U to doba se igrao tango, a mi, Banaćani nosili smo svilene čarape. Da, nije više naški život kao nekada u Hajdelbergu; ne, bilo nas je svakojakih. Dani su prolazili. Učio sam. Sedeo sam najviše tamo, gde se govorilo o pokretima čitavih slojeva bednih i oduševljenih To sam voleo. Tu rumenu krv prosutu po ulicama. Sedeli smo ja i nekoliko Poljaka i Čivuta i slušali smo istoriju ruske duše; ona je dolazila kao grdna magla sa Istoka i znao sam, da mora doći neka grdna oluja, koja će razneti taj učmao život bez srži i bez bola. Knjige, čitava brda od knjiga ležala su kojekuda po sobi; napolju je bilo kobno pro leće o kojem još niko slutio nije šta donosi. A mi smo nosili svilene čarape i cele dane provodili po ulici i kafanama. Hteli smo da spasemo svet mi, slovenski đaci. Ko zna? Možda će jednom sve nestati u umetnosti, koja neće reći ni šta hoće, ni šta znači ono što kaže. Možda će nestati govor, i pisanje, i određivanje; da je ovo smrt, a ovo ljubav, a ovo proleće, a ovo muzika. Ko zna? Ah, sećam se: tada sam se u pismima potpisivao “siromah Jorik”, a majka mi je po ceo dan išla po komšilucima i pitala šta je to Jorik. E, tako se živilo pre rata. Ah, bio sam mlad i imao sam tako lepa, vitka, bela krila i pleća.
Radulović mi je doneo dvopeka. Dirali smo neke prljave žene i kupovali smo svud čokolade. Iz Zlogova smo doneli pune torbe jela. Na trgu je bilo nekoliko obešenih Rusina. Na glavnom putu smo dobili tri teške granate. Bilo je već dosta mrtvih. Navikli smo se. Šume su bile sve lepše; zlatne, crvene, mlade šume. Neka tuga mi je bila pala na grudi. Noću su me lomile tihe neke groznice, kašljucao sam i išao poguren dalje. Nisu me više tukli. A šume crvene, mlade i uvele sa toplom, slatkom maglom čuvahu nas, sahranjivahu nas i sipahu tu svoju maglu u dušu našu za navek za ceo život. “Pak, pak” čuju se tanad po drveću. Natakli smo noževe. Bilo je pred podne. Niko nije imao pojma. gde su Rusi i kuda idemo. Gustiž i šiprag nas je izgrebao. Izašli smo iz šume; pođosmo kroz neke strnjike na brežuljak. Nekolicina nas išla je pred ostalima. Kad izađosmo, puče dolina pred nama. Odjednom tresnu i desno i levo oko nas. Zasu me zemlja i ja se izvrtoh u neke leje krompira. Zario sam lice u zemlju i disao, disao. Strašno je iza nas kreštala šuma i tresla se pod pljuskom šrapnela. Kraj mene je jaukao jedan i zapevao. Podigoh glavu. Iza uveta mu je bila glava sva u krvi, žvakao je krv i gušio se. Ispravio se i sedeo je, zapevao je i spominjao je ženu i decu, zvao me je po imenu i gledao je u mene, samo je u mene gledao.
Zario sam glavu u zemlju i ćutao. Sunce je peklo. Oko mene su trčali i vikali.
Zaspao sam. Napadao me je taj san uvek, čim bih legao. Probudio sam se. Magla, večernja magla padala je opet na nas. Iza šume projuriše dva automobila. Tiho smo se dizali. Silazili smo jedan po jedan natrag u šumu. A kad pade mrak, počesmo ići opet kroz šumu. Pušilo se i smejalo Moj roj je tiho pevušio. Bio sam i na to navikao. Opet smo išli, išli. Kraj baterija, koje se nameštale kraj mokrih, strašnih, mračnih šuma. Treći dan je padala kiša. Ruski rov na bregu, sav zakisao, bio je izumro. Mora da su išli negde nazad u podzemne rovove. Šume se pušile pune oblaka. Mi smo već treći dan ležali u jarku tesno, jedan preko drugoga. U najgoroj vatri tu smo se ukopali. Groznice su me tresle. Toga dana je neki somborski uča prebegao, pa su me gurali pesnicom u grudi i ćušili me.
Mutnim sam očima gledao oko sebe, po ceo dan pevušio i zviždukao. I opet se čulo kako pričaju o svečarima i pečenju, o tučama u birtu, o ženama, i kako čitaju San Majke Božije. Tri Slovaka se po ceo dan mučila, da na sveći skuvaju nešto. Pokrili smo se gore šatorskim krilima, ali je prokišnjavalo, curilo. Sedeli smo, ležalo se u blatu. Ne, teško je bilo i ono vijanje po Sremu i popaljenoj Posavini; gadno je bilo i tamo kraj Rače u vodi: uvek ćuške, psovke. Ali je ovo bilo ludilo u moru blata. Sve mokro, sve kiša, kuće neke razrušene, voda što smo je pili bila je blatna, hleb je bio pun blata.
U blatu pred nama ležao je celu noć, tek sad smo ga primetili. Uvukoše ga u rov. Ležao je tvrd, prljav, zaudarao je sav. U desnom džepu imao je hleba a u levom trinaest forinata i dvadeset i šest krajcara. Trebalo je pisati kartu. Znalo se, otkuda je. Zvao se Lalić. Većina je predlagala, da se novac ne predaje oficiru, nego da se zadrži i popije Kažu: da može, on bi sam to tako naredio, voleo je da časti.
Posle podne počeše opet topovi. U oblacima žute zemlje i prašine, što je prskala u vis nestao je ruski rov. Izađosmo polako iz jarka i počesmo trčati. Većina je išla mirno, lagano, niko nije imao snage više da trči. Mirno se išlo se jauk, okolo trešti zemlja, prska, po koji se izvrne, dreči. Išao sam teturajući se pod teretom: groznica me je tresla. Osećam, da kraj mene ide neko. Oboje smo bili iznemogli. Zemlja je prskala, treskala u vis. Video sam žute mantije Rusa koji su iskakali iz rovova. Žice i zemlja pred njihovim rovom kovitlale se u dobovanju topova. Stigoh do žica. Jedan se prevrte preda mnom, previjaše se i skakutaše. Tane ga je prozujalo od glave do pete. “Hajdete”, kaže Radulovići i diže se. Kraj nas trče neki. Ja vidim, da mi iz nosa curi krv na grudi. Kraj nas trče neki držeći ašove pred čelom. Skaču u rov, viču grozno, idu, urlajući grozno na nož. Nisam legao, išao sam lagano. Sad će da me ubiju, sigurno će me jedan od tih velikih, žutih, debelih Rusa, što kao ludi skaču preda mnom, ubiti.
Krv mi sve jače loptila iz nosa. Ja legoh. Rezerva se valjala preko mene u rov. Svud su ležali iskeženi ljudi u blatu. Ne znam, što je svaki ranjenik pola svučen, i tako viču, oh, tako izdržljivo viču. Ležao sam tako bez snage. Ležao sam na kolima i video sam samo pogurena leđa onog, što je terao i jednako bodrio kljusad sa “pr…, pr….” Kola se jedva vukla u blatu. On se često okretao i žmirkao ispod šubare. Još je neko ležao kraj mene. Prolazili smo kraj pustih sela. Nekoliko jadnih, grozno sirotih, odrpanih Čivuta. Lepe ruske crkve, mokre šume što se puše. Blato, grdno more blata. Psi trčkaraju po selima. Psi i jadne, prljave izgažene Čivutke. Devojčice od dvanaest godina, od deset godina, nude se. Svud kola, jadni konji i beskrajni, blatni putevi Po ulicama leže ranjenici.
Posle podne su došli po nas automobili. A sunce mlako, dobro sunce lilo je po kućama i putevima. Legao sam na neko ćebe, kašalj me je tresao, a na prljavoj maramici mojoj ostajale su posle kašlja rumene kapi moje krvi. Pa i tu sam zaspao. Stali smo u nekom dvorištu. Neki fenjeri su se ljuljali oko nas, i jednog po jednog dizali nas, i unosili. A u jutru nas žute i polumrtve uvedoše u kupatilo na druga vrata, izalosmo puni smeha. Prinoh prozoru i videh ispod mene belu varošicu, punu potoka i mlinova. U zelenoj kabanici, sa kapom bez brane, ja sam se, kao čudna senka, smešeći vukao kraj potoka u kojima su pevale vodenice. Oh, pevale su, pevale su meni; znale su otkuda dolazim, a imao sam osmeh na licu. Kako su bili uzani sokaci. Stare žene gledale nas tužno i žalosno.
A sunce? Oh, to mlako sunce, ja ga nikada zaboraviti neću. Na mojim rukama drhtalo je nešto toplo i strasno. Oh, život, mlad život igrao je tako vešto biljara u nepoznatoj kafani toga grada, ne ja.
Ko si ti? Ko si ti, sa toplim, žutim očima u večernjoj magli? Zar nisam još toliko bolestan i nežan, da te dodirnem? Kako je tvoj poljski govor mutan i nežan. Što si tako dobra prema meni, ta to nije tvoj zanat. Zašto me gledaš tako milo? Tvoja bluza pada mi na glavu, što gori i muči, groznice me tresu. Ko si ti, divna, lepa, strasna, među ogledalima i čašicama u sumraku kafane? Ah, ne, ja neću tebe; tamo napolje hoću, da izaneš. Gledaj, jesi li videla one bunare; ah da čuješ kako ljupko romore, kako nežno pljuskaju. Meni je čisto žao što nisam umro, ali to čini jesen. To mlako sunce što teče po kućama belim i čistim šta hoće one šume od mene ženo, tamo iza brda one me zovu, one se veselo smeju sa mnom Zašto ja tako nežno diram zidove? Kuda idem; ja nikog nemam u ovom gradu, ja ne znam puta. Ko me voli; zašto me gledaju tako ovi stari ljudi? Gle, slatkiši. Hajde tu. Devojčice sede sa malovaroškom elegancijom nameštene; moji se prsti spotiču. Nožići, mali, srebrni, zar se stidite mojih ruku? Ah, da, one su zarasle u blato, koje ne silazi, a nokti krivi, isprepucani vas plaše. A cure malo olake, malo pokvarene cure kikotale se, a ja sam se smešio. Oh, šta ja znam, šta da mislim o svemu tome. Igrala se zemlja što da se ne igramo? Igrala se jesen sa mnom hajde, da poigramo. Izabrah jednu. Tu ću. Ko mi se smeje?
Ona se zvala Lusja. Smejala se mnogo, svačemu, imala je malo izderane rukavice. I ja počeh da je molim smešno i dobroćudno. Zaboravih požude i gledah samo ta topla, unapred sam osećao, topla usta. Drugarice njene pune smeha ostaviše nas same. Išli smo kraj vodenica. Bojala se, da je neko ne vidi: “Da nisam videla Vaš znak da ste akademac, ne bih Vam dopustila da me pratite Vi mislite, da sam ja pokvarena?” Oh, šta sam ja mislio? Bio sam pun smeha Jedila se samo što sam bolestan, mislila je, da sam ranjen. Nije joj se sviđalo što sam tako divlji. Rekla je, da se kod nje finoćom može više postići. U veče, sećam se, beše čudno nebo. Jesenje nebo uvek čudno. Našao sam je pred bolnicom, čekala me je. Drhćućim je rukama vadila ključ i pokazivala ga, a mogla je do ponoći da izostane. Pošli smo ulicama, gde je vejalo rumeno lišće.
Pitala me je da li Srbi imaju crkve i štipala me je od strasti. Želela je da se vozi; stari jedan fijaker primio nas je. Ona mi leže na grudi i rasplete kosu, tako plava kosa umiljata, bez onog teškog, opojnog mirisa crnih kosa u mraku Oko nas se vijugali fenjeri Pod žutim, zlatnim šumama, po bregu ljuljala se i batrgala kola, a nebo je bilo puno zvezda Negde daleko tada na jugu molile su se stare žene za mene. A negde daleko na severu ležali su moji ljudi prljavi, vašljivi i gladni u blatu, drhteći od zime i potmulo čekali gde će granata da se sruši. “Das Hundsregiment’-, kako su nas zvali. Mi smo stigli pod šume i pođosmo pešice. Ona se uplašena stiskala uz mene. Tu su nedavno neki vojnici zaklali neku devojku. Zašli smo u šumu crnu sa rumenim vrhovima. Lišće je padalo na nas, a mesečina rumena lila među drvećem i dovodila do suza, do nežnosti bolne: ljubio sam je, kao da nikog nemam svoga na svetu celom osim nje. Ona je, sva luda, izmučena, dišući teško šaputala gorko kako je sve gadno, kako je svi mame, a kako su svi hulje. Mati je po ceo dan muči, a ona hoće ipak da ostane poštena. Varošica je gorela dole u rumenoj mesečini, a pruska granica sa svojim belim kamenjem kružila je oko nas. Njeno belo rublje bilo je namirisano. Ta naivna pažnja, to spremanje unapred dirnu me i ja joj to rekoh. Ona se uvredila. U mraku sam malo samo video njenu glavu, ali su njene ruke bile neizmerno mile: samo se bojala: misliću o njoj zlo. Daleko oko nas belila se varošica sa kućicama belim i malim kao igračke za decu. Odjednom ona tiho ciknu. Jedna tica prnu i lupi se o stablo. Ona jeknu bolno i pogleda za njom u šumu. U mesečini je bila grozno bleda i lepa. Dole u gradiću svirala je vojna glazba.
Miloš Crnjanski
Nastaviće se
