti njihovu ćeliju, neće ih pustiti na slobodu, neće naučiti da gledaju u sunce, a da ne oslepe?
http://www.art-anima.com/vesti/objavljen-metro-2035-procitajte-odlomke
