9. Jul 2009. godine
19:30
Ob Jezeru Stadion, Velenje
Referee: Fariz Yusifov (Azerbaijan)
Rudar Velenje (Slovenija) – Narva Trans (Estonija)
3 1
Cipot 28′, 73′ Starovoitov 74′
Mahmutovič 69′
Aleš Zajc je ispio još jedan čivas gledajući kroz prozor. Ona mu je prišla i zagrlila ga je.
– Uplašena sam – rekla je.
– Nemoj biti – odgovorio je i okrenuo se.
Aleš Zajc je znao da će naredni dani njegovog života donijeti više uzbuđenja i neizvjesnosti nego svi dani u trideset osam godina koliko je već hodao ovim ulicama, ali je bio potpuno miran. Pomislio je: kao Bledsko jezero miran.
– Kako možeš biti tako miran? – pitala ga je.
– Vjeruj mi da ne znam. Znam samo da će sve biti dobro.
Ona ga ja poljubila u vrh brade, on nju u čelo.
Kasnije ga je u krevetu pitala:
– Ti nikada ne gledaš fudbal?
– Ne – odgovorio je – ali vidiš, to što tvoj muž toliko voli fudbal, nama dođe, kako se ono kaže – kao kec na desetku.
Aleš Zajc je ustao, otišao do prozora i gledao kako se mrači nebo. Ona će uskoro morati da pođe. Još samo jednu noć će biti razdvojeni. Jedna noć, samo.
Fabijan Pokleka je uzdahnuo kada je Starovoitov postigao gol i odlučio je da jednom za svagda više ne dolazi na stadion. Rekao je prijatelju:
– E sada ću se stvarno zakleti da nikad, ali nikada više nogom neću kročiti na ovaj stadion! Sramota! Primismo gol od ovih amatera!
– Ti nikada u životu nećeš biti zadovoljan – rekao mu je prijatelj. Šta bjesniš, vodimo, prolazimo u naredno kolo sigurno, nekada pričaš gluposti. Nikada nećeš doći na utakmicu? Koji ti je to put da kažeš
– Nikada, stvarno. Osim možda ako bude reprezentacija igrala. Ali nikada da gledam Rudar!
– Tako si pričao i kada smo ispali u drugu ligu.
– Sad sam potpuno ozbiljan. Samo ne znam u šta da se zakunem.
– U nešto što ti je najdraže.
– U nešto najdraže – ponovio je Fabijan Pokleka i zamislio se.
– Zakuni se u ženu.
– Ne pada mi na pamet – nasmijao se Fabijan Pokleka.
Mateja Kraljević je ležala u sobi i slušala muziku, sve dok buka iz dnevne sobe nije bila tolika da je bijesno skinula slušalice, izletjela kroz vrata i dreknula:
– Utišajte taj televizor!
Njen brat i nekolicina drugova su igrali kladionicu svaki put kada bi se igrale važnije utakmice i onda bi navijali kao ludi.
– Pojačaj muziku i biće ti dobro – odgovorio je njen brat.
Odlučila je da ga, iako je znala da će sve biti isto, prijavi i majci i ocu koji su se uvijek sklanjali kada bi on društvo dovodio u stan.
– To je diskriminacija – rekla je roditeljima – kada meni dođu prijateljice nigdje ne idete.
– Vi ne urlate ovoliko – smiješio se njen otac.
Majka je ćutala. Ona je uvijek ćutala. I palila novu cigaretu.
Mateja Kraljević je tog jutra rekla majci:
– Znaš li da postoji više prognoza da će biti smak svijeta u decembru 2012 godine?
– Ne znam. Ali bi možda za sve bilo dobro – rekla je njena majka i zapalila cigaretu.
He, imamo jednog čovjeka koji je miran kao jezero, a jezero nikada nije mirno, to je samo još jedna iluzija, koji misli da će mu se život nešto promijeniti od sjutrašnjeg dana, imamo drugog koji se samo pravi da je bijesan i nervozan, a uopšte nije i koji se nikada ne bi zakleo u svoju ženu jer bi zakletva bila glupa i ništa ne bi značila i imamo djevojku koja ne može više da trpi ni brata ni roditelje koji klimaju glavama. I sad? Tri osobe. Od čega zavisi da li će se pogledati u oči, da li će se uhvatiti za ruke, zaplesati, udariti, pomilovati, oštrica noža, beonjače, vlažne pločice, hladan gelender, čekanje na uglu u mraku…Od čega zavisi da li će te noći sve troje da prošetaju do jezera, da razmisle, da pogledaju u vodu, da bace kamen, da čuju zvuk, da pomisle na sjutra, da zadrhte, da me tada vide, da se nasmiješe i shvate – sve će se dobro završiti, svaka naša misao je zapovijest, dobijamo samo ono što stvarno poželimo.
Iz knjige 52 kratke priče o evropskom fudbalu
