A posle? Posle su opet prolazili dani. Ustajao sam u podne. Jesen otopli još jednom i sunce granu. Svaki dan sam izlazio na groblje, tamo sam se u detinjstvu najradije igrao. Ponegde je pao po jedan crep, ponegde je pao plot. A bilo je još dosta golubova Otvarao sam vrata što su vodila kroz portu, u kojoj je visoka žuta travuljina bila puna kokošaka i pasa, koji su se tu kupili. Prolazio sam kraj male škole, gde se čula vesela deca kako pevaju, i kraj drvara što se nizahu sve do groblja Sve su te drvare bile u rukama mojih tetaka. Žuta voda, a u njoj stajahu mirno crni šlepovi na vetru, što je po obalama vijao pesak i perje.
Drva su puckarala na vetru; a ja bih dugo sedeo pred vratima naše grobnice. Kroz pozlaćene rešetke video sam kite bosiljka na zidu, drvene krstove i slike mojih mnogih pomrlih baba. Debele i slabe žene gledale su i popovi sa lukavim licem, kakva imaju slike pokojnika kad je sunčani dan i puno graničarskih oficira. O svemu tome nisam mislio. Dolazio sam i sedeo tu po sate. Pošto me niko čekao nije, sedeo sam tako izgubljen dugo. Ali kad se vraćah po mračnim ulicama, vrebali su me i vodili u svoje kuće. Tetke behu odlučile, da me ožene i oženiše me.
Svi su znali, da me treba oženiti i oženiše me. O meni se isto tako mnogo rešavalo kao i o svemu drugom i o ratu. Bilo ih je, koji se podsmevahu mome žutom licu, ali su devojke govorile da sam lep Kako su me videle nekoliko puta u šetnji sa Čivutkama, odlučile su, da treba, da me što pre povrate. Prvo su me vrebali popovi. Oni su me odvodili svojim kućama, u kojima su postelje bile široke, a u prozorima se crvenile ćupe pune višanja i trešanja. Oni su mi govorili tiho, sa osmejkom o novom manarskom katihizisu, koji hoće da im nature, i spuštali se ugojeni i teški u meke stolice. Sve su njine žene nosile malo raskopčane grudi i kosu punu ukosnica, neuređenu, spalu za vrat. Kod njih ne beše mnogo smeha, već mnogo osmejaka. Njine žene su me gledale vrlo umiljato, blago: kad i kad bi nehotice prekrstile noge i uplašeno porumenele, kad bi primetile, da im se lepe, punačke noge sjaje u belim čarapama do kolena. One su ih brzo pokrivale, okretale se hitro muževima svojim i nasmejale se: “Što ne pitaš gospodina pa da ga ženimo?” Mene bi za čas pomilovao njihov srdačan osmeh i stisak ruke: no posle bi me opet obuzimala grdna dosada, zagledao bi se u njihove ruke sa nečistim noktima. Više puta popadije su me opkolile samog u nekom smešnom salonu punom stakla i čaša, na kojima behu naslikani šareni kosovski junaci. I dok bi kakva lepa, bela mačka savila se u mome krilu, one su me napadale što se ne ženim, hvalile i branile sve muške u gradu, a najviše baš svoga muža. Mene je začuđenog razveselio njihov zdrav i raskalašan smeh, koji mi je šaputao o neprolaznoj čari malih i šaljivih grehova. One su bile najbolje majke, ali su rado sedele tako rumene do punih grudi, tiho se smejući primedbama klizavim i bestidnim. Tek kad bih prenaglio i pokušao u mraku, da zagrlim koju, naišao bih na besan i jedak otpor, na spominjanje dece i muža. Ja bih uplašen i zastiđen stajao pred njima i osramoćen odlazio. One su me nazvale “frajla” i ceo me grad imenovao od tada tako.
Kad bih nasmejan izašao od žena dočekali bi me popovi i tešili.
Crni i teški govorili su o svemu sa hitrim preziranjem. Njine meke, jako meke ruke, milovale su umorno moju: pričali su mi o tim praznim crkvama, koje sam toliko voleo. Mnogo su se smejali. Najradije su govorili o seljacima. U mračnoj sobi, pri stolu punom čaša vina, vina u koje su spuštali užeta, da ne kisi, nicale su seljačke glave iz njihovih reči, razbarušene i neobrijane, sa malim, lukavim očima i poniznim licem i sve je bilo ugojeno i veselo. Teški kao volovi bili su ti seljaci u pričama njihovim. Glupi, kad i kad duhoviti, u zasedi, i prevari, silni kao žile borova u gramženju i otimanju zemlje. Ocevi, koji su gledali kako im dete umire iza prašnih, malih prozorčića u niskim sobicama, gde su čeprkale kokoši: žene što su ranile i sutradan već ustale i čistile štalu: i deca što su se neodrasla, polugola valjala po slami, mala braća i sestre, što su se igrali bednih i bludnih igara “Pa to je svud tako”, smejali se oni. Zaprepašćeni sveci gledali su sa zida okrečenog, belog i čistog i glupa lica oblazila su oko stada ovaca i oko čapurja. Posle su došle na red priče o Hristovom grobu, kad ga opsednu babe i donesu jastuke u ponoć strašnog dana kad se čeka Uskrs. I sto gadnih šala i psovki znali su o tom. Ne beše ni jedne drage slike u rečima njinim, punim nepreglednih polja kukuruza i strnjika: a u niskim kućama videle se samo senke, gore nego senke životinja. Tek nedeljom bi nicale smešne, nakinđurene devojke, namazane i ofarbane i gomile crnih, pijanih seljaka. A pod gustim, seljačkim obrvama staraca, sevala bi gorka žud i besno lukavstvo prema svemu, osim zemlje, koju bi te oči gledale, pune ludog, radosnog svetlucanja. Ali bi se te slike najgore mešale, tek kad bi počeli pričati o njihovoj ljubavi. Tada bi se u mraku vrteli i gazili ti jadni seljaci, u ludim gomilama, goli i pijani. Trčale bi isprebijane žene sa suhim opalim dojkama, krezube i smradne od znoja. One bi se prevrtale i previjale u mukama poronaja ili bi ležale krvave jaučući od muka po zemlji: kidale se od bola zbog raznih lekova protiv začeća.
Pod prozorima bi ležali krvavi trupovi zaklanih dragana u sjajnim čizmama. U mraku bi se sjala njina srebrna pucad na prslucima: a iza peći sedele bi jadne, smežurane bake, sa krvavim zagnojenim očima, bose i suhe kao granje i krpe i sve te slike bile bi ispolivane i posute vinom, krvlju, psovkom i ritama. Uzalud bih ja pokušao da ih umirim, zagušio bi me njin silan, popovski smeh. Crkvice bi njine šarene i male bile pune ofarbanih svetaca, kandila i gomila, koje se krste pogrbljeno i glupo gledaju. A šala bi zaogrnula vladičanske dvorove i sve manastire masnim i pijanim velom sluškinja i lopova. A ja bih posle izlazio umoran iz popovskih kuća, dok su mi oni svi nudili nevestu. Prašina protkana suncem padala je preda mnom i ja sam prolazio. Ponegde je pao jedan crep, ponegde je pao jedan plot. Vrebali su me trgovci i vodili silom k sebi. U kućama njinim ne beše salona, nego su me vodili u grdne, svetle sobe, gde stajaše glasovir a iza njega palma i Sveti Jovani.
Njine su žene bile suhe i male, one su me dočekivale uzdišući, opkoljene decom, silnom decom. One bi uplašeno brisale iza mojih leđa i najmanju trunku prašine, gledale svaki moj mig i spominjale prošla vremena. Sve su se sećale ubistva knjaza Mihaila, one su tako beležile svoje detinjstvo, nisu znale tačno kad su se rodile. Njine koščate, jadne, izmoždene ruke grlile su svoju decu i krile svoje slabe ispupčene kukove iza glava svežih i rumenih svojih devojaka.
Njine smešne suknje trčale su šarene oko njih A one bi se uplašeno osvrtale.
Tužno su me gledale kad se zabuniše i ne umedoše da razlikuju balkanski savez.
Ali kad bi mi pokazivale svoje divne ćilimove, ja bih zaboravio sav svoj život, koji mi se činio i smešan i lud, pa sam dugo sedeo kod njih. A one bi tužno i blago govorile, namučene i slabe, nosile za sobom crepove vruće, što su ih stiskale na prozebla rebra. Muževi njini, koji su mirisali na sirće, ušli bi tiho i odlazili brzo. Ali devojke udavače gledale bi me ispod oka i svirale bi mi mnogo.
One bi me opet pitale, da li sam čitao “Sanjina”, a ja bih se trgao, kad bi one prošle pored mene. A one bi me opet pitale, da li sam čitao “Sanjina”; vesele i zaboravne, one su mi priznavale sto malih tajni. U mirisnim kutijama, pod ispisanim lepezama, one su čuvale rasporede svetosavskih beseda i slike peštanskih glumaca. A kad bi se oko mene iskupile stare prijateljice iz detinjstva one bi mi milostivo i bestidno dopustile, prenemažući se, da čujem njine male tajne i da ugrabim njine knjižice na kojima bi spolja stajalo: “Romeo i Julija” od Šekspira, izdala Braća Jovanovići u Novom Sadu, a u
kojima bih nalazio izbor gromkih šala i slika. I tako bih opet sedeo u vencu devojaka, što su se veselo kikotale oko mene, gasile sveću, pa me ljubile a da nisam znao koja. Ja bih umorno odlazio iz tih kuća “Ih kako je tunjav”, vikali su za mnom. I svi su mi nudili nevestu, nevestu. Tetke su bile odlučile da me ožene i oženiše me. One su mi svako veče dolazile sa Macom, ali sam se ja rugao i dočekivao ih bez radosti. No večeri su bile tako duge; pljuštale su strašne kiše, a ta devojka me mamila tiho, ali neumorno. Ona bi odmah sedala do mene i pričala mi. Siroče bez oca i majke, ona me je davno volela, i čekala i bila željna. Mene je začudila njena lepota, a bio sam umoran. Sve je to prolazilo tako jednoliko i mirno. Tetke moje su me dočekivale i vikale joj: “Evo ti ide mladoženja”, a ona je po vas dan bila u njinoj kući. Napolju je padala kiša i dugo smo sedeli posle ručka. Meni je bilo teško, lice mi je jednako bilo podbulo i bledo. Ko zna šta se događalo u mojoj duši. Ona me nije ostavljala. Čekala me i dolazila svaki dan. Salivena od svile i lepog mesa, ona mi se nudila tiho i ponizno. Slušala je o mojoj “blesavosti” i mom tajnom, raskalašnom životu mnogo i to je budilo njenu radoznalost. Stajala je dugo preda mnom i gledala u moje mutne i mirne oči. Tetke su nas ostavljale same, a devojka uplašena malo od onog, što je čekala, bežala je od mene u mrak i mamila me u kutove sobe na meke divane. Ona me je pitala o detinjstvu i sećala me kako smo se zajedno igrali, ma da se ja toga nikako nisam mogao da setim. Ona mi je govorila o samoći, koja ju je pratila toliko godina i kako je u ovake tužne, kišovite dane moje tetke jednako ispitivala o meni. Ona se čudila mojoj nehatosti, miru i dosadi i jednako mi davala savete kako da češljam kosu, pa mi je i sama češljala. A ja sam međutim pokušavao da je obuhvatim i gurao sam se s njome, dok bi me ona odgurala i rekla: “Ah ti si gori od Sanjina”. No sve mi je ona brzo praštala i brzo mi se vraćala. Stiskala mi je ruke i govorila, da se gadi malovaroških spletaka i žena i da je željna “da živi, živi”. A kad bih je ja zapitao, šta hoće time da kaže “da živi, živi”, ona bi porumenela, zaćutala, pa se nasmejala. Ona mi je pričala, kako bi zidali kuću, opisivala je stvari, posuđe, nameštaj i najmanje stvarčice pominjala je nežno i žudno. Ona je sa dirljivom radošću opisivala svoje zavese, salon i postelje, pa bi zastala i gledala me molećivo A kad bi nas sasvim zakrilio mrak, ona bi me zagrlila i šaputala zadihano : “Nemoj slatki, slatki.”
I tako su dani prolazili opet lepo. Budio sam se dockan, a tetka bi mi ulazila tiho Ja sam se dizao i hodao neobučen gore dole i kijao. Svako jutro sam dugo i mnogo kijao. To je bila neka porodična bolest kod nas. Sa zida su me motrile ikone pune bosiljka; narod, koji se selio na čelu sa patrijarhom i vezano roblje sa očima devojačkim. A ja sam prilazio ogledalu i dugo sipao hladne vode za vrat i glasno kijao. Starac jedan ulazio je i ložio peć, a ja sam rado razgovarao sa slugama. On se brzo raspričao i pričao uvek jedno isto, kako je palio neku vatru u snegu na ulici, kako beše ciča zima. Narod je igrao kolo oko vatre celu noć pod vedrim nebom, a on je bacao kapu u vis i vikao: “Živio Desančić”. Evo tako su prolazila jutra. Probudio sam se, ali sam ležao i dalje sa zagledanim očima u tavanicu. Žvakao sam nehatno i čitao zevajući novine. Zagledah se u portu. Oko usana sam imao neke žute pege, jutrom sam bio jako podbuo i ružan. Video sam neke stare žene pred portom. Moja glava klonu opet kao od bolesti neke. Video sam samo spomenik na trgu pred crkvom pun krstova i svetaca. Ali bi rado dolazila ona. Sva mokra od kiše dolazila je puna slatkiša i pričala mi hitro. Ona je znala sve raskalašnosti, sve preljube, imanja i sve tajne. Sedela je kraj mene i veselo jela. Ljubičast veo, koji joj je smetao padao je kao senka u njen osmeh. Kad-kad se tek video njen rumen vlažan jezik, koji se snažno vrteo u šećeru. Pri ručku bi uvek bilo gostiju, a ona bi veselo služila kao da je već domaćica. Posle ručka su pažljivo pogledali da li ih sluge ne čuju i nazdravljali Kralju Petru. I posle toga su sva lica zasijala bezbrižno i zdravo. A posle su pevali i govorili o ratu. Mene su već nazivali mladoženjom Posle su svi odlazili u kavanu. Ona me je ispraćala, pa je u kujni, iza vrata, u hodniku brzo prilazila, poljubila me, disala zadihano i ponavljala:
“Slatki, još, još..”. Ja bih neprijatno trzao glavu, a usta su me bolela od njenih zuba. To me je jedilo; sećalo me je na jednu moju ljubav, na jednu sobaricu, kad sam sa majkom putovao u kupatila. Čak i miris maramice njene sećao me je one. I svaki dan sam ja sve više bio zaljubljen. A ona je dolazila sve docnije.
U mraku iza bačvanskih ćilimova ona me je ljubila, nesrećna zbog moga odugovlačenja. A ja sam sa dosadom počinjao da je ljubim, ali me je njena strast sve više gušila. Ona bi rasplela kosu, mada sam ja tajno tu tešku kosu brisao sa lica, jer nisam mogao pod njom da dišem. A imala joj je kosa neki težak miris od kog sam se gadio. Nisam mogao dotle da zamislim tako teške i duge poljupce, dok je ona jednako uzdisala: “Slatki, još, još…” Pala bi sva po meni, usta bi njena postala lepljiva i jednako mi govorila o braku: kako će namestiti postelje, pa salon i da će je birati u žensku zadrugu. Napolju bi se orio težak jek zvona, a ta jeka mučila me je kroz tolike godine; mučila me je i sad.
Uvek bi od tog zvonjenja počela da me boli glava i da me prepada muka.
Otrgao bih se od nje i ostavljao je sa izgužvanom suknjom ležeći. Ona bi se pridizala, i nameštala kosu i šaputala mi: “Baš ne znaš šta je dobro.” Njene grudi bi sinule iz crnih čipaka, silne i sjajne; ona bi skoro obezumljena previjala se u mojim rukama. Kad-kad me je zagrizla za uho i njen smeh tada vedar i bistar dugo se vitlao u mraku. A ja sav umoran klečeći pred njome sagibao bih glavu u njena nedra i osećao na licu kapljice njenog znoja. Uzalud bih pokušao da ustanem. Čim bih uzeo kakvu stvar u ruke ona bi mi je otimala, smejući se i ljubila me dalje bledog i podnadulog. Ona se grčila u mojim rukama i opet mi pričala o sobama i nameštaju, kako ga želi. Spomenu neku epizodu iz “Devajtisa” i reče: “Ta šta je slađe od toga na svetu.” Ja videh da je porumenela, stisnuh je i razgrnuh joj nedra. Njene oči planuše, ona mi je jednako šaputala: “Slatki, slatki…” Osećao sam na svome obrazu, kako njeno bilo silno kuća. U neredu odela razdrešenog, razli se ona još lepša i belja no u rukama mojim. Težak neki miris zanosio me je, njene vrele ruke se igrale po mojim hladnim plećima Tad moja ruka ljuto i nezgrapno pretrča po njenom telu i neka dugmad otpadoše. Ona se prenu, ciknu, odgurnu me i šaputaše uplašeno: “Ne, to ne”, brzo kupeći odelo oko sebe što se belo i crno vitlalo oko njenih razgolićenih kolena. Ona pade o prozor što zveknu mutan i mračan.
Njene ruke su uplašeno stiskale grudi i čipke i pokidano belo rublje. Ona se osmehnu slabo i zašaputa: “Kad mi budeš muž”. Prsti su joj hitro stezali i vezivali vitice i drhtali pod dugmadima. Ona se osvrte i poče zavijati kosu i reče: “Više neću doći. ”
Miloš Crnjanski
Nastaviće se
