Da, sećam se. U primorju je sad proleće. A ja ležim i čitam novine i gledam džakuljice pune snega na grudima. Čitam novine i sećam se. Vojnik sam, niko i ništa nisam i sve što se desilo ne razumem. Po Petrogradu lopi krv, Maksim Gorki zove sve jadnike kući a u Pešti u sabornici sedi baron Rajačić bled i podrugljivo nasmejan. A oko njega skaču i viču: “Izdajice, izdajice”. Ja spuštam novine i gledam u mutne krovove. Vidim snežne poljane. A na Jadranu ide sad proleće po vodi od otoka do otoka. Po krovovima pada neka žuta tama zorom, topla, blaga, sjajna.
Sunce već prži. Po vodi se čuje dovikivanje, gore na bregu lome kamen. Iznesoše me u polje Krakov mi leži pred nogama. Iza mene sa brežuljka pljušti kamen. Okolo se šeću vitke vojvode kavkaske, što tajno slave orgije polivene šampanjem. Oni ištu od mene romane Oneove. Samo jedan u žutom, surom šinjelu ide sa svojim psetom tačno u ovo doba, svaki dan dole na Vislu. On je uvek namrgođen i uvek sam sa psetom. Ja čekam svaki dan, da će mi reći da je skočio u vodu. Uvek je sam. Rano zalazi sunce. Sad ima jak i bolan sjaj. Da se ne stidim, ja bih mu prišao i oslovio ga: “Ljermontove, otkud ti ovde? Ali on je uvek namrgođen. Po dvorištu guraju Rusi burad neku i lupaju ponjave. S večeri pevaju liturgije, a preko dana krišom skaču u đubrenjake, vade ogrizine i grickaju gladni. Uveče oni kuvaju čaj i smeše se tako masni, prljavi, koža se na njima sva sjaji. Ima i naših. Većinom su Podrinci. Oni se ne tuže, brzo grabe za nož ili za kamen. Svakog prati straža, a oni pevaju. Gledao sam jednog, gde leži pred vratima, pevuckao je, a iz očiju mu je virila smrt. Pio je sirće, kaže, to blaži grudobolju i smešio se. On me je setio da su sutra Blagovesti. Ali meni je više žao Rusa nego ovih, koje će slaviti u čitankama za treći razred. A naša su davno okorela srca. Niko ne ume kao oni da leči stoku, niko ne ume kao oni da se sporazume sa ženama. Pa i kad ih muče, da vuku ugalj, oni pevaju. Ali Rusi leže prljavi u blatu i masni razbarušeni. Zemlja im je zadrla u kožu, iz rupe đubrenjaka, tek se digne pažljivo jedna čupava glava i gricka, gricka nešto. Ja im dajem kruha i pitam ih da li poznaju gospodina Rjepina, ali ga oni ne poznaju. Oni vrte tužno glavom. Izdaleka zazvoni, a njine seni se brzo krste i klanjaju po đubrenjacima. Sve me to tako umori. Jedan restoranski momak bdije noću kraj moje postelje. Ja ćutim a on priča, priča. Imao je za draganu ženu jednog oficira, koji pogibe pod Šapcem. Kaže, prvo je noćio kod njene sluškinje, posle ga je i ona pozvala. Prvo zbog belog brašna, posle zbog masti a docnije i zbog soli.
Oh, sve će to proći i sve će se to zaboraviti. I reče nam: kao da smo i mi stoke kao i sve druge, naći ćemo lako ponositi odgovor da je to naš običaj gaditi se sebe sama. Ovi Rusi, što mi leže u blatu pred vratima, sećaju me svega. ah kako mora da je slatko žensko telo, što se daje za brašno i so.
Sve će to proći. Treba da se šetam po mostovima, bolestan sam i samo se nad proletnim vodama smirim. A ako poludim odneće me u ludnicu.
I moja draga mi je opet došla. Ona je vrlo otmena žena i neće prestati nikad da me voli. Ona čita sonete gospone Browning, a ima jedan prsten, koji je nosio kralj Ponjatovski. Njena je kosa crvena svila. U opšte je na njoj sve svileno. Ah je li istina, da su tamo dole sve devojke “obeščašćene”. Ja vidim da će doći jedno bolje stoleće. Ono uvek dolazi. Noću je osobito teško u ovim daščarama. Noćas evo, dotrčaše ljudi zvekćući puškama, da odmah dođemo. Potrčasmo. U apsani su brave zarđale, prozori se žute od prašine, a neko iza njih dreči i zapomaže. Neko lupa, staklad se zvonko cepaju. Po hodnicima se jedva naziru fenjeri; a u gustoj, mračnoj ćeliji četvorica su kidali, udarali nešto u žutoj i crnoj ruskoj opremi. Beše moj Ljermontov. Sto je bio krvav, hleb i čorba rasuti. Vukli su ga po podu, on je tukao oko sebe i drekao. To je njegovo zanimanje već tri nedelje. Krao je, pa ga osudiše na pet godina. Obeščašćen, čekajući da ga odvedu u grad, izigrava ludu.
Ali ni lečnici baš ne tvrde, možda je zaista poludeo. On je skočio na mene, ali ga prepadoše; no umesto da me udari, on dreknu neku čudnu reč i zaplaka. Vukli su ga po podu i odvukoše ga u jednu praznu ćeliju. A po svima ostalim vratima kućalo je nešto besno gunđajući. U rešetkama se pojaviše glave neobrijane i bradate. Pod osta umazan krvlju. Zvali su lečnika. No dugo sam se pitao šta je hteo od mene.
Je li sa Volge ili sa Urala, ili sa daleke stepe? Je li petrogradski ludi đak, ili malovaroška oficirska kurtizanka? Za čim plače, da li za čašću izgubljenom, ili za kakvom napudrovanom ženom? Šta misli, gine li sad za matušku Moskvu, kad su mu Japanci najbolji prijatelji, ili pre deset godina kad su mu bili neprijatelji? Ima li sina, ili je glumac? Šta mi je to dreknuo u lice?
Danas je nedelja pre podne. Sutra putujem iz Krakova. Uzeše me za glasnika. Prvo su me zatvarali i tukli; sad me uzeše za pismonošu. Hajdmo u crkvu, sam sam i umoran. Ljubičasti, zlatom izvezeni plaštovi sveštenika i hladne raskošne latinske reči, umiriće moje seljačke ali rastrojene živce. Gledaću lepu komediju vina što se pretvara u krv, i to rumeno vino, koje ne vidim, no samo slutim u zlatnom putiru, i koje mi govori tajne mutne. A grdno “graduale” što će se horiti nad mojom glavom, violine i bubnjevi, orgulje u orgiji božanskog pijanstva, učiniće mene bolnog i slabog, pobožnim.
Nedelja je pre podne. Posle ćemo sići iz te tuđinske crkve dole na Vislu, gde me čeka čun obrastao zelenom mokrom mahovinom i otplovićemo među trske i biljke, što niču iz vode a umiru na suncu. Laste će se igrati oko nas, a tada će nam zbunjena, duša, od zbunjenog života razapeta, kao luk, streljati misli u vodu i nebo, misli koje vide da je sve ovako zbunjeno i nerazdvojno kao ove vode, oblaci i senke čuna mog. A posle ćemo zaći međ trske, i kad čun zastane i setimo se da sutra valja opet poći dalje, spustićemo glavu umorni od nedelje ove i sanjaćemo nad vodom sve ovo bilje oko nas i crkve i vino rumeno i božiju majku sa mladošću strasnom, pomešano sa nebom proletnjim i mirisnim i večnim.
Ne, nikad ne želim sina. Zgrozio bih se kad bih ga video mladog i lepog u prvoj mladosti svojoj a znao šta ga čeka. A da me postave tamo, na onu crkvu visoko kao mujezi na, ja bih vikao u veče puno polja i bilja mirisna, ja bih vikao sav očaj i gađenje moje nad životom. Kažu, kako sam bio nekad plah. Kako je bolna, kako je neprolazna ljubav. Ja sam sam i nikoga nemam. Rulje zarobljenika idu, idu ne znajući otkud ni kuda. Sedim na stanici i gledam u rumeno i zamagljeno drveće. Ljubav, kako je ljubav neprolazna. Čini mi se jedino ona i jesen postoje, sve je drugo samo varka. Niti imam čega što želim, niti čega što žalim. Dobro mi je. Proći ću granice i gradove i sela i šume i vode i neće ostati na meni ništa do prašina na nogama, u srcu ćutanje a na licu blag osmeh besmislen i vreo. Gde sve nije ostalo i palo ponešto sa moje duše razderano i mog života ritavog.
Bilo je lepo. Sedeli smo i klatili se u dimu gustom. Dvojako putuju u smrt Jedni su čisti, njina pucad sjaje, oni su čisti i drago nasmejani, oni se dugo ljube na stanici. Ljube ženu u ruku, plaču sa majkom zagrle brata i podižu sina. Oni čitaju novine i grozničavo raspravljaju o slobodi naroda. Oni nose pisma i medaljone svojih dragana. Sve ih zanima, pa i njine majke i žene govore dugo i ne stide se da plaču, naređuju, brinu se, praštaju se opširno. Ali kraj njih mlada žena, koja ne plače, ona se ironično smeši u šali, ona je bleda, ne čeka da voz odjuri, još se pre oprosti sa kratkim poljupcem i kakvim lakim osmehom: “Pazi, da ne ozebeš, da te ne zaboli zub, to je tvoj običaj”. Ah rado bi i ona zagrlila ga i plakala, ali joj ne da on, on koji neće da ga mati prati, koji se ne ljubi. On je šalje sa stanice u pozorište i govori o njenom šeširu, koji ona sirota kad stigne doma baca plačući od sebe. On, koji ne pita ni za pravdu ni za smer rata, no lako ulazi u voz, nalazi brzo mesta i glavna mu je briga da ima nekoliko stotina cigareta. Beše mlad lečnik “Pušiti”, reče on i sede do mene, “kaže jedna turska reč, znači sedeti na oblacima i smešiti se na zemlju”.
Posle, u dimu slušao sam dve vrste glasova. Jedan glas glasno brani čast svoga naroda, on veruje u vojsku, govori o sinu svome; drugi mu se ruga, priča mu krađe po štabovima, blato i kišu. Tada svi uzdišu. Čim ko spomene kišu, svi se slože i uzdišu gorko i čemerno. Odmah zatim govori se o ženama. Onaj do mene smeje priča o nekim babama, što ga napadoše bombama u Šapcu i pokazuje neku statistiku, kojom hoće da dokaže, da su svud ženske sklone prostituciji. Dim se vije, smeh se ori.
“Svete” žene, majke i sestre po bolnicama i parkovima vide se u njegovom govoru i smehu, po umetničkim izložbama i seljačkim pijankama. Vrve i daju se po podu u kavanama, po stolicama, pijane, razdragane; a hiljade krvavih muškaraca dolaze jednako na njegov krvavi sto i odlaze bez noge, bez glave, bez ušiju, bez očiju mirno i silno kao stoka. Voz juri, juri. Preneraženi očevi viču na njega, ali on jednako govori u smehu brojeve, statistike, brojeve grozne, strašne. Jedan jedini sedi bled i iznuren, ispijen i ne meša se u razgovor. On je avijatičar, miriše na parfem, zvižduka, vadi mirno bezbrojna pisma i čita, čita; na njemu je svileno rublje, oko ruke zlatna grivna, kad mora da se umeša u prepirku on se smeši prezrivo i govori samo o smrti ,,Šta me se tiče svet, ja vršim moju dužnost, nikad neće moći o meni šta drugo reći do: “džentlmen” On priča kako su bedne njine sprave, kako se Englezi igraju i podsmevaju se njima u zraku Zna da će skoro umreti, to oni svi znaju, i govori prezrivo o svemu. Priča o nekom jezeru pod šumom, gde su im skriveni hangari u mirnim danima, kad se tamo pecaju ribe i igra bridž, o jednoj princezi Metternich, koja ima među njima brata, pa ih posećuje. Ah ona nije Bog zna kako lepa, ali ima one finoće u telu što liči na blud, ali koja je otmena i slala od svega na svetu. Oni se smeju i kucaju, on pije i nudi šampanjcem. Bio je kod oca da se oprosti. Otac mu je siromah učitelj među brdima. Odneo mu je hiljadu komada finih cigara.
“Lakše će preboleti njegovu smrt” on se glupo nasmeja pa ipak svi mu zavide jer je miran i zna šta hoće. U dimu se jednako klatimo. Vide se glave. Voz juri kroz šume i provalije, a pred zoru oni se opet trezne, tegle se ćutljivi i mrki i gledaju kroz zamagljene prozore. Napolju lete krš, žbunje, žice, gomile i klupčad zamršenih trnovitih žica, čaure granata i rupe pune vode u dolinama gde strše zgarišta i razvaline. U daljini levo, čak dole u magli, vidi se neka krpa zelena, to je moj Jadran.
Miloš Crnjanski
Nastaviće se
