Hoću da Vam pričam. O jednom čoveku, kojeg ne mogu da zaboravim, i koji mi beše više nego brat. Jedan jedini čovek. Jedan mladić u svetu. Beše prva aprilska noć, ja je nikad zaboraviti neću: sećam se, sećam se, to je nesreća i sudbina moja. Svaki čas setiti se nečeg gorkog. U vreme ono zvali su nas čudovišta, jer im se nismo dopadali. Nazivali smo se “umorna omladina,” a Beč nas nije trpeo. Sećate li se, mene su svi mrzeli, osim vas Dalmatinaca, a ja sam vas sve voleo. Imali smo malu kavanu kad sam vas upoznao, i svako veče smo se sastajali da probančimo noć. Ah sećate li se kako smo bili smešni? Svi smo bili vrlo učeni. I svi smo bili neispavani, bledi, razbarušeni. Tiho bi skidali šešir i ulazili, a svaki bi pozdravljao svojim pozdravom. I dok bi pod šeširom zalepršale naše duge crne kose, čulo bi se: “narodna pesma gospodo”, “prerafaelizam gospodo”, “uzajmite mi jednu krunu gospodo” “sindikalizam gospodo”. Svaki je imao svoj pozdrav. A voleli smo se jako, i nismo bili gore lude nego drugi. Uveče smo večerali crnu kavu sa kiflom. A svet je ravnodušno prolazio kraj naše gomile, što stajaše svako veče pred operom. I svako smo veče govorili o Rusiji. Svi smo govorili mnogo. Sećam se jednog što je ćutao. Sećate li se dragi moj njegove senke nagnute nad mikroskop, na beloj zavesi pod tavanom, koju smo gledali dugo, zorom kad bi se vraćali kući? Umro je, kažu bio je često gladan. Poslednji put sam ga video u bolnici. Pitao me je za Vas. U zavičaju su nas mrzeli, pa ipak nismo mi bili naj gori. Bili smo samo smešni, i mladi, ah tako mladi. Hteli smo da spasemo svet, sećate ti se o kakvim smo sve ludorijama govorili. A sve bi se svršilo na Rusiji. Sećate li se onog, što je dokazivao da smo najmuzikalniji narod, sećate li se onog što je vikao “otvori oblok ja bum peval”, i onog što je po vasdan govorio Vuka Mandušića? Sećate li se kako su nam kose bile duge? Ali što nas je najviše spajalo to beše sirotinja i sušica, one su nam bile vernije, nego naše dragane, koje su većinom bile sobarice. Sećate li se, u našem su društvu i veterinari govorili samo o Rusiji i o umetnosti. A beše po koji sa rumenim dečjim srcem, koji nas je u očajne dane i noći, pijane i pogurene, veselio pesmom, koju su u zavičaju pevali samo najgori.
Ležim i vidim samo mutne krovove Danas su mi dvaput fotografisali pluća, pa sam filozofski raspoložen dragi moj. A oni su većinom mrtvi. Leže, lepo leže pod zemljom, neki na severu, neki na jugu, neki na istoku, neki na zapadu. Zašto dragi moj? Zašto je bila naša mladost? Ah hoću da ti pričam san, jedan moj san i da te uspavam, ma da znam da i ti sad ležiš negde i ne možeš da spavaš. Danas su mi dvaput fotografisali pluća pa sam sentimentalan. Tada, jedno veče, došao je on, ja ga nikada više zaboraviti neću. Brzo je nestao posle, pa ipak on mi je bio više nego brat. Činilo se da njegove duge i tanke, kao motka, noge ne gaze po zemlji, kao da je lebdeo nad zemljom Ne beše odrpan, pa ipak, boju njegovih hlača ne pogodih nikad Nad njima crni mornarski kaput, na njemu jedno jedino zlatno dugme “moja zlatna prošlost” reče on. Glas mu beše mutan i blag.
Ja sam od njega naučio da govorim iskreno Prišao je stolu tiho i pozdravio: “Polinezija gospodo.” Ja sam bio davno navikao na sve nake, glumice i Crnogorce, koji su se družili sa nama, beše nas svakojakih, pa ipak ja se začuneno okretoh. Pomislio sam da je kakav pesnik, jer mi smo često bili pesnici. Mene je pogledao, nepoznatog, samo je mene pogledao, a te oči behu svetle, bistre, one me setiše neba. Ja tiho zapitah jednog pravnika kraj mene, koji je jednako tražio vezu menu Dušanovim zakonikom i nekim ediktima, “kakav je taj?” “Neka dalmatinska ždera, probisvet, nemoj da mu uzajmiš.”
Ništa kod nas ne beše čudno. Pa ipak njegovo odelo začudilo me je. Beše iznuren i bled Docnije sam se radovao da sam i ja bled. Crni kaput, što je visio sa njegovih pogrbljenih pleća, toliko je bio smešan nad tim izbelelim hlačama kao da je neko, na veselo letnje mornarsko odelo, nabacao crn pogrebni sveštenički plašt. U to doba ja sam govorio samo o korintskim stupovima i o rodoljublju.
Začudih se njegovom lepom licu, blagom i čistom; na njemu ne beše ni jedne bore, ni jedne pijane senke. On mi je pružio ruku i reče: “vi ličite na mene, da niste i vi na putu, pozajmite mi molim vas”. njegove ruke su drhtale, i bile pune belega i rana, nečiste, one se grčile u mreži zamršenih žila, punih čvorova. Ali njegova razdeljena kosa beše mila i blaga, kao staro zlato. Rekoše mi da je bivši mornarski časnik i da ima veze sa moskovskim studentima, da je noću pijan, a da danju uči decu engleskome i francuskom.
Pred zoru izalosmo na ulicu. Odrpanci su prašili i čistili kaldrmu i zalivali je. Mi smo voleli te mračne mokre ulice Znali smo da nam je budućnost na ulici. Neispavani i gladni zastajali smo i govorili dugo o svetu, o zemljoradničkim zadrugama i o slavenstvu. Ja sam govorio samo o Rjepinu. I ti beskrajni razgovori, što su po kafanama u gomili dugokosnih naka, dovodili do obesnih tuča, tu po ulicama praznim tekli su blago, i nestajali po mokrom drveću i crnim krovovima. Nazivali smo “dobro jutro” svakom. Pred suncem tek zalazili smo u grdne mračne kuće, gde smo stanovali visoko, visoko. Te noći smo se dugo svanali o Hartwig-u, o nekoj nemačkoj oklopnjači pred Agadirom, i o nekoj novoj lepotici jedne javne kuće o znali smo mi, dobro znali, da smo nesretnici, ali smo govorili sa očajnom radošću o slavenstvu Najviše su te zore napadali njega, jer on se nije mešao u prepirke naše, i stojao uplašen, naslonjen o stub svetiljke što se gasila, šapućući: ,,ćta hoćete od mene još, bio sam mlad pa je i to prošlo, šta hoćete još?”
Svi su vikali, rugali mu se i udarali ga, pitali su ga je li sindikalista, je li platonista ili anarhista, nihilista, nešto je morao biti. A on je slušao o snegu, o zaverama i mukama, o Krstokljunu, koji zimi drži svadbu, o snežnim oblacima, a najviše o nebu. Sve je mrmljao nešto nerazgovetno o nebu. Ja sam mislio da je i on pijan, jer svi su ostali bili pijani. Tada ga pritisnuše o jedno staklo i počeše ga udarati, a on raširi ruke i reče: “ja sam sumatraista” Sećam se bila je zora, nebo je bilo tamno zeleno, a beše prva aprilska noć. Posle se posvadiše sa nekim žandarmom, i ja ga povedoh, jer beše kavgadžija ljuta u piću. Stanovao je u blizini i ja ga otpratih. Popesmo se uz stepenice i ja se stresoh od zime. On me je jednako grlio i molio da ga saslušam; govorio je nešto o brodu “Kaiserin Elisabeth-i” pred Solunom, o nekom šamaru što ga je dobio od admirala, i o nekom dvorištu u kotorskoj tvrđavi, gde ga htedoše streljati. Ali je mene bolela glava i sve je to bilo tako čudno i sve sam se tresao od zime. Ja sam ga jedva čuo.
Pa ipak dragi moj, kako beše strašno ono što pričaše o svojoj majci. Ona je jednako prala i ribala pod Ded, otac, braća, svi su bili pijani: bilo je strašno slušati kako jedino ta žena u porodici radi, riba pod i spasava ih, i budi ih mamurne pred zoru. Ona je plaćala dugove, ona ga je školovala, otac mu beše pisar na faru. Kad pričaše o njenoj kosi sedoj meni se učini da snevam, toliko je ličila na moju majku Ah, nikad ne mogu da zaboravim tu ženu. Ona nije bila nikad zaljubljena, nju nikad niko nije milovao, tukli su je, mamili je pijani i obesni i ona je jednako ribala pod. Njegov otac beše veseo čovek, kao i moj.
Ah, dragi moj, jeste li slušali za moga oca, pitajte za njegovo ime po manastirima sremskim svud ga znaju, pitajte samo za drvara Egona Čarnojevića, za onog što je i zimi i leti nosio beo šešir. On je retko dolazio kući, prodavao je konje u Vlaškoj, i govorio je da tamo žene imaju naročiti “vkus”. Ah, on je retko bio kod kuće, voleo je u tunini kao i ja Njegova majka je po ceo dan ribala pod, a njega je školovala na Rijeci Imao je o levom bedru lep nož, sa balčakom od bele kosti, a beše najbolji nak Pedeset godina je ona ribala pod pa je umrla. On beše tad na brodu pred Maltom. I ništa se nije desilo, brod nije potonuo, čak ga ne pustiše ni kući Ah, on mi je jednako šaputao i pričao, a ja sam bio željan da zaspim. Prvo je pričao o nekom nebu pred Carigradom, što je bilo zastrto nekom žutom maglom Posle smo ležali na nekoj jedrenjači pred Honkongom. Na nebu beše samo jedan oblak, on je bio ljubičast, ali providan, stojaše nekako baš nad pristaništem, a u vrhu imađaše jednu zelenu sjajnu zvezdu zornjaču.
Sve do njegovog stana on mi je tako isprekidano govorio o nebu, jednako mi šaputao o nebu, znao je boju neba svakog dana onih godina što ih je proveo na moru po svetu. Ja sam ga jednako ućutkivao, ali je on opet počinjao blago šapućući. Cele te noći sećam se samo kao kroz san, ma da me to boli, a mnogo me više ne boli dragi moj. Pa ipak taj čovek mi je postao više nego brat. Eto tako, kao u snu. U njegovoj maloj sobici, ne bejaše ničeg osim starog nameštaja i slika po zidu. To behu sličice oblaka i neba lmao je sličice neba celog sveta, a išao je zamnom jednako šapućući: “ah, da ste ih videli u bojama, ah, da ste ih videli”
Sećam se, ubrisao je sa grdne crne table, koja se kao iz zemlje iznenada stvorila predamnom, dok sam ja brzo pročitao: “Thou art hearing” i šaputao dalje: “ovo je pred Cejlonom, ovo je pred Samosom… ” sećam se. Ja sam se bacio na postelju, ali je on seo do mene, držao me za ruku, mucao i govorio dalje Branio se da nije pijan i molio me da mu uzajmim novaca. Pa me je poljubio. Govorio mi je da se ne plašim njegovog odela, pogladio ono poslednje dugme i rekao “moja zlatna prošlost”. Poljubio me je opet i počeo oduševljeno da priča. Ja sam pokušao da zaspim, ali je teško išlo, on mi je jednako šaputao, a svaki čas sam kao u nekom ogledalu video nad mojom glavom sam svoje lice. Bila je to čudna noć. Iznenada on mi se učini davno poznat i mi smo dugo govorili o budućnosti Srbije, o narodnoj nošnji i o korintskim stupovima. Ali je on jednako počinjao o nebu. Molio me je i preklinjao da ga saslušam. Jednako je pričao o nebu. On je spokojno sedeo na palubi ili hodao gore dole, zastajkivao i gledao u more i nebo. Mislio je o mladosti a pričao mi je zamršeno, kao moj život. Tu je more bilo neke zelene boje kao trava u proleće, on je dugo šaputao o toj boji. Posle je opet pričao o nekim rumenim prugama na nebu i dokazivao mi da su mu one pokazivale put, i da je plakao od radosti gledajući ih, a nikad dotle zaplakao nije. Sve je to bilo tako čudno, ali ja sam mislio da sam zaspao, no se trgoh i videh ga kako stoji predamnom sa svećom u ruci i šapuće mi svetleći mi u lice “nebo, nebo”. Posle mi je opet pričao o majci, pričao je kako je sećajući se nje u dalekim gradovima ustajao i davao mesto svoje staricama da sednu, posle smo opet bili na nekom brodu pred Kairom. U zoru on je sedeo, jašući na jednom topu, ili je hodao gore dole u službi i jednako učio, učio Učio je iz mojih knjiga i ja sam se jednako mučio da se setim od kud one kod njega.
Sećam se stojali smo pred Kairom. Jedna vrlo bogata Amerikanka i njeno društvo posetiše brod, a on joj je bio dodeljen za kavaljera, jer je krasno govorio sa ženama; a još krasnije plesao. Posle toga, jednog dana, on je veseo i mlad, ah tako mlad, odeven u belo sa zlatnim mačem o levom bedru, išao po gradu punom lepih nakinđurenih belih žena i felaha i magaraca. Jedno veče, iznenada, sastao se sa njom i dugo su i strasno plesali. Govorio joj je vesele i smešne stvari. Sve što su činili tvrdio je da negde, daleko, na jednom ostrvu ostavlja traga. A kad bi joj rekao, da sad od njenog strasnog osmeha dobija jedna crvena biljka na ostrvu Seilonu snage da se otvori, ona bi se zagledala u daljinu. Ona nije verovala da sva naša dela utiču tako daleko, i da je naša moć tako beskrajna. A on je verovao još samo to. Pod palmama u salonu hotela on joj je govorio, kako on ne veruje da se može ubiti, ili da se može učiniti nekoga nesrećnim; nije verovao u budućnost, rekao je da njegove telesne slasti zavise od boje neba, da se živi uzalud, ah ne uzalud, nego osmeha radi, sa kojim se on smeši i na biljke i oblake. Rekao je da njegova dela zavise od nekog rumenog drveća, što ga je vidio na ostrvu Hios. Ona se kikotala, a on je bio smešan i mlad, tako mlad. I posle tih silnih plesova i razgovora, na jednom kamenu, pod jednom grdnom sfingom, pri jednom izletu, on je ljubio tu ženu, koju pre nedelje dana nije ni poznavao. On je ljubio divlje i strasno, to je nju zanelo. U toplom pesku, crvenom pesku, ona je dugo gledala trag svojih malih nogu i stidljivo ga pitala koliko mu je godina. A on je bezbrižno grlio i stiskao, tako čvrsto da bi ona jauknula od bola. Oni pojahaše svoje magarce, ona još jednom pogleda trag svojih malih nogu u vrelom pesku, crvenom pesku, pocrvene i reče malo afektovano, da on liči na Lord Byron-a i da je: bad and dangerous to know. To veče još on je prenerazi, prepade i zagrli na silu, neuplašen od njenog prigušenog cika, pri otvorenom prozoru, gde je pod palmama sedeo njen sekretar, i ljuljajući se čitao. On beše nevin i nju to tako začudi i razveseli da je klečala pred njim, i tepala mu hiljade malih reči, drhćući bezumno bleda i troma, silna, teška, lepa. I tada se opet javi neki, čudan bol i tuga u njegovom pričanju, i jedva čujno šapućući, osećao sam samo da mi grli glavu i ladi čelo. A sva ta mladost, i sve te reči dovodiše me do suza, a da sam znao zašto. I tad se opet pojavi nešto zamršeno u njegovom pričanju, on je ne vide više ma da su od nje dolazila bezbrojna pisma, mirisna i uplakana. Jedno veče opet počeo je nešto novo je o uspesima madame Curie, i on se poče zatvarati u svoju kajutu, i prevrtati neke žute ćupe i računati. Uzalud su ga drugovi molili da izađe na palubu, on je sedeo pogrbljen, kao da beše brat, muž ili dragan toj nepoznatoj ženi, i zagledao po celu noć plamenove i grejao i palio plave praškove. Pisao je neka pisma na koja nije dobijao odgovora. Drugovi su mislili da je poludeo, lečnik ga je tajno posmatrao, ali se on blago smešio na sve to i govorio da je sve to samo zato tako čudno jer se oni nikad nisu zagledali u nebesa jutarnja.
Konzul Amerike došao je lično sa jednim mirisnim očajnim pismom na palubu.
Ali su njegovi odgovori bili nemili i smešni. On je rekao: da nismo gospodari svojih misli ni svojih dela, da je on obvezan jednoj staroj ženi, koja je sahranjena negde na jednom dalmatinskom ostrvu i da nikog više ne voli na svetu Njegov smeh je bio zao i promukao a oči su mu se sjale kao žeravice. Ja sam čuo samo kako se smeje, a taj smeh mi je probadao san. Rekao je konzulu Amerike, da je sve što Amerika čini uzalud, da budućnost jednog naroda ne zavisi od grdnih turbina, ni od rada, nego od neke plave boje obala nekog dalekog dalmatinskog ostrva. Napao je besno trestove i rekao nešto smešno protiv čovečanstva, rekao je da njegov osmeh, ovako preko mora, u stanju je više pomoći sirotinji njujorškoj, nego pet milijuna i sve bolnice koje ta dama, koja u ostalom ima debele članke, a to se njemu ne sviđa, podiže sa svojim nakradenim novcem. Beše grdan skandal. Smestili su ga u bolnicu, ali su ga ubrzo pustili dalje. Njegovi blagi odgovori i njegove čudne oči uveriše lečnike da nije lud, ali da je bolan čovek. Čuo je da je njegova krstarica u Singapuru i otputova za njom je veselo. Posetio je neka ostrva i radovao se kad je mogao tice šarene da dotakne rukom. Oko ostrva bilo je svud nebo. A maharadže sa belim turbanima znale su više nego sve evropske biblioteke. Shakltona upoznao je i besno se rastao od njega, jer nije hteo da mu prizna da je slavenska kultura viša nego germanska. I ma kuda stigao, svi su mu salazili sa puta. Njegove oči pune nekog očajnog besa, smejale su se voj nicima, strancima, ženama, svima.
Govorio je jednako da njegove misli zavise od jednog groba na jednom ostrvu daleko i kad to nikog dirnulo nije, opijao se grozno. Po satove bi predveče stojao zavijen u gumu, i gledao u more i nebo Stigao je svoj brod i veselo ga primiše. Opet su prolazile noći na mokroj oribanoj palubi, on je hodao gore dole, i činilo bi mu se, da je taj pod prala i ribala njegova majka. Počeo je da silazi u zagušljive hodnike mornara, i sedeo celu noć sa njima pevajući neke vesele sremske pesme. Njegovi drugovi počeše da ga mrze. Pri jelu su ga pitali: kome se to smeši u daljinu? To “u daljinu” rekli bi grohotom i nazvaše ga “radiogram” Ali je on sve to snosio i primao se rado mesto njih službe. Sedeo je gore na topu zagledan u nebo i vodu. Daleko od one žene stizala su ga jednako njena pisma, a on joj je u daljini bio veran, ili je tužno nazivao imenom njenim bludnice po pristaništima, erne, žute i bele. Tada bi sa osmehom gorkim priznavao da je nesretan. Sve što je bilo oko njega prezirao je, sve to beše uzaludno i smešno, a očajnu bi radost budilo u njemu, što je on želeo. I bio je miran i blag.
Na svom topu, na palubi, u noći zvezdane, na sinjem moru, kad ne bi video nigde ničeg do neba i vodu, on bi bio gospodar sveta. O svemu je vodio brige. U Mehiku beše ustanak, u Rusiji su otkrili atentat na cara, u Čikagu su radnici podizali barikade. O svemu tom je on vodio brige, i kroz etar razašiljao zagledan u nebo svoj osmeh I sve bi se ispunjavalo po želji njegovog srca. Činilo se da sve na svetu zavisi od osmeha njegovog, kao što je i on bio vezan, a da je to pre znao za rumene biljke prekomorske, koje ga preneraziše milinom svojom kad ih je iznenada opazio. U jednom pristaništu video je kuću kakvu je već davno želeo. Da, bio je on smešan i mlad, tako mlad. Nije više znao šta je dobro a šta zlo, i merio je sve rumenilom neba, utehom njegovom. Tako iz daljine imao je strašnu moć nad događajima u svetu, nad draganom svojom i zavičajem svojim, nad svim što mu beše milo i drago. Tako nepomičan, sa mutnim i blagim osmehom i mislima na ostrva daleka. Primetio je da po jedno drvo u daljini zavisi od njegovog zdravlja, pobede i pesme negde daleko preko mora od osmeha njegovog. I kao kroz san osećao sam opet kako me drži za ruku i zavija nečim. Da, bili smo pred nekom belom kućom nekog bogataša trgovca iz Amsterdama na Sumatri Drugovi njegovi su ga mrzeli i svađali se sa njim o Verhaeren-ovom eseju o Rembrandt-u. On se veselo popeo po stepenicama u kuću belu, ladovitu. Na pragu je stojalo devojče, ali on se seti nekog i htede da prođe kraj nje. Ona se zvala Hela, bila je trinaest godina i pitala ga je nešto o bečkom univerzitetu i o Meštroviću. Mučio se da se seti gde je video njene oči, i setio se, ona je imala oči, kao njegova majka. U glavi je osećao strašan bol. Setio se da oko Borneo-a beše neka plava voda, zorom pre sunca pod stenjem na obalama. Ta boja mu je oduzimala svest.
Oni su pošli u lov na srne. Bila je navršila trinaest godina. On je svako veče tajno skakao sa broda u more i vikao grčke neke krasne medene reči, i plivao do jedne šume, gde je ona čekala. I često kad bi ga ona u mesečini dočekala zagrljajem on bi primetio jedno rumeno stablo i priljubio se uz njega i grčevito ga ljubio i tepao. A ona bi stojeći ostavljala ga, otišla u stranu i plakala.
Čuo je pucanj topova Besnela je bura, a on se urlajući od očajanja sa suznim očima od straha hrvao sa valima. Čuo je kako ona viče njegovo ime i vide je u dolini kako mu maše sa buktinjom u mraku. Beše noć. Njih dvoje se izgubiše, on je čuo kako viče po šumi Izabela, pa je i on počeo tako da je naziva. Upalio je vatru, a oko vatre je uplašeno rikala i urlala strašna zverad, a ona ga ljubljaše sva drhćući. U zoru sećao se i sad, beše na dnu neba nekoliko zvezda malih, sasvim bledih, i ona je bila bleda i mala. Posle je bio grdan skandal. Admiral je imao dvoboj sa njenim ocem, a njega izbaciše sluge strmoglav sa terase. Pred veče je brod otplovio dalje. On je opet živeo na nebu, živeo u vodi, na zemlji nije bio, nje se nije sećao. Gde sve nisu išli. Ah on nije hteo u Polineziju. Ne, nije više znao šta je dobro, a šta zlo, niti je znao zašto govore toliko o životu, nije se mešao u prepirke, i nije više verovao ni u šta, do u neke plave obale na Sumatri. Tamo je bila njegova sudbina. Osećao je da je njegov život samo rumene jedne biljke radi na Sumatri. I on se smešio mirno Bio je zaljubljen pa kad život nije mogao da ga spase, šta je još moglo da ga zadrži? On je svako veče sedeći na topu pisao pisma na koja nije dobijao odgovora, pisao je ruskim đacima u Moskvu i čudio se što njima? U pristaništima dolažahu mu mali muškarci, ko zna čiji, i igrahu se rado sa njime. I on vide da su deca svud jednaka. Sećao se u Sidney-u mu je dolazio svaki dan jedan mališan što je jako ličio na njega, a on ga je učio da čita i piše. Počeo je tada da pije i da čini ludorije u službi. I samo noću na palubi opranoj i oribanoj, zagledan u nebo sam samcit smešeći se na drveće neko belo i daleko beše mu dobro.
Kako se on smejao drugovima, što su počeli nositi fes, i brodovima, što su promicali obojadisani žuto-crno. Kako se on smejao državama i stegovima raznim i topovima uperenim na njih, i svirci vojnoj koja se od nekud čula. Kako se on smejao svetu što se vrteo, šalio i igrao, pa i onima što ih sahranjivali zavijane u neke bele krvave čaršave. A njegove radosti i žalosti behu daleko, pisao je silna pisma i činilo mu se, da tim pismima i osmesima na drveće i bilje i oblake čini više dobra, no da je postao otac i njen muž. Ali se još uvek nadao. Tad jednog dana doznao je da ima sina. Oh kako je od toga dana sve postalo sumorno. Svaka oznojena leđa natovarena kamenjem u pristaništima, svaka bleda žena koja je prosila pred crkvom dovodila ga je do očajnog besa i stida.
Doznao je da ima sina, i od toga dana beše sve na svetu tako sumorno. Pokušao je da ga vidi, ali nemogaše da ih nađe. I sve više je počeo da ljubi vodu, boje i drveće, a sve manje ljude i živa bića i sve češće je smešio se blago na rumeno nebo. Sećao se kad su jedne zore otplovili od Teneriffe plakao je za jednim rumenim jablanom na bregu To drvo mu se učinilo više njegovo nego njegov sin. Počeo je da čini ludosti u službi. Behu doznali za balkanski rat i često su ga napadali zbog šala, od kojih nije mogao da se uzdrži. Podsmevao se Austriji.
Tad jednog dana nestao je neki novac, admiral je jako ličio na pokojnog strica, i bio je malen, ne više od tri stope. Sumnjahu, ali nisu smeli da ga osumnjiče. Stojali su pred Solunom, i imali su tajne zapovesti. Tad pri jelu rekao je nešto smešno o poštenju, kad se govorilo o toj krađi.
Čini mu se rekao je da ako je ko pošten možda to ima uticaja kroz zrak čak na Polineziju. Admiral je vikao na njega. On reče da dinastije i narodi nemaju poštenja. Tada ga je admiral udario i počeo daviti osetio je da je od tog postao slab, bolešljiv, počeo je naglo nekud da pada. Posle iznenada opet sedeo je i kartao se u jednoj sobici punoj ogledala. Jedna lepa žena pristupi mu i pitaše ga da li da igra, on se pokloni i reče joj: daću Vam jedan dobar savet, lepe žene, ne treba da igraju. Jedan crnogorski princ bacao se oko njega novcem i svirao glasovir. Na vratima se ukaza ćaljapin, sav kriv u sedlu, sa grdnom motkom u ruci i sa jednim razbijenim loncem na glavi, zidovi se tresli od pesme njegove. A on je stojao kraj prozora i zagledao se u nebo. Oko njega su svi plakali i pevali, ali njega ne beše ničega žao Gledao je i video neki šumarak mračan, i jednako se mučio da se seti gde je. Osetio je da će umreti, i poče naglo strmoglav nekud da pada. Ali se tešio da će u mesto njega da žive rumene neke jele pune kakadua lepih na jednom ostrvu da lekom. A kad se osmehnuo setio se da sad neko daleko, daleko plače za njim. Okrenuo se onima što su sedeli oko stola na kojem se vrtela čigra i zlatnici i počeo vikati uzdižući ruke “gospodo smešite se možda će to neko na Sumatri osetiti”. Posle je počeo da govori o nekim korintskim stupovima i osetio da umire. Pao je i svi se iskupiše oko njega Da, on je jednako buncao o jablanovima, o rumenim biljkama koje mesto njega žive: stari jedan sveštenik u crnom mornarskom kaputu prišao mu je i pitao ga je je li katolik, a on mu reče “ja sam sumatraista”. Onaj ga ščepa za vrat, on htede da drekne.
Miloš Crnjanski
Nastaviće se
