Direktni moral i loša savest
6
Teorija informacija polazi od toga da je čoveku sa stanovišta informacija neophodno brzo i kratko, obuhvatno i iscrpno, bogato i precizno obaveštenje u modernoj ekonomiji, u bankarskim i političkim, vojnim i medicinskim stvarima, u policiji, u zbivanjima vezanim za književnost i umetnost. Pretežni deo obično dobijenih informacija ne odgovara zahtevima. Ako čovek odmeri ovakva obaveštenja, mora da utvrdi da ona ponekad s jedne, češće s više strana, nisu egzaktna, ili nisu obuhvatna, nisu dovoljno iscrpna i nisu up to date. Prema teoriji informacija, prepreka za obaveštenje je šum. Ovaj šum se može javiti zbog preobimnosti, ako je informacija raspričana, zbog netačnosti, ako je kontura nesigurna, i drugde, ali naročito ako je informacija pod uticajem emocija ili ideologije. Ako je informacija i objektivno besprekorna, ona je nepouzdana zbog emocionalnog i ideološkog šuma koji se nalaze u njoj.
Do sada je laž merena samo iz moralnog i logičkog ugla, i njime kao činjenicom samom po sebi, a s laži kao laži nije se znalo šta učiniti. Teorija informacija, možda, pružala je čoveku način da dokuči laž. Naime, laž je u prvom redu dezinformacija. Raspolaže svim spoljnim uslovima za to da bi se mogla smatrati verodostojnim obaveštenjem, i egzaktna laž njima i raspolaže. Precizna, kratka, sažeta, obuhvatna i iscrpna. Samo što nije istinita. Dezinformacija najradije ne bi proslovila ni jednu reč.
Svojim ćutanjem bi sve potopila u ništa. Ili bi podigla takvu buku da se od nje ništa ne čuje. Takav je šum stanica za ometanje radija. To je najprostija dezinformacija. Ali muk ili buka ne mogu da preobraze ono što se zbilo u nešto što se nije dogodilo, i prinuđeni su da nešto kažu. Bar da podignu galamu. Međutim, ako stvarni fakat nikako ne mogu da uklone, prinuđeni su da pruže obaveštenje. Laž je dvostruki elemenat: uklanjanje pravog fakta i postavljanje nečeg drugog na to mesto. Ponekad se uspešno i bez traga uklanja pravi fakat, nekada se tek zamagli. Ovaj poslednji slučaj je providna laž kada se istina nazire kroz laž.
Informacija poseduje egzistencijalnu posledicu, bilo kakva da joj je egzaktna objektivna tvrdnja.
Ono što informiše, ono i transformiše. Informacija ide u smeru stvarnosti, dezinformacija u smeru zabune.
Laž je namerno pogrešna informacija koja dovodi do zablude. Ona se može izraziti u formuli isto kao informacija. Osnova uspostavljanja formule jeste da je baza informacije entropija stvarnosti (potpuno saznanje stvarnosti), baza laži je dosezanje potpune neinformisanosti.
Verodostojna informacija transformiše na taj način što saznajem više o stvarnosti, laž transformiše na taj način što manje saznajem od stvarnosti.
Skriveni aksiom teorije informacija jeste da postoji nesumnjiva činjenica. U onom slučaju ako – kao što kaže Niče – nema činjenice, samo interpretacija postoji, teorija pada.
Moguće je da logički i gramatički uopšte nema objektivne razlike između informacije i dezinformacije. Postojanje je zbog toga trebalo uzeti kako bi se njih dve mogle razlikovati.
Sve ovo ne bi imalo nikakvog značaja ako loša savest pokoravanja i direktni moral pobune ne bi bili suprotstavljeni u svetu, ako loša savest ne bi bila neiscrpna u pritajivanju i skrivanju, u zavaravanju i prevarama, i direktni moral, bar za ono vreme dok se i sam ne bi pokorio svetu, i ne bi se borio protiv dezinformacija, i nasuprot tome stalno i istrajno ne bi zahtevao slobodne informacije.
Interes pokoravanja je da sa svoje strane dezinformiše svet. Prirodno. Ko se pokorio, on treba da nadoknadi svoj moralni gubitak. Nadoknađuje na taj način što vrhuni, to jest laže. To je najvažnija defanzivna ratna operacija pokoravanja. Većinom simultano treba plasirati ne jednu, nego dve ili tri dezinformacije, i to da je dotični uvek bezuslovni pristalica sistema koji je upravo na vlasti, jer samo tako može da se dokopa koristi, ali istovremeno, pošto na svetu nema ništa odvratnije nego kad je neko privrženik sistema (čak ga i ne podnose u dobrom društvu), treba održati dezinformaciju da se pokorio samo zato da bi preživeo. Osnovna operacija životne tehnike pokoravanja jeste: ceriti se i istovremeno žmirkati. Iz početka je teško.
Platon, Makijaveli i Žorž Sorel, osnivači modernog upravljanja državom, učili su da se sme lagati u opštem interesu. To je osnova svakog današnjeg vladalačkog akta: dopuštanje laži u opštem interesu.
U baštini to je satjagraha: lagati se ne sme čak ni onda ako je u opasnosti dobrobit celog naroda.
Moderna država je prisiljena da razvije dezinformativnu delatnost visokog stepena radi prikrivanja svoje političke nesposobnosti. Što je uprava lošija, sve je više laži u državi. Ranije se nazivao cenzurom onaj primitivni, krotki, ali konačno zastareli postupak koji bi jednostavno zabranio i prećutao informaciju. To se zbivalo još u onim vremenima kad bi nešto, ako je stavljeno na indeks, gubilo svoje dejstvo, i o tome je vodio računa tek najokoreliji direktni moral. Danas se državna zaštita – ne samo novine, radio, televizija, film, pozorište, književnost – profesionalno i sistematično bavi dezinformacijama. Pored toga, pokoreni svojom samostalnom delatnošću moraju da nastave laganje, jer iz umetnosti, nauke, ekonomije mogu dospeti u javnost samo na određen način preštimovane informacije. Ni izveštaj o vremenskoj prognozi više ne može biti prosto saopštavanje podataka, nego on mora da sadrži u određenom pogledu povoljne dezinformacije u odnosu na vlast. Danas su otprilike pouzdane samo informacije o kalendaru i o voznom redu.
Moderna država mora čoveka da pretvori u subnormalnog kako bi uopšte mogla sa njim nešto da otpočne. Politička nesposobnost ne ume da vlada čovekom zdrave pameti. Ali da bi demoralizovala čoveka nije dovoljno da dezinformiše javno mnjenje u novinama i na radiju i drugde zaključno sa meteorološkim izveštajem. Svet treba potpuno preobraziti. To se danas i događa. Sistematsku dezinformaciju treba već započeti u osnovnoj školi. Moderna država treba da posveti toliku pažnju, brigu i trošak sistematski izgrađivanoj laži da sve to prevazilazi njenu moć. Dovoljno je pomisliti samo da, recimo u pedagogiji, sve nastavne predmete treba izmeniti u interesu ovog cilja. Ali ništa nije važnije do falsifikovati istoriju. O tome se brinu cele naučne institucije. Dete treba tako vaspitavati da uopšte i ne dođe do faktičkih podataka i da nema iskustva o stvarnosti, čak da verodostojnu informaciju smatra zlonamernom neprijateljskom propagandom, a stvarnost zastarelom i prevaziđenom fikcijom. Moderna država ne živi od eksploatacije rada naroda niti od podmuklog terora, nego u prvom redu od dezinformisanog javnog mnjenja. Državu nastalu u nepoštenju može da održi samo nepoštenje.
Bela Hamvaš
Nastaviće se
Prevod: Sava Babić
