Piše: Aleksandar Loven
Radost je neobično osećanje za odrasle, čiji se životi okreću oko običnih aktivnosti i stvari. Te stvari i aktivnosti ne mogu pružiti zadovoljstvo, ali uzbuđenje u vezi sa njima retko dosegne visine radosti. Glavni razlog za nedostatak radosti u običnim aktivnostima jeste da njih usmerava i vodi ego. Mala deca mogu doživeti radost u običnim aktivnostima, jer ego ne kontroliše nijedan od njihovih uobičajenih postupaka. Dete se ponaša spontano, bez razmišljanja ili planiranja, u skladu sa prirodnim impulsima svog tela. Za razliku od odraslih, čije pokrete u velikoj meri usmerava i kontroliše ego, dete pokreću osećanja ili sile koje su nezavisne od njegove svesti. Razlika između pokreta koga pokreće ego ili svesni centar, i pokreta iza koga stoji sila koja dolazi iz dubokog centra u telu, jeste ono što odvaja neobično od običnog, sveto od svetovnog, radost od zadovoljstva. Kad vidim svog sina kako skače od radosti shvatim da on nije imao nameru da skače niti je svestan toga, već da je njega sa zemlje podigao talas pozitivnog uzbuđenja koji ga je usmerio gore. Imao je “pokretačko” iskustvo. Sva iskustva van domena običnog imaju taj kvalitet “pokretačkih” doživljaja. Taj kvalitet je povezan i sa najdubljim religioznim iskustvima, što će religiozna osoba videti kao dokaze Božjeg prisustva ili milosti. To je valjano objašnjenje, zato što sila koja pokreče osobii mora biti veća od svesnog aspekta njene ličnosti.
Duboko pokretačka iskustva se dešavaju u situacijama koje ne mpraju imati bilo kakve veze sa religijom ili konceptom boga. Najuobičajenije od tih iskustava, koje za većinu ljudi nema religijsko značenje, jeste zaljubljivanje. A kako je tek radosno biti zaljubljen. To se dešava kada nam je srce dodirnuto ili pokrenuto od druge osobe. Iskrena ljubav prema ma kom stvorenju ili osobi se može posmatrati i kao manifestacija Božje milosti. Kada se predajemo ljubavi, predajemo se i Bogu u nama. Ljubav nas pokreće ka bliskosti sa objektom ljubavi, sa ciljem fizičke blizine ili kontakta sa onim u koga smo zaljubljeni i, u seksualnosti, ka energetskoj fuziji dva organizma. Osećanje koje dovodi do toga da se dve osobe zaljube jeste strast koja opisuje i želju za bliskošću sa Bogom. Strast je intenzivno osećanje koje pokreće osobu da pređe granice sebe ili ega. Kada se to desi, kao seksualni orgazam koji obuhvata celo telo u njegovim grčevitim pokretima, onda je to najbolje iskustvo u transcedenciji. To se ne dešava često u našoj kulturi, zato što su seks i seksualnost izmešteni iz sveta svetog u svet običnog i svetovnog. Seks je nešto što ljudi rade kako bi se opustili ili smanjili napetost, ne kao izraz strasti.
Još jedna aktivnost tokom koje možemo doživeti to “pokretačko” iskustvo, mada u mnogo manjem stepenu nego kod seksa, jeste ples. Uglavnom smo muzikom potaknuti da igramo. Kad čujemo muziku za ples naše noge ne mogu da miruju. Ako je ritam jak i traje možemo biti uvučeni u njega i dopustiti mu da nas ponese. Takav ples je pokretačko iskustvo koje nas može dovesti do trasnscedentalnog stanja. Kod primitivnih ljudi, ples je neizostavni deo religioznih ceremonija. Bez obzira na to da li je povezan sa religijom ili romantikom, ples uvek vodi do radosti, a često i do ljubavi.
Ključ transcedencije sebe je predaja ega. Sve religije uče o tome da je predaja Bogu put ka radosti. Sri Daja Mata, duhovni vođa Društva samorealizacije, organizacije koju je osnovao Paramahansa Jogananda, slavni indijski guru, kaže: “Nema tog ljudskog doživljaja koji se može porediti sa savršenom ljubavlju i blaženstvom koje preplavljuje svest kada se istinski predamo Bogu”. Mada je ta izjava osnova hindu filozofije, nju odražavaju slične ideje koje nalazimo u svim religijama. I ja verujem da je to istinski način. Međutim, ljudi su izgubili svoj put ka Bogu jer im, u suprotnom, ne bi ni bio potreban vodič ili savetnik. Deca su radosna bez vođstva ili savetovanja, što mora da znači da su u dodiru sa Bogom unutar njih. Odraslima koji su izgubili taj dodir ponovno uspostavljanje te veze nije lak zadatak. Sri Daja Mataima daje neke dobre savete kako to uraditi ali i najbolji savet je retko efektivan, zato što ga osoba ne može slediti. Blokiraju nas naši nesvesni strahovi koji predaju vide kao opasan poduhvat, što možemo videti u slučajevima koji su razmatrani u ovim poglavljima.
Istočna religija nudi neke procedure koje pomažu u pospešivanju predaje Bogu. Najpoznatija od njih je meditacija, postupak koji omogućava osobi da se okrene ka unutra, kako bi ostvarila vezu sa Bogom koji je tamo. Ponavljanje mantre ili stvaranje zvuka pomaže u gašenju zvuka spoljnog sveta, utišavajući mentalnu aktivnost. Meditacija se danas široko koristi na Zapadu, kao tehnika za opuštanje, način da se smanji nivo ogromnog stresa kome je izloženo toliko mnogo ljudi u industrijalizovanom svetu. Radi postizanja predaje unutrašnjem Bogu meditacija se mora upražnjavati duže vreme. Mnogi sveštenici koji teže tom dubokom kontaktu odbijaju sva svetovna zadovoljstva i uzdržavaju se od rada jako dugo vremena. U hrišćanstvu je to povlačenje iz spoljnog sveta za one koji žele da žive duboko religiozni život i ne žele da ih uznemiravaju brige i problemi spoljnog sveta. Molitva, pojanje i kontemplacija su aktivnosti koje kod hrišćana unapređuju vezu sa unutrašnjim Bogom. Za puno ljudi na Zapadu ovo su svakodnevne aktivnosti, dok ljudi sa Istoka u istu svrhu koriste meditaciju. Ali, kako se pritisak i tempo života povećavaju kroz rast komercijalizacije i tehnologije, religiozni život, po svemu sudeći, sve više i više nestaje, kako na Istoku tako i na Zapadu. Taj nestanak teče paralelno sa gubitkom kontakta sa prirodom, telom i duhovnim aspektima života.
Ali da li je neophodno povući se iz sveta kako bismo dosegli duhovnost i iskusili kontakt sa Bogom? To nije ni praktičan ni mogući vid života za mnoge ljude koji se bave običnim stvarima – zarađivanjem za život i stvaranjem porodice. Međutim, kada upražnjavamo ove aktivnosti, u duhu poštovanja velikih sila u prirodi i svemiru koje omogućavaju život, svakodnevne životne aktivnosti dobijaju duhovnu dimenziju. Spiritualnost nije način delanja ili mišljenja; to je život duha koji se iskazuje kroz spontane i nevoljne pokrete tela, u postupcima koje ego ne kontroliše niti usmerava. Ti pokreti su pulsirajući i ritmični, kao i kucanje srca, peristaltika creva i disajni talasi koji se kreću gore i dole kroz telo. Prirodna pulsirajuća aktivnost tela koja se nalazi iza tih funkcija je, po mom mišljenju, bazična manifestacija živog duha. Kada to treperenje umine, vidimo da je telo mrtvo, duh ugašen i da je duša napustila telo. Kada nečije oči iskre, to ukazuje na visokoenergetsku pulsirajuću aktivnost u očima, što dovodi i do toga da one sijaju. Vibraciju možemo uočiti i u glasu. I u ovom slučaju, umrtvljen glas ukazuje na gubitak ili smanjenje živosti duha. Ta nevoljna aktivnost tela jeste ono što doživljavamo kao osećanje. Samo živa stvorenja imaju živa osećanja, jer osećanje odražava to kako doživljavamo živost duha. Kada je nečiji duh umrtvljen, i osećanja su takva. Živahan duh se ogleda u jakim osećanjima. Ono što nas tera da volimo, plačemo, igramo ili pevamo jeste duh. Duh je taj koji traži pravdu, bori se za slobodu, i raduje se u lepoti prirode oko nas. Snaga nečijeg duha se ogleda u intenzitetu njegovih osećanja. U takvim ljudima plamen života jasno svetli i osoba oseća da njen duh predstavlja Božju ljubav.
Duh nije mistični koncept. Čovekov duh se ogleda u njegovoj živahnosti, u bistrini očiju, u punoći glasa i lakoći i gracioznosti pokreta. Te osobine su povezane sa visokim energetskim nabojem u telu, i dolaze iz njega. To kultura koja se oslanja na tehnologiju i koja energiju izjednačava sa nagonom i moći ne razume. Životna energija drugačije funkcioniše. Ona postoji kako bi zaštitila i omogućila blagostanje organizma i omogućila vrsti da opstane. Blagostanje organizma se ogleda u dobrim osećanjima, koja se kreću od zadovoljstva kroz radost i, ponekad, dosežu visine ekstaze. Ona odražavaju stepen pozitivne ekscitacije u telu, a manifestuju se kroz pulsirajuću aktivnost tela. Kada je pulsiranje jako i duboko, ono je i tiho i suzdržano, što se vidi u tihom kucanju srca i u dubokoj i lakoj respiratornoj aktivnosti. Ta stabilna i ritmička aktivnost se doživljava kao zadovoljstvo. Onog trenutka kada osoba načini napor da dosegne neki cilj telo je pod pritiskom i lak, stabilan ritam pokreta zadovoljstva se gubi.
Pritisak i nagon se javljaju kada osoba oseti potrebu da mobiliše višak energije za neki zadatak. Ta mobilizacija zahteva korišćenje volje, što dovodi do stresa u organizmu. Ljudi sa visokom energijom su relativno oslobođeni stresa u svojim svakodnevnim aktivnostima. Tela su im opuštenija, pokreti graciozniji a ponašanje im je mirnije. Kao dobar auto, mogu se popeti na brdo sa manje muke. Oni sa malo energije moraju sebe terati, što iscrpljuje energiju zbog stresa, i tada postaju umorni i osećaju da ne mogu uspeti ako se ne potrude više. Uglavnom se plaše da uspore, ili da stanu, kako ne bi doživeli neuspeh ili bili nemoćni da pokušaju ponovo. Puno njih nastavlja da radi da bi izbegli depresiju. Stvari na koje se ljudi u industrijalizovanom svetu najviše žale su umor i depresija.
Svako ko je upoznat sa modernim načinom života zna da se njegov tempo veoma ubrzao u ovom veku, zajedno sa povećanjem brzine putovanja i komunikacije. Kako da se prepustimo, kada se krećemo toliko brzo da ne možemo stati? Kako da osetimo Boga u sebi, ako se krećemo sto ili više na sat na prometnom autoputu? Ali, i pored toga, u ovoj grozničavoj i opterećenoj kulturi postoje ljudi koji se ponose time koliko su brzi. Što se brže kreću i što više stvari rade, manje vremena imaju za osećanja, što može biti i razlog njihove zauzetosti.
Pulsirajuća aktivnost života se može jasno videti kod životinje koju nazivamo meduzom. Pulsiranje dovodi do unutrašnjih talasa u meduzi koji je pokreću kroz vodu. Istu takvu aktivnost imaju i crvi i zmije, u obliku talasa koji pomeraju ova stvorenja kroz prostor. Kod viših životinja ona je više unutrašnja, kao kod peristaltičkih talasa koji pomeraju hranu kroz creva. Kako je srce organ koji najviše pulsira u telu, puno mistika ga smatra prebivalištem Boga. Doduše, mogli bismo se upitati: da li je Bog ta sila koja stvara pulsiranje – ili je to pulsiranje samo po sebi? Kada osetimo te spontane pokrete tela možemo verovati da je to direktna manifestacija unutrašnjeg duha. Isti puls postoji i u nebesima, u okretanju nebeskih tela, u periodičnim emisijama svetlosnih i radio talasa. Kada osetimo harmoniju između našeg unutrašnjeg pulsiranja i onog u univerzumu, osećamo jedinstvo sa univerzalnim, sa Bogom. Tada smo kao dve zvučne viljuške u sazvučju.
Pošto je pulsiranje deo prirodnog sveta, isto tako možemo da verujemo da postoji sveti duh u svemu. To je osnova animizma. Kako nam se povećavao obim znanja, objektivnosti i moći, naš ego je počeo da poriče božanski duh u prirodi i drugim stvarima, videći sebe kao jedino stvorenje koje je deo božanskog. Neke osobe su dosegle i tačku na kojoj poriču bilo kakvu vezu sa božanskim ili sa Bogom iznutra. Ovako nešto možemo zaključiti jedino ako smo izgubili sav kontakt sa pulsirajućom aktivnošću tela. Za takvu osobu srce kuca zato što prima signale iz mozga, koji je genetski programiran da šalje te signale, isto kao što i računar pokreće sistem ako je tako programiran. Činjenicu da je naš mozak programiran nasleđem i iskustvom da koordinira kompleksne kompjuterske operacije tela ne možemo poreći, ali to i dalje ostavlja otvorenim pitanje ko programira čoveka. Religiozni odgovor na to glasi: Bog, koji je stvorio čoveka. To implicira postojanje aktivne Božje sile putem koje objašnjavamo evoluciju. Mehanicistički pogled na život ne ostavlja mesta za Božji duh i, samim tim, ne ostavlja ni mogućnost za pokretačko iskustvo koje daje smisao životu. Ako prihvatimo da je životni duh u organizmu nalik Bogu, možemo izbeći sukob između mističnog, religioznogi mehanicističkog pogleda na život.
Poricanje duha karakteriše narcisoidnu individuu našeg vremena. Narcis gleda na svet i život kroz mehanicističke termine: stimulus i odgovor, akcija i reakcija, uzrok i posledica. U ovakvoj strukturi ličnosti nema mesta osećanjima. Ona su neprecizna, nemoguće ih je izmeriti, često se ne mogu predvideti a svakako nisu ni racionalna. Život duha je narcisu potpuno nepoznat i on ga poriče. Narcis je svesno u svojoj glavi, odvojen je od tela i živi život svog uma. Narcisoidnost je nepoznata deci, čiji se životi vrte oko ispunjenja želje, radosti života i zadovoljstava samoiskazivanja. Deca vole da im se divi, što mi i radimo, ali neće žrtvovati svoja osećanja kako bi bila posebna ili superiorna. Deca se takmiče i žele da budu prva, jer su u velikoj meri okrenuta sebi. To su strastvena stvorenja koja žele sve, ali nisu egoisti. Vole i žele da budu voljena zato što su im srca otvorena. Kao što su dva roditelja rekla za svoju devetomesečnu kćerku: “Ona je zamotuljak radosti”. To je upravo ono o čemu se radi u detinjstvu. Deca osećaju radost života kada su voljena i tu radost prenose na druge. Nevina su i nemoćna i veoma ranjiva kada je reč o negativnosti i neprijateljstvu odraslih koji su oko njih, uključujući i njihove roditelje. Ljudi koji su izgubili svoju radost ne mogu da podnesu da vide kako je drugi imaju.
Nastaviće se
