„Bivšu“ ljubavnicu Fjodora Dostojevskog i ženu Vasilija Rozanova, dvojice velikih ljudi, pisca-filozofa i filozofa-pisca, koji su ostavili neizbrisiv trag u ruskoj kulturi i ruskoj nacionalnoj svesti, prikazuju kao furiju, zlu ženu, zmiju otrovnicu, koja ništa drugo nije radila nego zagorčavala život dvojice ruskih genija. Ili, tačnije, jednog genija (Dostojevskog) i jednog veoma talentovanog čoveka (Rozanova), prema čijim delima stranci umnogome donose sudove o ruskoj duši. Njeno ime se, po pravilu, pominje samo u vezi s imenima njenih velikih ljubavnika, i ne uvek s lepim epitetima. Kažu da Apolinarija Prokofjevna Suslova — kako se zvala naša junakinja — ni kod jednog od svojih izabranika nije videla pravi talenat. U ovo možemo da sumnjamo (jer, zašto bi ona izabrala upravo njih — ni Fjodor Mihajlovič ni Vasilij Rozanov, kako je poznato, nisu bili seksualni giganta). Ali, o ovome kasnije.
Jedan autor Apolinariju Suslovu poredi s vampirom i tvrdi da je možemo smatrati „obrascem ruske zle žene koja se napila krvi Dostojevskog a zatim ga ostavila zbog španskog studenta. Kasnije, kad je postala žena još mladog filozofa Vasilija Rozanova, izmučila ga je i izbacila iz kuće, a kad je on u pismima molio da ga poštedi, govorila mu da ostavljenih muškaraca u Rusiji ima na hiljade i da oni ne zavijaju, a on, podlac, zavija kao vuk“. Neki je nazivaju „ošišanom emancipantkinjom, trgovačkom ćerkom“, neki prosto „užasnom ženom“, a neki rečima koje je nepristojno pisati.
Ipak, teško da možemo da shvatimo dušu Dostojevskog i dušu Rozanova bez upoznavanja s ulogom Suslove u njihovom životu. Treba samo da se prisetimo jedne veoma važne karakteristike stvaralaštva Dostojevskog koju je još Berđajev tačno uočio: radost kroz patnju. Postoji i drugi naziv takve pojave — mazohizam. Njegova duga veza s Apolinarijom Suslovom, puna uzajamnog mučenja, upravo je bila radost kroz patnju. Takav mazohistički kompleks imao je i Rozanov i taj kompleks se u punoj meri ispoljio u odnosima s njegovom vanserijskom voljenom.
Nema sumnje da je Apolinarija bila žestoka dama. Pred kraj života ona u svom dnevniku zapisuje: „Evo tu imam knjigu — za šest meseci je izašlo šest izdanja. A šta je u njoj? Dive se tome što u Americi pekar može da zaradi nekoliko desetina hiljada za godinu dana, što tamo devojka može da se uda bez miraza, što sin od šesnaest godina može sam sebe da izdržava. To su njihove nade. To je njihov ideal. Sve bih ih streljala.“ Sudeći po ovome, Apolinarija je bila pravi boljševik. Mesto se piše da je život Apolinarije Suslove bio prazan, da iza sebe nije ostavila ni dobro sećanje, ni decu, ni značajna književna dela, i uopšte ništa korisno, pozitivno. Da, s formalne strane je, reklo bi se, sve tako. Pisma i dnevnik A. P. Suslove, jednako kao i njena malobrojna književna dela, obično se ponovo izdaju samo u kontekstu njene ljubavne veze s Dostojevskim i, manje, s Rozanovom. Tome nema šta da se prigovori. Ali postoji i druga strana medalje: tu neobičnu, neobuzdanu, strastvenu, ponositu, nezavisnu ženu volela su dva u svakom pogledu velika čoveka — genijalni pisac Dostojevski i vanserijski, originalni filozof Rozanov.
Da se Apolinarija Suslova nije rodila 1839. godine, već nešto više od stoleća kasnije, tako da je njena zrelost padala u vreme gorbačovljevske perestrojke, tada bi s njom bilo sve u redu. Ona bi se organski uvrstila u redove emancipantkinja, borila se za prava žena, naišla na odobravanje, stekla poštovanje u društvu i napisala niz ozbiljnih i interesantnih radova o ženskom pitanju i, sasvim je moguće, na kraju, doživela tihu porodičnu sreću. Ali, vreme se ne bira. Za svoje savremenike ona je bila samo „emancipantkinja“, retka i društveno neprihvatljiva pojava.
Principi ponašanja, računajući tu i odnose između polova, koji su u drugoj polovini XIX veka izazivali opštu moralnu osudu, krajem XX veka bili bi prihvaćeni kao nešto sasvim normalno.
Dostojevski se gnušao evropskog racionalizma, verovao je da se ljudska osećanja ne mogu izraziti pomoću bilo kakvih aritmetičkih formula, ali ni pomoću romantičarskih i sentimentalističkih šema. On je to radio tako što je prodirao u dubinu ljudske psihe i život svojih junaka preispitivao kroz hrišćansko učenje. Apolinarija je, verovatno ni sama to ne želeći, doprinela učvršćivanju njegovog skepticizma prema bilo kakvim racionalističkim šemama. A suprotstavljanje agnosticizmu Suslove još više je učvrstilo Dostojevskog u pravoslavnoj veri. Nasuprot tome, dugogodišnji problemi oko razvoda s Apolinarijom doveli su Rozanova do sumnje u vrednost mnogih crkvenih dogmi.
Društveno mnjenje je uvek, i krajem XIX i početkom XIX veka, bilo na strani dvojice velikih muškaraca — Dostojevskog i Rozanova. Nesrećnu ljubavnicu, koja se usudila da kritički govori o dvojici ruskih genija, jednostavno su udarali u glavu, prikazivali je kao neverovatno razvratnu, podlu, neuravnoteženu, surovu i netrpeljivu osobu. Šta da se radi, takvo je društveno mnjenje. Njemu je svojstveno da opravdava postupke velikih i da krivicu prebacuje na njihove žene i ljubavnice. Apolinariju Suslovu nesumnjivo niko ne smatra velikom. Ali pravednosti radi treba reći da ni Fjodor Mihajlovič ni Vasilij Vasiljevič u svakodnevnom životu nisu bili anđeli. Dostojevski je bolovao od epilepsije. Za to ga naravno ne možemo okrivljivati, tako mu je bilo suđeno. Ali, ta bolest je donosila mnogo neprijatnosti i briga njemu bliskim ljudima. No, daleko više je koštala i njegovu prvu ženu, Mariju Dmitrijevnu, i drugu ženu, Anu Grigorjevnu, i, razume se, Apolinariju
Prokofjevnu, njegova strast da na rulet stavlja sve, do poslednje kopejke, do lančića i časovnika, do prstenja i broševa žena i ljubavnica.
A tu je još bila i ljubomora i težak karakter i njegova navika da potcenjuje tuđe mišljenje i da smatra da je uvek u pravu. Rozanov je u svakodnevnom životu takođe bio daleko od toga da bude skupoceni poklon. Po svom karakteru bio je nervozan, eksplozivan, strašno ljubomoran, neprincipijelan, sklon cinizmu, duša izvrnuta naopačke, makar bila i okrenuta ludima. S druge strane, svi koji pišu o Suslovoj priznaju, možda i nerado, da bez poznanstva i tesnih intimnih veza s
Apolinarijom Prokofjevnom ni Dostojevski ni Rozanov ne bi postali tako veliki pisci i filozofi kakvi su postali. Ako je ona bila samo lepa, ali prazna žena, zašto joj se u biografijama Dostojevskog i Rozanova poklanja tolika pažnja? Dostojevski ju je smatrao jednom od najznačajnijih žena epohe, a Rozanov, kome je ona popila mnogo krvi, nazivao je najčistijim tipom ruske žene, Ruskinjom „po stilu duše“. U svojim sećanjima on kaže: „Ona me nikad nije volela i u svakom pogledu me prezirala, do odvratnosti — od mene je prihvatala samo ‘nežnosti’. Bez nežnosti’ nije mogla da živi. Prema novcu je bila ravnodušna. Potajno je želela slavu. Nije bila previše pametna. Ali stil, stil…“
Razume se, onaj ko je tražio predanu i vernu suprugu u Apolinariji je nije mogao naći. Bila je sasvim drugi tip žene: nezavisne, samosvesne, koja u sebi spaja idealizam i brzu smenu simpatija i antipatija, koja je puna razumevanja za ideje progresa i slobode, uključujući tu i slobodu od porodičnih stega. Mnoge „emancipovane“ žene poput Suslove bile su izbačene iz životnog koloseka.
Apolinarija je i za života, a naročito posle smrti, imala reputaciju zle žene, žene koja mrzi muževe. Istoričar književnosti Igor Volgin u vezi s ovim ima ovakvo, već sasvim mračno, mišljenje: „Strasti uopšte imaju tendenciju da budu kobne. Što se tiče Suslove, ona je duboko ranila njegovo [Dostojevskog — B. S.] srce. A ranjeno srce je snažan izvor stvaralaštva. Mnogo godina kasnije, Vasilij Vasiljevič Rozanov, koji je od Suslove bio mlađi punih šesnaest godina, bezumno se zaljubio u nju i ona je postala njegova žena. Ali Suslova je avaj ostavila i njega [da ga nije ostavila, možda ne bi postao veliki filozof-egzistencijalista? — B. S.]. Dostojevski ju je prosio i ja mislim da je ona prosidbu prihvatila, pisac ’Kockara’ posle toga ne bi dugo poživeo.“ Rozanovu su takođe neki istraživači njegovog života i rada prognozirali brzu smrt u slučaju da je njegov brak sa Suslovom trajao duže nego što je stvarno trajao. Uopšte uzevši, reč je o ženi-vampiru.
U isto vreme, praktično svi koji su pisali o ljubavnici Dostojevskog i Rozanova, priznaju da bez nje prvi najverovatnije ne bi postao veliki pisac, a drugi veliki filozof. Da nije bilo Apolinarije Prokofjevne, teško da bi Fjodor Mihajlovič do te mere pronikao u ponore ljudske duše, kako je to učinio u „Idiotu“ i „Zločinu i kazni“, „Zlim dusima“ i „Kockaru“, u „Braći Karamazovima“ i „Mladiću“. I verovatno ne bi došao do otkrića strašne snage lepote. A Vasilij Rozanov, da nije bilo nesrećnog braka s Apolinarijom, ne bi postao autor „Usamljenika“, „Apokalipse našeg doba“, „Opalog lišća“, ne bi toliko pažnje poklonio porodici i braku, ne bi se upustio u polemiku s pravoslavnom crkvom i tvrdio: „Da nema strasti, ne bi bilo porodice“, ne bi suprotstavio osećanja dogmi, ne bi tvrdio da osećanjima nije potrebno osveštanje stegama crkvenog braka.
Verovatno je Apolinariji bio potreban takav čovek kakva je bila ona, kobni muškarac, hulja, barem u svakodnevnom životu. Moguće je da bi joj odgovaralo da to bude neki grubi seljak koji bi, u slučaju potrebe, bio spreman da pesnicama urazumi svoju neobuzdanu dragu. Ni Dostojevski ni Rozanov nisu bili takvi. Oni su oba kasnije pronašli tihu porodičnu sreću s mirnim, uravnoteženim ženama, koje su umele da stvore porodičnu udobnost i toplinu. Čak su ih i zavoleli. Ipak, prava ljubav-strast kod oba pisca bila je ona koju su osećali prema Apolinariji i njihova osećanja i uspomene o njoj našle su izraz u mnogim njihovim delima, učinivši stvaralaštvo oba njena ljubavnika istinski značajnim pojavama ruske književnosti i filozofije.
O Apolinariji Prokofjevnoj postoje i ovakva mišljenja: „Zatukli su je, oklevetali, praktično je lišivši sopstvene biografije.“ Kakvu pravdu ona može da očekuje od istorije? I niko ko je o njoj pisao nije tvrdio da je bila samo praznoglava lepotica. Oni koji su je dobro poznavali nisu sumnjali u njenu ljudsku vrednost.
Treba istaći da Fjodor Mihajlovič nije voleo samo Polju, kako ju je zvao. Dostojevski je voleo, i voleo je jako i strasno, i svoju prvu ženu, Mariju Isajevu, i drugu ženu, Anu Snitkinu. Poslednju često nazivaju „idealnom suprugom pisca“. No pisac nije tražio samo idealnu suprugu već i blisku dušu s kojom je mogao da podeli svoja duhovna traganja. Ni Marija Dmitrijevna ni Ana Grigorjevna nisu bile u dovoljnoj meri takve. A eto, u Apolinariji Prokofjevnoj on je pokušavao da pronađe duhovnog istomišljenika i dugo nije mogao da shvati da je to nemoguće. A kad je to shvatio, srećno se oženio kućevnom, razumnom Anom Grigorjevnom Snitkinom i bio bi s njom srećan odmah da u prvo vreme nije tugovao za Apolinarijom.
Boris Sokolov
Iz knjige – Nepozanti Dostojevski
