U priči Vodič po Berlinu, Vladimir Nabokov, tada još uvek V.
Sirin, na jednom mestu beleži: „Kada jednom, neki berlinski pisac, čudak,
dvadesetih godina dvadesetprvog veka poželi da dočara naše vreme, moraće da
zaviri u muzej tehnike iz prošlosti, kako bi našao stogodišnji tramvaj, sa
žutim vagonom, loše izrade, sa sedištima iskrivljenim od starosti – a u muzeju
odeće, da potraži crni, sa blistavim pucadima, kondukterski mundir – kako bi
upotpunio svoj opis bivših berlinskih ulica. Tada će sve biti vredno i
punovažno – svaka sitnica: kondukterov novčanik i reklama iznad šaltera,
neponovljivo tramvajsko drmusanje koje naši praunuci, možda, neće moći ni da
pretpostave: sve će biti oplemenjeno i opravdano starinom. U tom smislu
stvaralaštva, valja opisivati sve te uobičajene stvari, kako bi se odrazile u
ogledalima budućih vremena, u kojima će naši potomci pronalaziti nežnost,
atmosferu našeg načina života; tada sitnice postaju važne, dragocene, a
odevanje najjednostavnijeg sakoa čini se kao prerušavanje za najotmeniju
maskaradu.“
Živeći u Berlinu, Nabokov je jedno vreme stanovao na Vitenberg trgu. Kada se
danas osvrnemo po tom prostoru, jedino za stanicu podzemne železnice možemo
tvrditi da je približno izgledala onako kako danas izgleda. Sve ostalo što mi
danas vidimo, nije gledao i Nabokov: zgrade podignute pedesetih godina, maleni
park, nove tipove automobila i gradskih autobusa, ljude obučene za „najotmeniju
maskaradu“. I nije se samo grad promenio, već i priroda koja raskošno okružuje
Berlin. Na brojnim jezerima gde su se nekada kupali junaci Nabokova izgrađena
su nova kupališta, drugačije su konstrukcije tobogana, vodom plove novi modeli
čamaca, pored staza i puteva nepreglednog Grunevalda drugačija je
signalizacija.
Priče i romani Vladimira Nabokova nastali u berlinskom periodu za junake imaju
osobe iz ruskog Berlina, emigrante koji su sanjali Rusiju i do poslednjeg dana
verovali da su u tom gradu samo privremeno i da će se koliko sutra vratiti u
Rusiju. Danas u Berlinu žive pripadnici oko 170 nacija.
U eseju Iris Berlina Crnjanski na jednom mestu kaže da je Berlin više dubok
nego visok. A ta dubina jednog iščezlog grada prisutna je i danas. Berlin
podseća na ogroman vodopad koji ne vidimo, ali čije hučanje čujemo. U svakoj
bolje snabdevenoj berlinskog knjižari nalaze se police sa bedekerima,
monografijama i mapama grada Berlina. Međutim, ono što postoji u knjigama,
drugačije se otvara u stvarnosti. Berlin je grad groblje, jer o velelepnosti i
monumentalnosti tog grada danas uglavnom svedoče spomen ploče. Naravno, po tome
Berlin nije jedinstven, ali jeste najveći iščezli grad. Enciklopedijski savršen
Književni vodič Berlina, ulicu po ulicu, rekonstruiše prohujala vremena i
beleži prisustvo preko sedam stotina pisaca i umetnika.
Pominje se mesto gde je nekada bila zgrada u kojoj je stanovao E. T. A. Hofman,
i gde je napisao jednu od svojih poslednjih priča, a ta se priča završava
opisom jednog pogleda, pogleda osobe koja stoji na prozoru. Na mestu Hofmanovog
prozora danas je jedan drugi prozor, koji se nalazi u jednoj drugoj zgradi, i
naravno, sa tog prozora se pruža jedan sasvim drugačiji pogled. Ali, kako to
često biva, iz materijala literature može se rekonstruisati stvarnost koja je
iščeznula.
Na jednom berlinskom uglu postojala je nekad kuća u kojoj je dve godine živeo
Kjerkegor i pisao Dnevnik zavodnika, postoji i mesto gde je nekad bila kuća u
kojoj je živeo Šopenhauer i gde je zapisao da je zahvalan koleri što ga je na
vreme proterala iz Berlina. Te iste godine od kolere je u Berlinu umro Hegel.
Njegov grob se nalazi na jednom malom groblju, odmah pored groba Fihteovog. Na
tom groblju sahranjen je i Hajnrih Man. Uza sam zid groblja je dvospratna kuća
u kojoj je Bertold Breht proveo poslednje godine života. On je takođe sahranjen
na tom groblju koje je svakoga jutra posmatrao sa svog prozora, i u jednoj
belešci pominje vrt, i jedno skromno drvo, i prozor svoj koji gleda na groblje,
na kojem je sve zeleno i prostrano. I u tome ima neke vedrine, kaže Breht.
Postoji i trg na kojem je pre više od dva veka izvršena generalna proba
spaljivanja knjiga. A Volter, koji više nije bio u dobrim odnosima sa Fridrihom
Velikim, mogao je sa prozora kuće u kojoj je stanovao da vidi kako gore
primerci jedne od njegovih knjiga. Tada je zauvek otputovao iz Berlina.
Veliki umetnik revolucije, Vladimir Iljič Lenjin, takođe je dva puta duže
boravio u Berlinu, prvi put 1895. godine u blizini Tirgartena, u
Flensburgerštrase 12, kod gospođe Kurajk, drugi put, ilegalno, tokom 1912.
godine, u Klopštokstrase 22, kod udovice Rauhfus.
Berlin nije bogat grad, kao Hamburg, Minhen ili Frankfurt. Berlin je oduvek bio
grad radnika, grad pobuna i barikada. U Berlinu su živele off persone. Majka
Tereza je bila duboko potresena bedom koju je videla u Krojcbergu, tada
radničkoj četvrti Berlina, koje je danas veoma in mesto, sa stotinama kafea i
restorana, noćnih klubova i bioskopa. Krojcberg je najveći turski grad posle
Instanbula, pa zato nosi i naziv „Mali Istanbul“.
Berlinu se ne može prići sa svih strana, taj grad iznuruje namernika koji na
mapi prethodno ucrta maršrutu kretanja, a kada se suoči sa stvarnim dimenzijama
prostranstava Aleksandarplaca, ima osećaj da stiže samo do nevidljivih zidina.
Pseudoantika Unter den Linden, monumentalnost na svakom koraku, a između
praznine poput bojnog polja.
Berlin nije obnovljen i rekonstruisan kao Varšava ili Drezden. Memorija je
konzervirana u hiljadama spomen-ploča na fasadama kuća koje su podignute na
mestima gde su nekad postojale velelepne građevine. Ruševine su raščišćene, ali
utisak je da i pored monumentalnosti i šizofrene kombinacije novog i starog,
Berlin i dalje jeste jedan porušeni grad. I kao da je to bila svesna namera,
sačuvati utisak ruševina. Jer, vratolomije arhitekture Potsdamskog trga samo
govore da je u toj praznini koju danas popunjavaju blještave piramide od stakla
i betona, nekad bio grad. Na svemu što je sazidano kao da se ogledaju senke
ruševina.
Neko svevideće oko stalno dopunjava dosije grada. U jednom novijem književnom
bedekeru Berlina popisane su sve adrese na kojima je tokom svog berlinskog
perioda živeo Nabokov. Postoji i mapa kretanja ruskog pisca tokom njegovih 14
berlinskih godina. Na toj mapi je ubeleženo mesto gde je nekada bila redakcija
ruskog časopisa Rulj, u kojem je Nabokov objavio svoje prve priče, ubeležena je
i adresa zubara, Amerikanca, kod kojeg je popravljao zube, zatim, na mapi
postoji i ruski kabare Plava ptica za koji je Nabokov pisao skečeve.
I sasvim nabokovski, pominje se malo poznato delo ruskog pisca, Kratka
gramatika ruskog jezika za strance, koju je Nabokov sastavio i objavio sredinom
dvadesetih godina, i gde se već u prvoj lekciji otkriva senka čarobnjaka
literature. Ta prva lekcija počinje rečima: „Poštovana gospođo, ja sam lekar, a
ovo ovde je jedna banana“. Deo istorije svakog grada čine tzv. „oriđinali“.
Gradski ludaci su institucija za sebe. U manjim mestima, posebno u primorju,
„oriđinali“ su svojevrsna turistička atrakcija. Veliki grad, usled paklenog
tempa života, ne nudi časove za „sijestu“, dekirikovski mir koji narušavaju
samo mačke na pustom trgu.
Svetske metropole pružaju gostoprimstvo hiljadama beskućnika i klošara koji
leti spavaju po parkovima, a zimi se zavlače u tople hodnike podzemne
železnice. Toliko ih je mnogo da se niko ne izdvaja, iako je svako od njih
vlasnik neobičnog života. Razmišljam o leksikonu u kojem bi beskućnici dobili
biografsku belešku, po želji i fotografiju. Takav leksikon bi svakako bio
prilog istoriji grada. U nemačkom jeziku postoji nekoliko izraza za populaciju
koja životari na dnu socijalne hijerarhije. Jedna od formulacija te ljude
naziva „oni koji su odustali“ – imenitelj koji je dovoljno prostran da pod
jednim krovom sakupi različite profile „onih koji su odustali“ bez obzira na
bitne razlike između beskućnika i „oriđinala“, jer niti je svaki beskućnik
„oriđinale“, niti je svaki „oriđinale“ klošar.
Živeći u Berlinu često sam sretao na Kudamu, glavnoj arteriji bivšeg Zapadnog
Berlina, pristojno obučenog čoveka kako vuče ogromnu plastičnu torbu i u nju
trpa svaki papirić, pikavac, praznu konzervu piva ili koka-kole koju bi našao
na pločniku. Taj sakupljač đubreta, sa inače čistih berlinskih ulica, radio je
svoj posao ozbiljno, ne osvrćući se na prolaznike. Motiv zbog kojeg je to radio
nikada neću saznati, ali, sumnjam da je bilo šta od onoga što nestaje u
njegovoj ogromnoj torbi moglo da se upotrebi. On je jednostavno sakupljao đubre
sa berlinskih ulica, čistač-amater, kojeg u tom poslu verovatno pokreće strast
prema redu i čistoći, strast koja može da se izbori za različite tehnike
uklanjanja različitosti.
U nekim ulicama berlinske četvrti Šenenberg na svakih stotinjak metara vise
bele table na stubovima uličnih svetiljki, koje današnje stanovnike Berlina
podsećaju na neka druga vremena. Na tablama u Grunevaldskoj ulici čitam sledeća
obaveštenja: „Jevrejima više ne isporučivati jaja – 22. 6. 1942.“, „Nema više
svežeg mleka za Jevreje – 10. 7. 1942“, „Jevreji moraju predati svoje
električne i optičke aparate, kao i bicikle, pisaće mašine i gramofonske ploče
– 12. 6. 1942.“. Na mnogim gradskim trgovima postoje ogromne ploče sa imenima
koncentracionih logora iz Drugog svetskog rata.
U berlinskom zoološkom vrtu na klupama se nalaze mesingane pločice sa imenima
darodavaca, kao i datumi kada su te klupe poklonjene zoološkom vrtu. Ispred
svakog kaveza postoji pano sa mapom sveta gde je obeležen prostor iz kojeg
određena životinja potiče. Ispred dela zoološkog vrta sa bizonima na posebnom
panou ispisana je čitava priča o sudbini bizona. Tako posetilac saznaje da je u
18. veku širom američkog kontinenta lutalo oko 60 miliona bizona, a da ih je
danas u rezervatima jedva 55 hiljada.
Takođe, iz priče se saznaje da je jedna od atrakcija na Divljem Zapadu bio
izlet vozom u preriju. Voz bi se zaustavio čim bi naišao na krdo bizona, i tada
bi izletnici, dame i gospoda, usmerili cevi svojih pušaka u bizone. Nakon što
bi ih pobili, ostavljali su tela u travi i odlazili do sledećeg krda. Pominje
se i podatak da je legendarni Bafalo Bil tokom jedne sezone, koja je trajala
tačno 18 meseci, ustrelio 4.280 bizona.
Bafalo Bil je jednostavno čistio američke prerije od bizona. Naravno, i od
Indijanaca, o čemu je možda vodio posebno knjigovodstvo. To mu nije smetalo da
uđe u legendu kao heroj Divljeg Zapada.
U romanu Posljednje putovanje u Beč, hrvatske spisateljice Irene Vrkljan, koja
već četiri decenije živi u Berlinu, pominje se sledeći podatak: „Brisbane, 17.
ožujka, 1998. (AFP) Prema mišljenju istraživača mnogi su prastanovnici
Australije u prošlom stoljeću bili ubijeni i tako su dospjeli u evropske
muzeje. Neki Aboridžini bili su ustrijeljeni – po narudžbi, rekao je šef ekipe
istraživača Les Malezer u utorak u Brisbaneu. Njihovi posmrtni ostaci prodavali
su se muzejima i privatnim zbirkama u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Nizozemskoj
i Italiji.“
U ovom slučaju nije samo čišćena teritorija Australije od izvesnih vrsta, već
su istovremeno širom sveta popunjavani muzejski prostori zanimljivim
eksponatima u edukativne svrhe. Istorija, koja je po Kunderi „igra smeha i
zaborava“, pobrine se za indulgencije svojim nestašnim „herojima“.
Berlin je nepregledna metropola nastala pripajanjem manjih gradova kao što su
Špandau ili Tegel, gde se nalazi jedan od tri berlinska aerodroma. Neka od tih
mesta su do danas zadržala spokojstvo i tišinu provincije. Čini mi se da je po
svojoj posebnosti najznačajniji Kepenik. Počeci tog naselja datiraju još iz
kasnog brončanog doba, a već u 9. veku na ostrvu, koje je nukleus današnjeg
Kepenika, postojala je tvrđava i naselje Kopanika. Ime Kepenik u istoriji se
prvi put javlja 1240. godine. Danas je Kepenik najveći distrikt Berlina, i
istovremeno prostor sa najviše zelenila i vode. Iako 80% površine Kepenika
pokrivaju šume, jezera i reke, Kepenik je najveće industrijsko područje
Berlina.
Jedan istorijski događaj koji će kasnije biti dramatizovan i prenet na film
proslavio je gradić Kepenik. Naime, 16. oktobra 1906. godine, Vilhelm Foigt,
šuster po zanimanju, u mladosti avanturista i falsifikator, koji je već u
dvanaestoj godini dobio policijski dosije, ušetao je obučen u kapetansku
uniformu u komandu grada i uhapsio komandanta, inače majora po činu, pozivajući
se na naređenje sa najvišeg mesta. Tako je za kratko vreme preuzeo komandu nad
Kepenikom sprovodeći neku svoju pravdu, međutim, pre toga je ispraznio gradski
trezor. Čitava Nemačka i Evropa smejala se događaju u Kepeniku. Vilhelm Foigt
je osuđen na četiri godine zatvora, međutim, pomilovan je posle dve godine.
Nakon izlaska iz zatvora, uspeo je da dobije pasoš i ode u Ameriku, gde je u
cirkusima izvodio tačku Kapetan iz Kepenika. Umro je u Luksemburgu 1910.
godine.
U centru starog gradskog jezgra Kepenika i danas postoji zgrada većnice od
cigle u neogotičkom stilu, koja je turistička atrakcija, i poznatija je pod
imenom Kapetan iz Kepenika. Međutim, još jedna atrakcija postoji u Kepeniku,
Muzej veš-mašina, čiji su vlasnici Valtraud i Lotar Amlov. Naravno, nije
slučajno Muzej veš-mašina smešten baš u Kepeniku. Još u pretprošlom veku
Kepenik je bio „vešeraj“ Berlina, budući da se u tom gradiću nalazilo desetine
vešeraja i peglaona. Jedan od razloga bio je verovatno kvalitetna voda koja
okružuje i teče kroz Kepenik.
Šetnja Muzejom počinje već u dvorištu gde su izloženi razni modeli veš-mašina i
sušilica, te mašina za peglanje zavesa i posteljine. Na policama u prizemlju i
na spratu, nižu se stari modeli pegli, zatim, metalne kutije u kojima su nekad
bile preteče današnjih deterdženata, te čudesne sprave kojima je teško odrediti
svrhu. Ljubazni vlasnik muzeja, gospodin Amlov, pre nego što posetiocima
objasni namenu određenih predmeta, prvo uputi kviz-pitanje koje, naravno,
ostaje bez odgovora. Zatim sledi njegovo objašnjenje. Tako sprava koja izgledom
podseća na mašice, zapravo je instrument kojim se nakon pranja rukavica, cedio
prst po prst. Tu su i mašinice za peglanje čipki, te sprave za plisiranje u
raznim dimenzijama i za različite vrste materijala.
Najstariji eksponat je preteča današnjeg bubnja veš-mašine, izrađena od drveta,
koja se ručno pokretala, i datira još iz 18. veka. Po zidovima se nalaze
fotografije i crteži gde se slikovito prati zanat vešerajski. U jednom uglu je
ogromna željezna pegla koju je teško podići, i koja ima dršku dugačku jedan
metar. To je pegla koja se i danas koristi u Egiptu, a peglar sve vreme dok
pegla, pritiska nogom peglu, a rukama pokreće dršku u raznim pravcima. O
veštini peglanja posetioci se nakon obilaska muzeja upoznaju u trpezariji, gde
uz kafu i kolače, odgledaju kratke video filmove u kojima su „junaci“ peglari i
pralje iz raznih delova sveta.
Pored stotinu modela pegli i veš mašina, te reklamnih panoa, metalnih kutija za
praškove i sapune, izloženi su i modeli muškog i ženskog donjeg veša, zatim,
ogroman crtež na kojem je unutrašnji presek jednog kamiona kojim se između dva
svetska rata transportovao čist i ispeglan veš u Berlin i širom Nemačke.
Prostor kamiona bio je ispregrađivan komorama gde je u svakoj pakovan poseban
tip veša, pa je tako postojao prostor za specijalne džakove sa donjim vešom,
zatim za zavese, posteljinu, večernje haljine i kapute. Kuriozitet je svakako
bio lavabo smešten u niši na kraju kamiona, gde je liferant, pre nego što bi
isporučio čist veš, obavezno prao ruke.
U Berlinu postoji oko stotinu muzeja. Ako bismo samo zgrade tih muzeja, kao
lego kocke, okupili na jednom mestu, suočili bismo se sa ne baš malim gradom. A
gde su tek pozorišta i biblioteke, bioskopi i kabarei. Izvan centralnih
područja Berlina, po obodima grada, u Kepeniku, Marcanu i Zelendorfu, nalaze se
neobične ustanove u kojima posetioci na jednom mestu mogu da vide, recimo,
istorijat bicikala, igračaka, ili, veš-mašina, zatim muzeje posvećene psima i
medvedima, Muzej slepih, Muzej šećera, Muzej frizura.
Pregledati neki od mesečnih vodiča Berlina često znači izgubiti se u ogromnoj
ponudi koja blokira svaku želju da se negde izađe. Jer, pored stotinu bioskopa
i pozorišta, svakoga dana u Berlinu se održava barem tridesetak književnih
večeri i izložbi, i isto toliko koncerata.
Tehnički muzej u Berlinu je grad za sebe. Širom zelenog kompleksa oko centralne
zgrade smeštene su stare skretnice, rampe, svetlosna signalizacija, čitava
jedna mala železnička stanica. Pedeset metara dalje, postoji „instalacija“
pivovare, zatim, tkalačka radionica, parne i dizel mašine. U halama su izloženi
stari modeli omnibusa sa konjskom vučom, tramvaji, trolejbusi i autobusi, zatim
vagoni spavaćih kola, vagon-restorani, kao i drveni vagoneti iz rudnika.
Posetilac može da predoči sebi napor rudara ukoliko se otisne malim hodnikom
rudnika gurajući, za ovu priliku, prazan drveni vagon. Poseban deo Tehničkog
muzeja posvećen je istorijatu radija i televizije. Na jednom mestu je karta
Nemačke na kojoj je obeleženo deset gradova sa najvećim radio-stanicama. Na
obodu karte, za svaku radio-stanicu postoji dugme. Kada se to dugme aktivira,
na mapi se upale crvene sijalice koje pokazuju prostor što ga pokriva određena
radio stanica, a na zvučniku se čuje njena karakteristična identifikaciona
špica.
U većini berlinskih muzeja postoje knjižare u koje zalutaju neobični primerci
knjiga i fototipskih izdanja. Tako se u Muzeju Pikasa može kupiti neki od
starih telefonskih imenika Berlina, a u Tehničkom muzeju fototipije kataloga
velikih robnih kuća sa početka veka. Najveća, koja i danas postoji, je Robna
kuća Zapada, poznatija po skraćenici Ka-De-We. Otvorena je 1907. godine. Krajem
Drugog svetskog rata izgorela je do temelja. Ponovo je sagrađena i otvorena 1950
godine. Posle nekoliko dogradnji, Ka-De-We danas zauzima čitav jedan kvart, i
pored londonskog Harodsa, to je najveća robna kuća u Evropi – trgovački
lavirint, koji na sedam spratova nudi i ono što se teško da zamisliti. Neukusno
je pominjati da je na odelenju sireva izloženo oko 1.800 vrsta iz čitavog
sveta. Podrum vina je priča za sebe. Ka-De-We nudi 1.500 vrsta kobasica i 400
vrste hlebova. U tom trgovačkom lavirintu, na sedam spratova, može se kupiti i
ono što se teško da zamisliti.
Katalog Ka-De-Wea je deo istorije, svakako. Fototipija iz godine 1913., dakle,
uoči prve svetske katastrofe, suočava nas sa stotinu modela ženskih korseta,
zatim, sa raskošnim modelima japanskih kimona tzv. jutarnjih ženskih haljina,
ali, i sa raznim uzorcima pokretnih lavaboa, bidea i čiviluka. Danas su to
eksponati u onim neobičnim muzejima po obodu Berlina. Katalog Ka-De-Wea iz
1913. listamo kao vodič kroz imaginarni muzej. Uzorci perja egzotičnih ptica
koji ukrašavaju ženske šešire ispunjavaju nekoliko strana kataloga, zatim,
slede venecijanske čipke i kragne, dečija mornarska odela, kišobrani i štapovi,
putne torbe, koferi i kovčezi, kompleti za ličnu higijenu, male kućne apoteke,
igračke, kuhinjsko posuđe – mehanički preci današnjih električnih aparata. U
katalogu Ka-De-Wea iz 1913. godine nalaze se „rekviziti“ koji nam omogućuju
rekonstrukciju jednog istorijskog perioda.
Pre osam godina bugarski umetnik Hristo prekrio je zgradu nemačkog Rajhstaga u
platno, tačnije, pretvorio je tu građevinu u ogroman paket. Ta smela umetnička
„intervencija“ danas je već deo istorije. Hristov „paket“ se pominje i u
turističkim vodičima Berlina. Hiljade posetilaca svakodnevno obilaze Rajhstag,
penju se liftovima do ogromne staklene kupole, i posmatraju Berlin poput
Vendersovog anđela iz filma Nebo nad Berlinom. Taj film je stalno na reporteru
u jednom od stotinu berlinskih bioskopa, baš kao što se petkom i subotom u
bioskopu Burg na bečkom Ringu može videti Treći čovek Orsona Velsa.
Pre dve godine otvoren je Jevrejski muzej, pravi arhiv jevrejske kulture i
tradicije na tlu Nemačke tokom dva milenijuma, koji neobičnom arhitekturom
podseća na niz međusobno povezanih pramaca prekookeanskih brodova. Moguće su i
drugačije asocijacije. Ali, činjenica je da „cik-cak“ zidovi, ako bi se
produžili kilometrima, vode do adresa gde su nekada živeli berlinski Jevreji.
Dakle, u Muzeju se ukrštaju zamišljeni pravci berlinskih ulica, dodiruju se u
jednoj tački adrese onih koji su nestali u dimu krematorijuma. Stepenice
kontinuiteta vode posetioce u prostore gde su izložene fotografije, pisma,
predmeti iz svakodevnog života, dokumenti, odeća, umetničke slike, nakit,
muzički instrumenti, knjige, arheološke iskopine. U maloj bioskopskoj sali
svakih pola sata prikazuju se filmovi koji savršenom kompjuterskom animacijom
rekonstruišu život u jevrejskim getima nemačkih gradova tokom srednjeg veka.
Ukoliko bi se zastalo pored svakog eksponata, pored svake mape, ukoliko bi se
pročitao svaki tekst, odslušao svaki CD, odgledao svaki film, bilo bi potrebno
provesti barem dva dana u tom trezoru jevrejske kulture i istorije. Radovi
savremenih jevrejskih umetnika, koji su deo stalne postavke muzeja,
predstavljaju više od „komentara“. U muzeju postoji Toranj holokausta, zatim,
prostori Sekire i Memorija praznine, da bi se obilazak okončao u Vrtu egzila.
Jevrejski muzej u Berlinu je kolekcija stotina privatnih istorija koje poput
erkera stoje na građevini „zvanične istorije“, trezor zabeleženih sudbina –
kapi vode u okeanu zaboravljenog. Po uglovima muzeja izranjaju zapisi i fotografije
bezimenih, pisma napisana u časovima pogroma, u dušegupkama teretnih vagona, u
koncentracionim logorima – pred vratima krematorijuma.
Jedan moj prijatelj koji već godinama živi u Berlinu, i dobro poznaje taj grad,
veruje da sam ja neke muzeje izmislio. Jer, on nikada nije čuo za muzeje koje
sam ja otkrio po zabitim berlinskim kvartovima. Pitao me da nisam možda negde
pronašao i Muzej drikera. Rekao sam mu da još uvek nisam naišao na Muzej
drikera, ali sam zato posetio Muzej slepih, Muzej šećera i Muzej frizura.
Muzej slepih osnovao je 1891. godine Karl Vulf u berlinskoj četvrti Šteglic.
Danas je na tom mestu pored muzeja i škola za slepe, biblioteka, čitav jedan
kulturni centar. Muzeji slepih postoje u Parizu, Kopenhagenu, Bernu, Beču i
Minhenu.
Još je 1749. godine Didro napisao Pismo o slepima, a već 1784. godine u Parizu
je osnovana prva škola za slepe, dve godine kasnije štampana je i prva knjiga
koju su mogli da koriste slepi. U berlinskom Muzeju slepih izloženi su mnogi
dokumenti, fotografije i pomogala koja olakšavaju život slepima. Tu se nalazi i
prva mašina za štampanje limenih matrica Brajevom azbukom. Izumitelj te mašine
je Gustav Sajfert, a prizvođač Karl Vigert. Mašina je napravljena 1887. godine.
Zanimljivo je da je izumitelj, Gustav Sajfert, fabrikant rukavica, prilikom
jedne eksplozije u laboratoriji izgubio vid. Tada je imao 38 godina. U Muzeju
je pod staklenim zvonom, izložena igračka veličine jednog kubnog metra, koju je
napravio Gustav Sajfert svojoj kćerki Klari, godinu dana nakon što je izgubio
vid. Igračka je zapravo luksuzna kuća od kartona, na tri sprata, kitnjaste
fasade, sa balkonima i unutrašnjim dvorištem. Svaki detalj vile Klara
napravljen je sa neverovatnom preciznošću. Gustav Sajfert je kao materijal
koristio samo bezbojni karton.
U muzeju su izložene pisaće mašine za slepe, zatim, instrumenti pomoću kojih
slepi čitaju note, kao i telefonske centrale. Poznato je da slepi ljudi imaju
veoma izoštreno čulo sluha, pa mnogi nakon školovanja rade u telefonskim
centralama. Među eksponatima su fotografije i kratke biografije slepih
muzičara, Rej Čarlsa i Stiv Vondera. Poznato je da su u starom Egiptu svirači
harfi bili uglavnom slepi.
Priča o slepim ljudima nastavlja se u jednom drugom muzeju, Radionici za slepe,
čiji je vlasnik bio Oto Veid (1883 – 1947). Nekada je na tom mestu u Rozentaler
ulici 39 bila radionica za proizvodnju četki u kojoj je većina radnika bila
jevrejskog porekla. Tokom Drugog svetskog rata, Oto Veid je robu uglavnom
prodavao na crnoj berzi, i tako je snabdevao svoje jevrejske radnike
namirnicama, ali i lažnim dokumentima, koji su mnogima sačuvali život.
Rizikujući vlastiti život, Oto Veid je uspevao da tajnim kanalima mnoge već
uhapšene Jevreje oslobodi. Tako je svoju sekretaricu Alisu Liht, koja je pred
kraj rata bila odvedena u Aušvic, uspeo da izvuče živu iz tog logora. U muzeju
je izložena karta koju je Alisa bacila iz transportnog vagona sa napomenom da
nalazač pošalje kartu na adresu Ota Veida. Čudo se dogodilo, i nepoznati
nalazač karte nalepio je marku i poslao kartu. Tako je Oto Veid saznao za
sudbinu svoje sekretarice Alise Liht. Memorijalni muzej Ota Veida je pre svega
kolekcija neobičnih sudbina Jevreja koji su tokom Drugog svetskog rata radili u
radionici za izradu četki u Rozentaler ulici.
U Berlinu postoji čak i Muzej priča, zapravo Muzej neobičnih stvari. Osnovao ga
je pre pet godina Roland Albreht u berlinskoj četvrti Šenenberg. Izloženo je
pedesetak predmeta, a ispod svakog predmeta na plastificiranom papiru posetilac
može da pročita istorijat svakog predmeta. Na primer, desetak muzičkih nota od
čelika, koje je Roland Albreht našao na otpadu u Bremerhafenu pre tridesetak
godina krasile su pano jedne muzičke škole na paradi u Moskvi. Ili, crvenkast
kamen pod staklenim zvonom: eksponat koji nosi ime Kamen Tomasa Mana, ima
zaista neobičnu povest od trenutka kada ga je u leto 1925. godine Tomas Man
našao na obali Albečkog jezera. Naravno, istorijat predmeta izloženih u Muzeju
Rolanda Albrehta jeste kombinacija stvarnog i izmišljenog. Ali, to i jeste najvažnija
materija od koje se sastoji svaki život.
Dragan Velikić
Sarajevske sveske 21/22
