Dokoličarenje

I ka­da, go­to­vo na kra­ju lje­ta, lje­to ne­ka­ko do­đe, ni ta­da, či­ni mi se, ne mo­že­mo se od­mo­ri­ti kao osta­li lju­di. Druk­či­ja je, ka­ko je već re­če­no i utvr­đe­no, na­ša do­ko­li­ca…
Kud god da se kre­ne i sa kim god da se upu­ti­mo i kad god da se za­pu­ti­mo, bri­ge nas uko­rak pra­te i ša­pu­ću svo­je ska­ske, ro­mi­nja­ju svo­jim ka­ža­ma. I po­što smo po­zna­ti kao lju­đi i ju­na­ci ko­ji vje­či­to bri­že tu­đe ako ne­ma­ju svo­jih bri­ga, pro­pad­ne nam od­mor, po­kva­ri se i us­ki­si raz­bi­briž­je i do­ko­li­ca. Ho­ću da ka­žem – mi ni­ka­da ni­je­smo ni do­ko­ni, ni bez­bri­žni. Uvi­jek smo i od­u­vi­jek sa­pe­ti i zgr­če­ni, uvi­jek igra­mo čoj­ske i soj­ske igro­ka­ze pred hi­lja­da­ma du­ša u ve­li­čan­stve­nom te­a­tru ap­sur­da. Go­to­vo bi se re­klo – za­do­vi­jek glu­mi­mo lju­de u vre­me­ni­ma od­lju­đe­nim. Ta­ko nam se, iz­gle­da, ro­đe­njem za­lo­mi­lo. Pro­sto re­če­no – ta­kav nam je soj i ko­ri­jen.
U če­mu je stvar i ko nam je kriv, u do­ko­li­ci se pi­tam? Ka­kvi smo i što smo ka­kvi je­smo, če­sto za­va­pim i ras­kri­vam stra­ni­ce na ko­ji­ma dav­na­šnji Dvor­ni­ko­vić za­pi­su­je: Gord ka­rak­ter, sprem­nost na sa­mo­po­žr­tvo­va­nu bor­bu za svo­je ci­lje­ve i ide­a­le, či­ne di­nar­ca ne­se­bič­nim he­ro­jem, stra­dal­ni­kom za dru­ge, ali tu nje­go­vu sklo­nost ne mo­že­mo da ce­ni­mo, jer ni­je plod nje­go­vog volj­nog hte­nja i iz­bo­ra, već naj­če­šće neo­b­u­zda­no­sti i nje­go­vog gor­dog i po­vre­đe­nog ega. Kod di­na­ra­ca mo­že­mo ce­ni­ti nje­go­vo hte­nje da opro­sti uvre­du, da krot­ko tr­pi po­ni­že­nje i ne­prav­du nad so­bom, jer mu je za ta­kvu re­ak­ci­ju za­i­sta po­treb­no hte­nje u od­ra­sta­nju lič­no­sti ko­jim on po­sta­je zreo da se ba­vi dru­štve­nim pi­ta­nji­ma bez gne­va i bez pri­stra­sno­sti…
U svom do­ko­li­ča­re­nju i raz­bi­briž­ju la­tim se i Jo­va­na Cvi­ji­ća ko­ji bi bio Jo­vi­ca ili Jo­van­de­ka da ni­je iz na­ših kra­je­va, a ova­ko je ne­pre­va­zi­đe­ni ve­le­um i ne­do­seg­nu­ti mu­dro­slov:
Di­nar­ci su lju­di od sna­ge i mo­ći, ma­hom vr­lo vi­so­ki, vit­ki, ela­stič­ni, ni­kad go­ja­zni, li­ca pu­nog iz­ra­za, ja­kih ja­bu­či­ca, so­ko­lo­vih oči­ju, naj­lep­ši soj na Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu… Još vi­še od sve­ga za­do­bi­ja­ju čvr­stim, gor­skim mo­ra­lom, če­sto ot­me­nim oso­bi­na­ma, du­bo­kim ose­ća­njem za za­jed­ni­cu i po­žr­tvo­va­njem ko­je ne pre­sta­je ni pred naj­dra­go­ce­ni­jim žr­tva­ma. Ovo pa­tri­jar­hal­no je­zgro je u sva­kom po­gle­du naj­ve­ća pro­tiv­nost na­ro­di­ma i ple­me­ni­ma vi­zan­tij­sko-cin­car­ske kul­tu­re.
I ta­ko, u do­ko­li­ci či­tuc­kam, a po­ne­kad se i do­ko­li­čar­ski ogled­nem, pa mi do­ko­no ogle­dal­ce ka­zu­je: Ma­hom i ni­je­sam vr­lo vi­sok, ni­ti sam oso­bi­to vi­tak i ela­sti­čan (ma­da u tre­nu­ci­ma in­spi­ra­ci­je i bez sa­vi­ja­nja ko­lje­nah mo­gu do­ta­ći no­žne pr­sti­će), li­ce mi po­ne­kad ima i ki­sel­ka­sti i mr­god­ni iz­raz ( po­go­to­vo kad se u se­be za­gle­dam ili pro­đem po­red ne­kih se­be­lju­ba­ca), ja­bu­či­ce mi i ni­je­su ja­ke, oči su mi pod za­sad ma­lom di­op­tri­jom, da­kle da­le­ko od so­ko­lo­vih…Pa se, opet u do­ko­li­ci, sle­đen va­lom na­do­šle je­ze za­pi­tam: te­ško me­ni, ko sam, za­pra­vo, ja?!
Iz go­re­na­pi­sa­nog mo­že­mo se uvje­ri­ti da mi ni u do­ko­li­ča­re­nju ne mo­že­mo bez su­ro­vih i su­mor­nih eg­zi­sten­ci­jal­nih pi­ta­nja i me­ta­fi­zi­če­skih pot­pi­ta­nja. Jed­no­stav­no smo, da po­no­vi­mo, ta­kav soj i sklop.
Upu­ti­mo li se, ko­jim slu­ča­jem i u tre­nut­ku do­ko­li­ce, ka za­vi­čaj­nim se­li­ma i pla­nin­skim vi­so­vi­ma sa na­mje­rom, ta­ko ple­me­ni­to glo­ba­li­stič­kom, da se bri­ga otre­se­mo i da­ne­mo du­šom, su­sre­šće­mo se sa oba­lje­nim šu­ma­ma i za­trav­nje­nim nji­va­ma, a bog­me i sa tu­žnim ro­đač­kim oči­ma ko­je tu­gu­ju i vo­ju­ju, a do­bru se ne na­da­ju. Tu­ga i bri­ga nas po­škro­pe, a bog­me i za­plju­snu ka­da pro­đe­mo po­red hum­či­ca na ma­le­nom se­o­skom gro­blju. Pa još kad vi­di­mo sa­sta­ra­lu bez­rod­nu tre­šnju či­jeg smo se cvi­je­ća ne­ka­da na­di­sa­li i či­jeg smo se plo­da ne­ka­da na­u­ži­va­li. Pa se pod­sje­ti­mo one div­ne pje­sme B. Lo­mo­vi­ća:
Po­se­kli su mi tre­šnju, onu iz­nad ku­će/Sta­ja­la je na bre­gu ko ca­ri­ca mi­sir­ska/Je­zi­vi vri­sak po­ce­pao je sva­nu­će/Pa krik­nu­la ti­ši­na je­zi­vi­ja od vri­ska/Ja­uk­nu­lo je dr­vo, jek­nu­lo kroz eone/I na­u­znak pa­lo po­sred mra­vlje ko­lo­ne./Po­se­kli su mi tre­šnju, ve­tro­vo od­mo­ri­šte/Ku­ću svrač­je de­ce i de­tli­ća do­bo­ša­ra/Li­vad­ski ures i sun­če­vo si­dri­šte/Za­gr­ljaj du­gin, od­sjaj ve­čer­njeg ža­ra…/A ni­ka­da ni­ko­me ni­je na put sta­la/Ni mra­va zga­zi­la, ni vi­dik za­kla­nja­la…
Ne mo­že se, kao što vi­dje­smo, bez tu­ge či­ste i bri­ge slat­ke ni u do­ko­li­ci. Ho­ću da ka­žem – ta­kav smo mi soj!
A i u ta­kvim vre­me­ni­ma ži­vu­je­mo i bo­go­ra­di­mo. Do­ko­li­cu na­šu kao oštri­ca zla pa­ra­ju bli­sko­i­soč­ne ra­ke­te, re­že je brat­ska ru­sko­u­kra­jin­ska mr­žnja, tru­je je ame­ri­kan­ski cr­ni otrov, za­glu­šu­ju je pod­go­rič­ke so­ci­jal­de­mo­krat­ske pe­tar­di­ce ko­je sni­je­va­ju da po­sta­nu ha­u­bi­ce. Pa TV psi­ho­lo­zi, ana­li­ti­ča­ri i sek­so­lo­zi, tek to­li­ko da na­to­va­re du­šu i za­duš­je…
Upu­tim se po­ne­kad u do­ko­li­ci i ka ri­je­ci, a po­red ri­je­ke tr­pe­za, a za tr­pe­zom Vu­ko­vi sa Sr­da­nov­ca, a na tr­pe­zi i ića i pi­ća, pa se si­tan na­slu­šam i ur­ne­be­snih i sme­ho­tre­snih ka­ža i ska­ski. Za­ko­tr­lja­ju se na mje­se­či­ni i gla­ve aga, be­go­va i pa­ša, za­pla­ču i za­tu­že maj­ke i se­stre bez­brat­ni­ce, za­ci­lik­će ma­lo zvo­no iz raz­va­lje­nih cr­kvi­na, za­pje­va mu­ška sna­ga dra­gih pri­ja­te­lja. Svi­ne nam po­noć­no sun­ce i za­si­ja nam Vu­či­ji Do u ovim vu­či­jim vre­me­ni­ma.
Zbra­ti­mi nas do­bra ra­ki­ja i pun Mje­sec na do­brom ne­bu. I ta­ko, u bri­žnoj do­ko­li­ci, do­če­ka­mo bla­go­slov ju­tra…