Postoji neka vrsta dremeža voljne pažnje, koju ne umem da objasnim, a često me obuzima, ako se za nešto tako maglovito uopšte može reći da nas obuzima. Idem ulicom kao da sedim, a moja pažnja, uvek otvorena prema svemu, još uvek je inertna kao telo koje miruje. Ne bih bio u stanju da svesno skrenem s puta prolazniku koji mi ide u susret. Ne bih bio u stanju da odgovorim rečima, niti čak, u sebi, mislima, na bilo koje usputno pitanje prolaznika koji je nabasao na moju slučajnu nasumičnost. Ne bih bio u stanju da imam želju, nadu, bilo šta što bi predstavljalo pokret, ne više volju mog čitavog bića, već čak, ako mogu tako da kažem, zasebnu volju svakog od elemenata na koje mogu da se razložim. Ne bih bio u stanju da razmišljam, da osećam, da želim. A idem, hodam, tumaram. Ništa u mojim pokretima (primećujem po onome što drugi ne primećuju) ne prenosi u domen vidljivog stanje mirovanja u kom se nalazim. A to stanje nedostatka duše, koje bi, sasvim prirodno, bilo prijatno nekom ko leži ili je naslonjen, neobično je neprijatno, pa čak i bolno za čoveka koji hoda ulicom.
U pitanju je osećaj opijenosti inercijom, pijanstvo bez uživanja, ni u pijanstvu, ni u onome što gaje izazvalo. Bolest od koje se ni u snu ne može ozdraviti. Dobrovoljna smrt.
Fernando Pesoa
