“Dok osećate stid, nade ima, ili kaverna nije metafora“. – Razgovor Boža Koprivice s Borislavom Pekićem, napravljen za ovu knjigu, koji se prvi put sada objavljuje. (London, 17. mart 1992)
B. Koprivica: Borislav (Pekić). Vaše ime može se podeliti na dva imena: Boris + Lav. Lav rođen u znaku vodolije (4. februar). Određuje li ime na neki način sudbinu čoveka? Koja je vaša zvezda? Verujete li u astrološki znak, u božansku numerologiju, u vavilonsku tombolu?
B. Pekić: Iznenadili ste me. Prijatno, moram reći. Bojao sam se ovog razgovora. Osetili ste da ga izbegavam, zar ne? Sad vam mogu reći i zašto. Prvi je razlog strah od definitivnosti koju pretpostavlja ispovest, pod uslovom, naravno, da je iskrena. Pre nje živite, bez obzira kako, bar mirno.
U svakom slučaju, ničemu niste obavezni. Danas možete misliti jedno, sutra nešto sasvim suprotno, a da vas niko ne okrivi za nekonzistentnost.
Ali kad napišete biografiju, ili o svom životu vodite razgovor pod zapisnikom ili, recimo, ako vas, kao što se često događa, optuže da u nekom od svojih romana pod pseudonimom glavnog junaka sebe opisujete – jer odnekud se misli da možete meritorno pisati jedino o nečemu što ste sami iskusili – vaše slobode nestaje.
Vlastitom ste krivicom sebi napravili kalup u koji vas posle svi bezobrazno guraju. Otkako se doznalo da sam bio na robiji, na primer, sve zanima kako je tamo bilo, kako sam ja sve to izdržao, i zašto sam uopšte sebe u taj položaj doveo, kao da ja sve to pamtim, da sam zatočenički profesionalac, ekspert za robijanje!
Niko vas više ne gleda u nekoj ljudskoj ukupnosti i nedoslednosti, nego kao dovršeni monolit, malne nadgrobni kamen nad vlastitom biografijom. Ako vas smatraju moralnim čovekom, morate to po cenu glave ostati. Inače ste hulja, ono što se inače svakom drugom velikodušno dopušta.
Ako ste jednom bili demokrata, morate to ostati i na samrtnoj postelji, te i smrt kao većinsku snagu demokratski prihvatiti. Intimno osećanje nedovršenosti, procesa koji još traje bez izgleda da se ikad ičim stvarno okonča i zaokruži, i do sada me je sprečavalo da objavim svoje “Dnevnike”,
premda, istini za volju, oni se u načelu razlikuju od Memoara upravo tom nedovršenošću, tangentnom otvorenošću, izmenom uglova i stanovišta, nekom stalnom evolucijom, ukratko nesigurnošću i ambivalentnošću iskaza.
Drugi je razlog mom strahu nespokojstvo pred pitanjima koji se tiču moje profesije. Sve što sam o njoj i svojim knjigama – ukoliko su još moje, a mislim da nisu, ne u onom smislu u kojem su to bile dok sam ih pisao – imao i umeo reći, meni se čini da sam već rekao.
I kad se sve to sabere, očisti od pleve i svede na kostur od 336 nosećih kostiju, vidi se da ta s mukom, za potrebe javnosti upriličena, pa zato i artificijelna poetika, koja ima za svrhu da vas drži celog dok ste vi sav u nevezanim parčićima, da vas podredi nekoj nameri, dok ste vi uvek savršeno slučajni, nije ništa drugo nego stalno izmenljivo, stalno mobilno i aktivno, stalno tekuće iskustvo.
Sva su objašnjenja naknadna i sva liče na tumačenja života koji zaključujemo na osnovu nekoliko oštećenih arheoloških artefakata davno minulog života.
Dopada mi se zato što razgovor počinjete daleko od literature, premda pretpostavljam da ćemo i do nje stići, što ga počinjete od zvezda. Pa čak i ako zalutamo, i do književnosti nikad ne stignemo, velike štete neće biti.
B. Koprivica: Rekli ste: “Izgubljeni gradovi detinjstva nikad nisu propadali”. Zbog očeve službe, u detinjstvu opisali ste jugoslovenski krug kredom (Podgorica, Novi Bečej, Knjin, Mrkonjić-Grad, Cetinje, Beograd). Postoje li tajni rukopisi gradova, njihove duše? Grad kao Lavirint? Grad kao Hijeroglif? Beograd?
B. Pekić: Grad kao Vavilonska kula. Grad kao Kanta za smeće. Grad kao Tamnica. Grad kao Pustinja. Grad kao Klopka. Grad kao Mravinjak. Grad kao Gubilište. Grad kao Groblje. Grad kao … i tako dalje.
Ja sam gradski čovek koji mrzi grad upravo zato što bez njega ne može, što ne može bez nečega što mu reguliše pravce kretanja i na tim pravcima obezbeđuje minimalnu građansku sigurnost, ako ni u čemu ozbiljnijem, bar pri prelasku preko ulice.
Ja sam gradski čovek jer sam po prirodi građanin, odviknut od animalne grabeži za pojilo, priviknut u međuvremenu – što da se šminkamo – na neke druge, verovatno mnogo nedostojnije grabeži prosvećene zajednice.
I svi su moji gradovi, svi gradovi u kojima sam živeo, pa i oni kroz koje sam samo prolazio, koje sam samo dodirnuo, uvek sa mnom, poređani vertikalno u geološkim slojevima moje biografije, kao uzastopne Troje na Hisarliku.
Ja i sada, ako hoću, mogu da koračam glavnom ulicom Knina i srećem oficire Jugoslovenske kraljevske vojske, pripadnike divizijskog garnizona, u sivim paradnim mundirima sa sabljama i belim rukavicama; i sada, kad god poželim, mogu da, ne pomerajući se s mesta, uđem u Zetski dom i da se u tom minijaturnom pozorištu, gde bih sada mogao iz lože glumca dotaći, osetim beskonačno malim i ništavnim; mogu samo mislima da osetim panonsku toplinu sunca na baroknoj prizemnoj kući u kojoj smo u Novom Bečeju stanovali i sladak miris dunja po banatskim pustarama i majurima, ili da kao sablast, nečujan i nevidljiv, obiđem dvorište zatvora na Adi Ciganliji u kome sam 1949. čekao suđenje, ili da se usred noći obrem na Čuburi 1946. i lepim antikomunističke letke.
I uvek sam sve te gradove osećao, kako kad, razume se, kao Lavirinte, ali Lavirinte kroz koje treba proći, zapamtivši put natrag, kao Hijeroglife koje valja razrešiti, upamtiti rešenje, ako ga ima.
A i kao Vavilonske kule čije pometene jezike treba značenju vratiti i razumeti, kao Kante za smeće koje valja ponovo pretresti, jer čuvaju neoprezno odbačene dragocenosti našeg humaniteta, kao Tamnicu na koju se treba navići, kao Pustinju koju valja nastaniti, kao Klopku iz koje se treba spasti, kao Mravinjak u kojem se moramo snaći, kao Gubilište koje treba od krvi sprati i Groblje što ga treba s poštovanjem o zadušnicama obilaziti …
B. Koprivica: Vaša adresa u Beogradu je Malajnička 7. Verujete li u simboliku ulice, kućnog broja? Kuća kao književni junak?
B. Pekić: O tome nisam razmišljao, ali je jedna druga stvar povodom kuća u kojima sam živeo zanimljiva. Ceo je moj život na neki način vezan za policiju. U prvom redu što mi je otac, kao načelnik Upravnog odeljenja Zetske banovine bio neka vrsta policajca, a potom što sam tokom života uvek sa njom imao neke nesporazume i neprečišćene račune.
(Poslednji put 13. juna 1990. na opozicionim demostracijama ispred Beogradske televizije, kad mi je jedan specijalac pendrekom povredio nogu, već dobro načetu od njegovih dvojnika iz 1949.)
Kad sam se 1970. preselio u London, privremeno sam sa suprugom Ljiljanom i ćerkom Aleksandrom stanovao u jednoj unajmljenoj sobi, koja kao da je nepažnjom ispala iz XIX veka i Dikensovih trogateljnih romana o sirotinji. Kad sam prvi put otvorio prozor, ugledao sam preko puta mesnu policijsku stanice.
I odmah se osećao kao kod kuće. Šalu na stranu, u kojoj meri smatram kuću delom naših života, vidi se i po „Hodočašću Arsenija Njegovana“, po izvesnim pasažima „Zlatnog runa“, pa, čini mi se, i po nekim segmentima knjige „Godine koje su pojeli skakavci“.
U „Hodočašću“, naravno, kuće su tretirane kao metafora žudnje za posedom, ali, ne smetnite s uma, i za lepotom. Arsenije Njegovan nije izašao iz II glave Marxovog „Kapitala“, nego iz prirodne težnje za ulepšavanjem naših poroka. Ja sam kuće uvek osećao kao žive organizme. I sve dok ih tako ne bih osetio, bilo mi je nemoguće da u njima išta ozbiljno radim.
B. Koprivica: Kakav je vaš odnos prema kostimu: privatnom, zvaničnom, pozorišnom?
B. Pekić: U izvesnom smislu svi su kostimi, sva odela – pozorišna. Sva imaju za javnu svrhu da nas od nečega zaštite, a za tajnu da nas na osoben način predstave. Ona su deo naše građanske mimikrije. I opet, s jedne strane nas uniformišu jer želimo da izjednačenjem sa drugima ostanemo neprimetni, pa, dakle, i neugroženi; s druge da nas možda u nečemu izdvoje.
U zatvoru je to naročito uočljivo. Ne u istražnom zatvoru, u kojem za takve brige naprosto nemate vremena, nego na robiji, gde je vaš status na neki način definitivan, bar za izvesan broj godina ustaljen. Odevaju vas u standardnu, ružnu, naravno, staru, naravno, pohabanu, naravno, robijašku odeću koja ima za cilj da vas opštim izjednačenjem sa celom robijaškom populacijom oduzimanjem identiteta unizi.
I šta vi radite? Instinktivno osećate da se nečim od te nivelacije morate braniti, da ne smete dozvoliti da vas rastope u toj sivoj monotonoj rudači prividnih ljudskih sličnosti. neka vas ne dira poruka Francuske revolucije po kojoj su svi ljudi jednaki.
Nisu. Da neko vaše naročito (ekscentrično) ponašanje – nepreporučljivo, uostalom – nije dovoljno. Da tome morate i neki vidljiv, materijalni dokaz dati. Onda, recimo, kao izvesni J. P. vezujete oko vrata maramu. Što je ona prethodno služila za brisanje nosa, ništa ne smeta. važno je da vas od drugih razlikuje.
Ako vas već interesuje, od svih odela, posle pidžame, najviše volim smoking.
B. Kopirivica: Kuća je naš prvi kut, prvi kosmos. Kakve su slike kuća iz vašeg detinjstva? Kakvu je scenografiju negovala vaša majka? Poetika nameštaja? Sećate li se nekih komada nameštaja kad su vas proterali sa Cetinja 1941?
B. Pekić: Da s kraja počnem, da krenem od propasti. Ona je uvek zanimljivija od uspona. Kad smo proterani, nameštaj nismo mogli poneti, osim pojedine stvari moje majke, s jakim smislom za sopstvenost, srećni što smo mogli poneti glave. Jednog dana, 1945. mislim, pojavio se taj nameštaj u Beogradu.
Tačnije rečeno, njegovi uzorci, jer su najbolje komade prisvojili naši osloboditelji od buržoaskih predrasuda, među kojima je, naravno, bio i stilski nameštaj kao jedan od najozboljnijih i najudobnijih.
Od muzičkih instrumenata, za večernje porodično struganje, na čelu sa koncertim klavirom, za kojim sam, napamet svirajući skale, čitao stripove, vraćena nam je samo klavirska stolica. Biblioteka je bila na bizaran način decimirana. Od dvotomnih knjiga nedostajao je mahom po jedan deo, nestale su gotovo sve u tvrdim koricama, a velikodušno vraćene one u mekim.
B. Koprivica: U vašoj hijerarhiji prijateljstvo je na samom vrhu. Danilo Kiš vam je posvetio sjajnu novelu „Krmača koja proždire svoj okot“. Vas je spajao antikomunizam. Naravno, ne samo to: slično poreklo, dobrovoljno izgnanstvo kao najbolniji i najvredniji deo vaše sudbine. „Sad nas ništa ne deli. Tek nešto vremena koje ionako ne postoji“ – rekli ste povodom njegove smrti. Vaš je dijalog samo na trenutak prekinut. Posvetili ste mu roman „Kako upokojiti vampira“. Šta ćete prvo reći Kišu kad nastavite razgovor?
B. Pekić: Reći ću mu: Ipak je vredelo, prijatelju.
B. Koprivica: Postoji u Kišovom i vašem detinjstvu po jedan kovčeg (sanduk) sa Mansarde, sa Tavana (fotografije, porodična arhiva, Veliko i Malo zaveštanje), koji je gotovo presudno uticao na vašu književnu karijeru?
B. Pekić: Svačije detinjstvo poseduje takav kovčeg, samo ga mnogi nikad ne nalaze, a još veći ga broj, i našavši ga, ne otvara.
B. Koprivica: Vi ste često koristili motive iz Biblije. Kao da je znate naizust. Kad ste prvi put čitali Sveto pismo? Kakav je vaš odnos prema problemu intertekstualnosti?
B. Pekić: Takav je da ja u tome ne vidim nikakav problem. Pošto pripada realnosti izvan mene, onako kao što toj realnosti pripada sve što nisam ja, kao grad kroz koji prolazim, ljudi koje upoznajem, prizori koje gledam, i tuđ tekst vidim kao slobodnu građu, kao nešto što od slučaja do slučaja može biti inkorporirano u moje iskustvo, a čim je u njemu, čim je u iskustvu, može postati i intransigentan sastojak mog dela. Ja na to ne gledam iz perspektive pravnika nego iz ugla umetnika.
B. Koprivica: Sećate li se kad je, imajući na umu službu vašeg oca, u vašem sluhu prvi put zatreperila reč zatvor, kazamat, hapšenje? Vi ste prvi put uhapšeni na Cetinju, u vreme demonstracija protivu pakta od 25. marta 1941, zar ne?
B. Pekić: Ma nemojte, to je jedna bezazlena dečačka epizoda. Ili u njoj vidite i nešto više?
B. Koprivica: Stid? Stid je u vašem životu vezan za slobodu, nikad za iskustva zatvora. Kad ste se zastideli prvi put?
B. Pekić: Odgovor je jednostavan. Kad neku prepreku preskačete, vi se na nju koncentrišete, pre nego što skačete prikupljate snagu i ocenjujete njenu visinu. Potpuno ste posvećeni odluci da je preskočite. Zamenite prepreke zatvorom, i dobićete otprilike duševno stanje u kojem robijate.
Vaše ponašanje odmereno prema njegovoj težini, koncentrisano da se ona izdrži sa što manje povreda tela, ali i ponosa. Gubitak ponosa na robiji početak je vašeg pada. Stid je znak da ga pre ili posle možete sa sigurnošću očekivati. Ali dok osećate stid, nade ima.
Kad i njega izgubite, sasvim ste izgubljeni. Na slobodi retko imamo takve kondenzovane životne situacije. Sve je nekako u mimoprolazu, nejasno i nedefinisano. Upleteni smo u koordinatni sistem bezbroj ukrštenih odnosa. Pažnja nam je razuđena, rastresita.
Mogućnost za moralne omaške svakodnevna. Realnost na slobodi ne poseduje oštrinu obrisa kao u zatvoru, gde je svedena na nekoliko egzistencijalnih elemenata.
B. Koprivica: “Održavaj higijenu zbog samosvesti, humor zbog duševne higijene”, zapisali ste. Može li se to reći i za humor u literaturi? Od koga ste nasledili tu vrstu dara?
B. Pekić: Od oca bez sumnje. On je imao čulo za onaj poremećaj u ozbiljnom sledu realnosti, koji obično zovemo smešnim. On prosto stvarnosti nije verovao. U životu, to mu je dalo nadmoć nad njom, koju ona nad njim nikad nije imala.
Nije bilo te situacije u kojoj on nije umeo da pronađe neko pomeranje od očekivanog, neku diskrepanciju koja je, denuncirala naše egzistencije.
B. Koprivica: Kako biste definisali bolest? Vi ste dugo bili bolesni od grudobolje. Je li kaverna metafora?
B. Pekić: Ne, kaverna nije metafora. Kaverna je rupa u plućnom tkivu. Ali bolest jeste neka metafora.
B. Koprivica: „Ja sam sa šesnaest godina, neizrecivo dršan i mračan, već vođa jedne ilegalne antikomunističke grupe gimnazijalaca“, tako ste zapisali. Ali u to vreme vi odlazite u operu, vi ste jedini u društvu vagnerijanac, slušate džez, odlazite na žureve, na hipodrom. Mladi političar (demokrata) kao hedonista? Mi sebe nismo zaboravljali, kažete. Politika i hedonizam, što da ne?
B. Pekić: Da, što da ne? Ako ne umete biti srećni i zadovoljni svim onim što vam život pruža, ne vidim kako ćete sreću ikom drugom doneti, a to je, kad se svesporedno odbaci, jedina misija političara. (Ako pod tim, razume se, podrazumevate širenje prostora za tuđu sreću, a ne naturanje ljudima svoje koncepte sreće.)
Svaki drugi put dovodi do tiranije. Sva su druga gesla manjkava. I ciljevi Francuske revolucije i ciljevi Ruske. I ciljevi Engleske, dok je bila aktuelna. U Cromwellovoj smeh je bio subverzivan, a čitanje Svetog pisma državotvorno. Pozorište je smatrano sataninim iskušenjem.
Interesantno je da su smeh podjednako neumoljivo mrzeli i progonili i jakobinci i boljševici.
Kad se jedna prelja, u vreme Terora optužena od doušnika da je prizivala kralja (le Roi), branila da je iskala vreteno (le Roau), sudija Fouquier-Tinville se nije nasmejao, on je staricu poslao na gubilište i time jakobinsku revoluciju okarakterisao kao antihumanu, nepodobnu za ljudsku sreću.
B. Koprivica: Vaš otac je bio komita. Ima li u vama komitske krvi? U istrazi ste odgovorili da ste Crnogorac, a u optužnici piše da ste Srbin. Šta mislite o toj večnoj priči o Srbima iz Srbije i Srbima iz preka?
B. Pekić: Pravo da vam kažem, na nerve mi ide. Ali ja nisam samo Crnogorac Srbin „iz preka“. Ja sam, takođe, po majci iz Vojvodine, i tako Srbin „iz preka“. U svakom slučaju odnekud „iz preka“.
Meni lično to ne smeta, sve dok ne postane nacionalno pitanje kojim vas gnjave najčešće oni kojima je svejedno šta su, ili oni čijim bi nacijama trebalo da bude svejedno imaju li ih ili nemaju.
Morali bismo jednom prestati da nacionalno pitanje tretiramo kao terapeutsko i da se nacionalnim osećanjem bavimo kao nekom vrstom „narodne medicine“.
Ja, naravno, nisam neki patetičan apatrid koji, budući da sam nema domovinu, ili je ne oseća, pa se baš stoga oseća usamljenim, od svih drugih ljudi zahteva da je se odrekne.
Činjenicu da sam Srbin uzimam, s obzirom na rođenje, kao prinudu, na koju sam kasnije dobrovoljno pristao, i ako sam već onda morao znati šta to znači. Otuda potiče i moj odgovor isledniku, Crnogorcu, razume se.
On je držao da sam ja svojim političkim opredeljenjem naneo uvredu Crnogorcima i njemu lično i zato je dalju konverzaciju nastavio pesnicama. Međutim, ako bi neko preda mnom uvredio Crnogorce, ja bih Crnogorcem tog časa postao.
Šta je to ? Nije li to, možda, ta „komitska krv“ koju u meni tražite? Mislim da nije. To je prosto dinarska rupa u glavi. I onda, postoji li uopšte „komitska krv“?
Uzmite primer mog oca. U svojoj ranoj mladosti, od šesnaeste recimo pa do sredine dvadesetih, bio je on nepomirljiv i radikalan, ali kasnije, tokom svoje karijere postao je on uzorno tolerantan čovek, spreman da svačije stanovište razume i kada se sa njim ne slaže.
B. Koprivica: Šta mislite o sudbini zabranjenih pisaca: Slobodana Jovanovića, Dučića, Vasića, Svetislava Stefanovića?
B.Pekić: Krakova … (može se nastaviti spisak). Nije stvar u tome što su oni neko vreme bili zabranjeni – na kraju krajeva uvek će biti odbranjeni i uvek će doći vreme njihovog ponovnog štampanja.
Stvar je u tome što je takvo stanje mnogima od njih prekinulo, prosto preseklo karijeru koja je mogla biti uspešna i što je srpska kultura izgubila izvesna vredna dela.
B. Koprivica: U Steinbrecherovim rukama („Kako upokojiti vampira“) i Hristos bi progovorio. Da li bi progovorio Adam Petrović, B. P.? Kako bi se pukovnik ponašao kao optuženi, kao uhapšenik?
B. Pekić: Zavisi od procene situacije. Ako bi Steinbrecher zaključio da će mu islednik ponuditi saradnju, on bi popustio. Bio je to profesionalac, a ne ideolog. Pet para na nacionalsocijalizam nije davao. Radio bi prema tome, i u policiji demokratske države.
Jedino bi žalio što njeni moralni i pravni standardi ne dopuštaju razvoj policijskog umeća do njegovij krajnjih granica. U tom smislu, samo u tom, on je bio rođen za totalitarizam.
B. Koprivica: Čini mi se da imate blag otpor (prezir) prema komunistima disidentima, sa Kainovim kompleksom, koji pokušavaju da iskoriste parčiće vaše političke priče protiv komunizma, koju ste vi propovedali kao osamnaestogodišnjak?
B. Pekić: Nije to tako bilo uvek. S početka mi je bilo drago kad sam video da prelaze na moju stranu.
Međutim, oni nisu prelazili goli, oslobođeni starih tereta, oni su dolazili natovareni celim mračnim balastom svoje prošlosti i svoje neverovatne dijalektike, stalno tražeći neko specijalno, neko dodatno razumevanje za nesreću koja ih je zadesila, dok je u realnosti to bila nesreća koju su oni mana priredili.
Ovaj drugi deo nesreće kao da su zaboravili, ili nisu značajnim smatrali. Najzad mi je to otužno samosažaljenje dojadilo, to plakanje krvnika na ramenima žrtava.
B. Koprivica: Kakav je bio ulazak u 1945?
B. Pekić: Ne može se reći da smo u 1945. ušli sasvim nepripremljeni. U strahu, neizvesnosti, oskudici, čamotinji okupacija je imala sve bitne odlike buduće revolucije. Ali i jednu vidljivu prednost. Ma kako teška, bila je privremena.
U pobedu saveznika niko nije sumnjao, premda, istini za volju, za to baš i nismo imali neke ubedljive razloge. Prvih godina, 1942. i 1943, naročito. Verovatno nas je u hranljivoj iluziji o skoroj slobodi držalo to što permanentan život u Novoj Evropi nismo mogli ni zamisliti.
A ni pobedu komunista nismo očekivali, osim onih koji su je želeli, a takvih u mojoj bližoj okolini nije bilo. Ali ta naša parcijalna pripremljenost odnosila se samo na opšte tegobe, nipošto na one koje proističu iz osobene prirode jedne revolucije.
Udarac je bio strahovit. Umesto slobode dobili smo drugu okupaciju. I to neuporedivo težu. Najpre što nije bila, kao nemačka, privremena, bez obzira na stalno zaposlene iluzije naših staraca da će nam novo oslobođenje stići do Božića, do Velike Gospojine najdalje; a potom što je, za razliku od nemačke, primenjena nad celim narodom, obuhvatala samo jedan njegov deo, u prvom redu samo njegovu građansku klasu i imućniji deo seljaštva.
Bili smo tako dvostruko izolovani. Od ostalog sveta koji je uistinu bio oslobođen, ili je bar tako mislio, ili se najzad pravio da se oslobođen oseća, a i od dela vlastitog naroda, koji, čak i ako se naročito oslobođenim nije osećao, u revoluciji ni ropstvo nije video …
B. Koprivica: Vi govorite o nekoj vrsti laguma?
B. Pekić: Na kraju tog zagušljivog laguma, stalno je gorela jedna bleda svetlost obećavajući izlaz. Ali kad smo najzad, posle pola veka života podzemlju humanosti, do nje, do te svetlosti dospeli, s razočarenjem smo ustanovili da ona potiče od vatre koja nam zatvara izlaz.
I naša situacija danas je unezverenost ljudi koji su do izlaza iz laguma stigli, ali napolje ne mogu. Naš je izlaz u plamenu, i mi koji smo se u lagumu održali, izgorećemo na njegovom izlazu …
B. Koprivica: Govorili ste mi da pripremate novu knjigu “Jedna mladost na Balkanu”?
B. Pekić: Tom vremenu, delimično opisanom u “Skakavcima”, nisam se dovoljno posvetio, pa činim to sada u knjizi “Jedna mladost na Balkanu” … Mislim da je jedini deo moje biografije, od nekog interesa, onaj od 1941. pa sve tamo do kasnih pedesetih, recimo 1959. godine. Ostalih tridesetak godina su kalo.
Tamo su moja velika memorička platna. Iz tog iskustva sve je proisteklo. I moje knjige i ja danas. Ono, na žalost, još nije potonulo u vreme i postiglo potrebnu nestvarnost da bi se pretočilo u funkciju.
Zato je knjiga “Jedna mladost na Balkanu” poluproizvod, neka vrsta himere, pola dokument – pola fikcija, dokument, u stvari, uhvaćen u času procesualnog pretvaranja u fikciju.
Iz njega čitalac, usput, može videti kako se realnost pretvara u roman. Šta gubi i zašto, šta dobija i zašto. Za mene je, povrh svega ostalog, ova knjiga bila samoanaliza mog načina literarnog rada, tzv. uknjižavanja iskustva.
Bitka sa realnošću, koju ovako ili onako vodi svaki pisac, ne dobija se kapitulacijom. Između “Hladnokrvno” Trumana Capota i “Ulisa” Jamesa Joysa prostor je beskonačan.
Naše telo u majčinoj utrobi dobija najpre oblik (obris) pa tek onda skelet. Najpre lik, pa onda i čvrstinu koja će ga držati na okupu. Roman pre ispunjenog prethodnog uslova ne vredi ni početi. Pesmu i možda možete pustiti da vas vodi. Njen je put kratak.
Ostaviti da vas roman vodi, znači izgubiti se u infinitezimalnim mogućnostima. Granice uvek moraju biti unapred postavljene. Najčešće one su već u ideji, kao što je naša ličnost već u hromozomskoj kombinaciji očevih i majčinih gena. Naše je da sprečimo perverzan razvoj.
http://www.borislavpekic.com/2008/05/vreme-rei-xxiie-deo.html
