Popeo sam se uz obronak i legao pod neko drvo. Bila je to topola ili vrba. Zašto nisam zapamtio vrstu? Zato što je, dok sam gledao u krošnju i pratio njeno lelujanje, u meni odjednom tako uzavreo jezik da su, u mojoj prisutnosti, jezik i drvo još jednom namah obavili svoje prastaro venčanje. Grane, a sa njima i kruna, lјulјale su se zamišlјeno ili su se povijale kao da odbijaju; male grane su ispolјavale naklonost ili nadmenost; lišće se opiralo naglim lahorima, treperilo pod njima ili im iskazivalo dobrodošlicu; deblo je bilo dobro ukorenjeno u tlo; a listovi su bacali senke jedan na drugi. Blagi vetar je zasvirao svadbenu muziku i uskoro je celim svetom brzo razneo decu začetu u ovoj ložnici, kao govor slika.
Valter Benjamin
