Piše: Božo Koprivica
Džordž Best (1946-2005),
Severna Irska
Klub: Mančester Junajted
Veliki Gaeli zemlje irske,
Ti ljudi što ih Bog ludim sazda,
Jer su svi ratovi veseli,
A sve pesme tužne.
Ovu pesmu je tiho govorila Bestova majka u blagim alkoholnim halucinacijama dok je dečak Džordž učio fudbal šutirajući teniske loptice po nemirnim ulicama Belfasta. Na jednom od uličnih turnira u Belfastu, Besta je video skaut Mančester Junajteda Bob Bišop (ili je to bilo na terenu malog kluba Kredžak bojs) i kako legenda kaže, poslao telegram na stadion Old Traford sa samo jednom rečenicom: Mislim da sam pronašao genija.
Besta je u Mančester Junajted primio menadžer Mat Bezbi, tada je Best imao 15 godina. Već u 17 godini Best je igrao za prvi tim Mančestera. Njegova prva utakmica bila je protiv Vest Bromvič Albiona. Dve sezone nakon Bestovog dolaska, to je 1965. godina, Mančester je postao prvak Engleske. Te godine u Kupu šampiona sam je pobedio Benfiku u Lisabonu. Bilo je 5:1. U portugalskim novinama pojavio se novi nadimak Džordža Besta – O Beatle.
Best je počeo da vraća radost na Old Traford: Kada sam počinjao da se bavim fudbalom, Engleska je bila fantastično mesto. Ljudi su počeli da puštaju kosu, što sam uradio i ja. Muzika je bila bajkovita, moda je bila neobična i čudesna a fudbal nije bio loš.
Posle Benfike protivnik Mančestera junajteda u Kupu šampiona u polufinalu bio je Partizan. I tako sam u Beogradu video taj čudesni trio: Lou, Čarlton, Best. Prvo poluvreme bilo je 0:0. Abduhal Gegić, trener Partizana, bio je zadovoljan i tražio je da Partizan pokuša da održi taj rezultata. A Velibor Vasović zamolio je Gegića u poluvremenu da napusti svlačionicu i da ostavi fudbalere same. Partizanove bebe bile su odrasle i Vasović je rekao: Idemo da ih pobedimo! I Partizan je pobedio sa 2:0. U Mančesteru je bilo 0:1 i Partizan je izbacio taj strašni Mančester junajted. Sredinom 70-tih Garinča odlazi iz fudbala, Pele je bio često povređen a Best je najbolji fudbaler na svetu. Bio je popularan kao Bitlsi, kao Bitlsi i Rolingstonsi zajedno. Ono što nikad neću zaboraviti je huk navijača Mančestera. Kad sam izašao kroz tunel, to mi je raznosilo glavu i kako sam bio bliži igralištu, to se čulo sve više. U takvim utakmicama bio sam ubeđen da mi niko ne može ništa.
Mančester je u sezoni 1966-67. bio prvak. Best je imao 22 godine, i u maju 1968. Mančester je opet pobedio Benfiku. To je bilo na stadionu Vembli, bilo je 4:1, 4:1 u produžecima. Best je u trećem minutu prvog produžetka predriblao celu odbranu Benfike i postigao gol. Tako je Mančester postao prvi engleski klub koji je osvojio Kup šampiona.
Sledeće godine, 1969, Mat Bezbi, najbolji engleski menadžer, otišao je u penziju. Bestu se više nije igrao fudbal ili mu se nije igrao onako kako je igrao te četiri sezone, od 1964. do 1968. Plašio se da mu fudbal ne pređe u dosadu i prepoznavao je kako njegovim venama počinje da teče splin, kako osvajaju melanholične note njegove majke iz one pesme kako su u Irskoj svi ratovi veseli i sve pesme tužne: Trošio sam novac na piće, žene i automobile. Ostalo sam jednostavno profućkao. Rođen sam sa velikim darom, a on katkad dolazi s nagonom za samouništenje. Baš kao što sam hteo biti bolji od svih s kojima sam igrao,tako sam hteo biti bolji od svih kad smo se provodili.
Da Best nije živeo kako je živeo, zar bi se svet i danas sećao njegovih driblinga iz Lisabona, loba protiv Totenhema ili onih šest golova protiv Normptona. Ostvario sam sve što sam sanjao, da igram fudbal s najboljima i da Mančester bude najbolji..Sećam se svake scene, svakog minuta svoje karijere. A kad je umro Džordž Best, tog dana ujedinilo se celo britansko ostrvo. I Škoti, i Irci, i Englezi i Velšani. I katolici i protestanti. A šta je Best rekao o driblingu: To je kao u onoj pesmi Džima Morisona: „Dotakoh njeno bedro i smrt se nasmeši“.
