Deveti nastavak
Razgovarao: Miroslav Maksimović
Jedan od jakih (možda i najintenzivnijih) doživljaja u mom životu uporno se i žilavo otima svakom opisivanju: kao da ne želi da se ispod nedodirljivog staklenog zvona – u kome boravi od svog postanja – prelije ubilo kakvu drugu, pa makar i najblistaviju posudu.
Nebrojeno puta sam razmišljao i o ovom otimanju i o samoj mojoj bespomoćnosti pred njom.
Sve više se uveravam da su u pitanju neke totalno neadekvatne srazmere: između važnog, složenog i prekretničkog značaja ovog doživljaja za moj život – i nepovratno uprošćenog, neatraktivnog, gotovo banalnog miljea i ostalih relevantnih okolnosti u kojima se ovaj doživljaj (događaj) zbio.
Imam osećaj da ću (posle toliko suzdržavanja i strahopoštovanja pred ovom temom) napokon uputiti ka njoj – i to linijom najmanjeg otpora (kao kad se ulazi u neku uzgrednu pričicu ili anegdotu):
Događaj se zbio davno, na severu, u gradu Senti, kada sam imao otprilike deset godina. Negde oko trideset osme, trideset devete. U vreme velikih školskih ferija.
Jedan avgustovski sumrak u tom (znojnom i izbezumljenom) raspustu zatekao me je iznenada sasvim samog: od celog društva, koje se neosetno, sve do jednoga, razišlo ka svojim obližnjim kućama – u pravcu moga, prilično udaljenog doma, nije osim mene stanovao niko. Sa osećanjem velikog premora i još veće osamljenosti – koji su mi nakon okončane jurnjave i galame počinjali sve više da gode – vukao sam se i sve laganije, sve češće zastajkujući, sve više odlažući svoj povratak kući (kroz ovu polutamu koja je svakim trenom, svakim korakom, postajala i sve opipljivija, neprozirnija). Kada sam iz čitave jedne male mračne šume od dva približena visoka drvoreda – (između kojih je u prepodnevima radila nadaleko čuvena Živinska pijaca) – izronio kao iz nekog tunela: nada mnom je bila već poneka zvezda, a sa uličnih strana, palila su se i gdekoja svetla u prozorima. Nikada dotad nisam osetio tako brz (i opasan) nailazak noći, u kojoj sam bio zatečen potpuno sam i to još i u nedovoljno poznatom centralnom delu grada(u koji se naša porodica tek bila sa krajnje preiferije preselila).
Pred jednom dugačkom i potpuno zamračenom kućom – (iz koje su žitelji verovatno otputovali nekud na ferije) – skrenuo sam u uski pravougaoni travnjak smešten između ciglenog trotoara i kolovoza. Bio je ograđen niskom, dokolenom, sad već i zbog mraka nevidljivom žičicom, razapetom na okrečenom, trouglasto ušiljenim kočićima…(Šta li sam sve glavnoga, što mi se zbivalo, naispozaboravljao u životu, a čega se sve ovo, već decenijama, evo, neprestano i do u sitnice, sećam!)
Minutima i minutima sam nauznak ležao sakriven u ovom noćnom (još smlačenom) avgustovskom travnjaku, očaran i zastrašen (istovremeno) ogromnim ozvezdanim nebom nada mnom…Osećao sam se sićušnim i izgubljenim pred ovim treperavim ambisom – čas nedokučivim smislom, čas opasnim haosom – u koji je po prvi put bila upletena i moja bespomoćna (dotad samo u dubini duše šćućurena) misao…Čini mi se da je to bila moja prva pesma, koju sam – za razliku od svih onih kasnijih koje sam i napisao – doživeo apsolutno čitavim svojim bićem…i odatle je to krenulo.
Ne bi mi bilo teško da rekonstruišem stanje u kome sam se te noći pre više od pola veka nalazio, jer se ono, na gotovo istovetan način – bez obzira na sve ovo što sam od tada preživeo i saznao – ponavlja do današnjeg dana, kad god se zateknem pred sličnim prizorom.
Ovu moju priču dopunjuje još jedna.
Pre dvadesetak godina duboko me je ozarila jedna Šekspirova strofa iz njegovih soneta (koje sam u to vreme prepevavao na srpski jezik):
Kad pomislim samo: sve što raste da je
Savršeno tek u malom trenu živom
I da pozornica svet je koja daje
Predstavu pod tajnim zvezdanim
uplivom…
Tako nešto, naravno, nikada nisam bio kadar da smislim i formulišem, u nekom svom originalu, ali mi se učinilo da je u ovoj Šekspirovoj strofi gotovo bukvalno uzet u obzir i moj vlastiti događaj, koji me je jednom, davno, opredelio za poeziju i zadržao u njoj zauvek.
Nastaviće se
