Putovali smo. Sećam se samo kola, koja su jurila menu žito i svoje male, smeđe glave, u kojoj se vrzle tolike misli. Moja je majka često i rado putovala.
Tada je bila uvek bleda. Oblačila me je u svilu i navikla me je na bele rukavice, koje su mi noću silom skidali sa ruku. A i ona bi spavala u rukavicama; namazala bi ruke nečim, što je mirisalo kao ljubičice i spavala u rukavicama.
Oh, ja sam sve video. Jednako smo putovali. Ona se oblačila u crno a njene su sluškinje bile tako raskalašne; sećam se, jednom sam od stida i straha plakao.
Bled i neispavan ja sam uplašeno gledao ljude oko sebe, stanice i vozove čađave i zadimljene. Ona se oblačila jednako u svoje mirisne svile crne i nosila me po kupatilima, gde se šetala po mesečini i igrala po podu, koji se sjao i svetlucao.
Oko nas su bila noću crna i velika brda. Ona je najradije igrala sa vlaškim oficirima, koji su mi donosili slatkiše. Vodili su me na jahanje i ja se sećam, kako bih se uplašio kad bi negde zastali u šumi i susreli majku, koja je išla pešice i glasno se smejala. Primetio sam, da se taj kikot, koji sam mrzeo, ponavljao uvek, kad bi se obukla u tu crnu svilenu haljinu koja je bila jako tesna. Tada su mi oči po ceo dan bile pune prikrivenih suza. Sve mi to sad izgleda tako čudno i neverovatno. I uvek sam se uveče sećao na staru crkvu, kraj koje smo stanovali i ležeći kraj majke (jer ja sam još uvek spavao s njom, mada se ona tome jetko opirala) često sam tiho suzio u mraku. Ona je rano u zoru odlazila nekud na kupanje. Više puta još polunaga, sedeći pred ogledalom, ona bi me karala što ne spavam. Ali ja već u detinjstvu nisam mogao da spavam.
Zorom su šedrvani bili vrlo hladni, a ja sam sedeo kraj njih i čekao majku. I sad, posle tolikih godina nema više ničega na svetu, što bi me začudilo. U jednom zelenom paviljonu svirala je vojna muzika, a ona me je vodila po gunguli žena i namirisanih oficira, kroz koju sam ja veštački terao obruč. I sad, kad je mladost prošla i kad sve razumem, mene često podilazi jeza od užasa
Čim bismo mi došli kući iz tuđine, zazvonila bi zvona. Činilo mi se, da baš meni zvone. A nedeljom je bilo lepo. Sa zidova su se tada smešila lica uokvirena belim, visokim jakama, a pod njima su se okretali u veselom žagoru grdni ženski šeširi, što su me sećali na točkove okićene cvećem sa pokrhanih svatovskih kola. Moja je majka rado išla u svatove. Prvo je ustajao i govorio jedan gospodin u crnom sve nešto nejasno i dugo o Kosovu. Posle je mlad jedan sveštenik čitao “Vetar”. Pevačko društvo stisnuto kraj zida kikotalo se i gnječilo zaljubljeno. Poznanice moje majke su me vrebale, jedino me je protinica zvala otvoreno i jasno sa jednim osmehom. Posle je pevačko društvo pevalo sve nešto o Kara-Mustafi, a ja sam stojao bled i sav u groznici od tih pesama i uvek mi je na duši ostajao od sve te graje jedino zamor, posle tih pesama. Stojao sam i slušao sam, kako mi mati peva prvi glas. Protinica bi me pitala, smešeći se, što joj ne dolazim i što tako retko izlazim iz kuće i dodavala klimajući glavom prema mojoj majci raspevanoj: “E, lako je Vama, u sopran, udovica ste!” Oh, ja sam sve čuo. Pesme te pritisle su me uza zid, uzimale mi dah. A da sam znao šta činimo, gledao sam preneraženo stare ikone oko mene, neke ljude popadale sa nožem u ruci pred šančevima, sa crvenim fesom na glavi: i te stare ikone i slike pekle su mi oči, kao da su me zraci, što su se odbijali sa njinog tamnog zlata probadali. Tek kad bi neko skočio na stolicu i vičući predlagao, da se pozdravi patrijarh, a drugi počeli besno psovati, tek bih se tada trgao. Mati bi mi prilazila, i mi bi odlazili kroz dvorišta, gde su nabijali burad.
Sve je to davno prošlo i sve mi se čini tako smešno. Zvona nad našom kućom zazvonila bi tamno i u njinoj reci plovila bi i crkva, i ulice, i sva okolina nekud u visinu. Ceo je svet tada bio tako lak. Sećam se: moje bezbrojne tetke dolazile su i plakale: videvši me često bolnog, pričale su mi o ocu i govorile, da me pošalju u Beč da učim, pa da budem ministar u Srbiji. A ja sam se sakrivao u polju iza grada najradije na groblju, gde su kraj gustih kukuruza pasla stada i stojale grdne barutane. Tu bih ležao u travi kraj kakve derne klupe. Iza mene su šumeli vrbaci. Pred veče oni bi porumeneli i ja bih ustao i začudio se i jednog dana zaviše me u bunde, koje su zaudarale na obore, napuniše mi prtljag grdnim, belim hlebovima a džepove sa mustrama mojih tetaka kojima sam trebao da kupim: razne “krepove” i “delene” i neke makaze za “frizure”, i cipele neke sa dugmadima, i smestiše me u mali voz, zaplakaše i ižljubiše me.
Pričali su mi, da su mi i stričevi i otac tako odlazili. Voz je stenjao i peo se na brežuljke kraj Dunava.
Bataljon se vukao celu noć kroz neka mokra polja i strnjike. Ljuljale su se male vatre od cigareta. Zastajalo se lagano. Desno i levo osećali smo, da se vuku kroz noć i polja, mase. Artiljerija je lupetala, zveckala i psovala. Prolazilo se kroz neke bele, prazne kuće, izgažene bašte, i nalazili smo svud samo krastavaca, mnogo krastavaca u vodi. Po nekim brežuljcima ležali smo u gomilama; znali smo, da se skupljamo sa svih strana. Padale su prve magle zornjače; u praskozorje hladno dovukli smo se pod neki brežuljak i počeli se ukopavati. Ja nisam. Bio sam neispavan, umoran od svega toga. Ukopavali smo se u nekom mokrom krompiru i došla je najzad lepa, avgustska zora. Iza nas, iz neke šumice pevaše neko cele noći uz harmoniku nešto tužno češki. Bilo je tiho i nemo u magli. Čak gore se rumeni oblaci igrali žmure nad nama. Polako je zemlja počela, da biva sve rumenija. Tada sinu, sevnu kao divlje lajanje iza nas. Pucali su nekoliko hvati nad glavama našim. Neko opsova i pade u jarak.
“Decken”, počeše dovikivati i sve se sahranjivalo u rov. Vukla se slama, koju bog zna gde nađoše, posle se čulo žvakanje i cerekanje iz jarkova, a topovi su nad nama presecali grozno. Poče duboko i potmulo. Kraj mene ležaše neki trgovački pomoćnik iz Bele Crkve, dobro dete Radulović. Hoće “Durchbruch”, kaže on. Ja ćutim i saginjem glavu. Čujem iza mene onog, što već mesecima svako jutro čita San Majke Božije, a ja opet sagnuh glavu i počeh jesti hleb i posipati ga šećerom. Čujem kako iza nas viču kod topova zapovesti i brojeve, i tiho i teško kašljem, kašljem. Levo od nas vidim, kako u nekom ubogom seocetu izlaze ljudi na kraj sela Vi.. u.. hub… prva od Rusa. “Iza nas” čujem kako neko šapuće. Onda tresnu zemlja visoko gore, a neki konji počeše da trče sa brega.
Gore su oblaci i dalje igrali žmure i samo se čulo: kao da teški, natovareni vozovi puze po zraku Rusi zasuše krompir šrapnelom i opet ništa. Daleko iza brega grozno šiju mašinke. Oko deset sati dolazi vojnik. Čita nam zapovest. Spominju Kniggraetz i Custozza-u. Vezujemo torbe “Nemojte zaboraviti šećer”, čujem kako mi drug šapuće. Saginjemo se i vučemo kroz rovove prema selu. Topovi su poludeli. Gore na brežuljku trče neki sa motkama na ruci.
Zasuše ih. Jedan se izvrte. Trčimo lagano kroz selo. Pred kućama stojahu prljave žene i mnogo, mnogo odrpane, prljave dece. Jedno dugo trčaše kraj nas i moljaše me; ali šta ne znam Jevrejče lepo, crnpurasto. Kod poslednjih kuća u jednom šljivaku treperilo je lišće na kiši tanadi. Ulazili smo sve dublje u rovove. Sede ranjenici krvavi, prljavi, drhte, hladno im je. Jedan mrtvac potrbuške u lokvama krvi. Svukli su ga svega golog “Vidite, jesam li Vam kazao da trbuh čuvate”, kaže mi prijatelj. U gudurama sede, leže, pucaju. Na drugom brežuljku, preko, u magli dima i zemlje, koja se prašila i kovitlala vide se ruske žice Iz jedne rupe ironično mi viče neko mađarski i psuje strašno gadno. Desno od nas izlaze, kao mravi, iz rovova rojevi 33-eg puka i jure u groznoj dreci, vikanju i jaukanju Provlačimo se među trnovitim žicama Neko nam nemački psuje majku i naziva nas psima. Iskočih.
Sav zrak oko mene drhtaše kao da je bio pun tanadi. Padoh u neku raž. Zemlja se kovitlala i prskala preda mnom u vis. Ja trčim kao lud. Sjurismo se u neke bare. Neko pade kraj mene u glib i ja čuh kako šapuće: “Eto, to je Zlota Lipa.” U travi preda mnom leže neke cokule, desno od mene vidim mrtvace iske žene, sa nogama smešno zgrčenim i tvrdim, čudno tvrdim kolenima. Gore pred nama skaču grdni Rusi u žutoj mantiji smešni su i gojni. Trče u šumu. Opet legosmo. Levo od nas gorelo je selo strašnim dimom, koji nije mogao da se digne sa zemlje. Trčimo opet. U šumi se grozno klalo. Baš pred nama Dotrčavali su ljudi zadihani, strašni hoće da beže. Mi se ukopavasmo baš pred šumom. Ležim i dišem, dišem brzo; iz nosa mi lagano curi krv. Pi… u. fć… zastaje tane kraj moje glave u zemlji. Sve je tako zamršeno. Pucaju sa desna i sa leva. Stiskam obraz na zemlju i dišem, dišem. Tresem se od tog disanja. Posle se opet dizalo i nadiralo u te guste šume. Ja sam svud spavao, ali zore su me budile. Ali zore, zore su divne. ćume zlatne, mlade, dobre moje galicijske šume. Lagano smo kroz šume prilazili Podkamienu. U rovovima ruskim beše puno obojaka i košulja krvavih, iskrhanih pušaka, mrtvaca grozan dar-mar. Moji ljudi, koji su još pre dva-tri dana pevali, ležali su pred tim rovovima sa razlupanim čelom. Ljudi vašljivi, neumiveni, slabušni, žuti, smradni; neki još živi sa blesavim pogledom, izdišući. Jedan među nama spazio brata gde leži među njima, tresnuo se i drekao gadno. Bataljon je gazio i trapao sve dalje kroz šume…
Miloš Crnjanski
Nastaviće se
