Anatomija Fenomena

Šarl Bodler [Sto knjiga koje bi spasio Bela Hamvaš]

 

Frans ga je nazvao poslednjim prorokom. Jovan Zlatousti se u Vizantiji uhvatio u koštac sa prizemnim dobom svojim moćnim besedama; Bodler je u modernom Parizu od kristala isklesao remek-pesme. Njemu treba da se vrati svaki moderan čovek, ne samo iz poštovanja, nego i zbog toga što je on zapravo konačno odredio ponašanje modernog ljudskog duha prema svom
dobu.

 

Bela Hamvaš

 

Albatros

 

Često, zbog zabave, ljudi s boda love
Albatrose, silne ptice s Okeana,
Lene saputnice koje nebom plove
Nad lađom što klizi niz prostranstva slana.

Kad ga na pod stave, uhvaćen i svladan,
Car azura tada raširi kraj tela,
U svom batrganju nespretan i jadan,
Ko ogromna vesla, duga krila bela.

Taj krilati putnik kako je sad bedan!
Tako lep maločas, sad se smešno valja;
Po kljunu ga svojom lulom dira jedan,
Drugi hrama, glumi krilatog bogalja.

Pesnik sliči caru oluja i bura
Što se strelcu smeje sa oblačnog svoda
Na tle prognan, gde ga svet s porugom gura,
Od džinovskih krila ne može da hoda.

Šarl Bodler

(Charles Baudelaire 1821 – 1867)

Prevod: Nikola Bertolino

Strvina

Seti se, dušo, šta su videle nase oči
pitomog ovog letnjeg dana:
na savijutku staze, na kamenitoj ploči,
lešina gnusna, ucrvljana,

s nogama uvis, kao što to čini žena bludna,
topla od otrovnoga vrenja,
širila je bez stida, nehajna i požudna
svoj trbuh prepun isparenja.

Sunce je nemilice po truleži toj peklo
da rastočenja vreme skrati
i Prirodi ogromnoj sve sto je nekad steklo
u jedno – stostruko da vrati.

I gledalo je nebo kako te divne kosti
raskriljuju se poput cveta.
Pred smradom ti bezmalo pade od klonulosti
gađenjem snažnim obuzeta.

Zunzorile su muve iznad utrobe gnjile,
odakle crva čete sive
navirale su kao da gustom rekom mile
niz ove dronjke tobož žive.

I sve se k’o talas spuštalo ili pelo.
il’ bi jurnulo zaiskreno;
k’o da je množeci se živelo ovo telo
dahom laganim naduveno.

Kao žuborav potok il’ vetar, ta je smesa
brujala zvukom neobičnim,
k’o žito sto ga vejač u rešetu komeša
pokretom ruke jednoličnim.

Svaki je čileo oblik u snoviđenja prava,
k’o skica nejasna na nekom
starome platnu, koje umetnik dovršava
po mutnom sećanju dalekom.

Jedna nemirna kuja krila se iza stena
i motrila nas ljutim okom,
čekajuć’ da pre toga ispušten deo plena
kosturu otme naglim skokom.

A ipak, ti ces biti đubretu ovom slična,
užasu ovom punom gnoja,
sunce mog bića, zvezdo ti moja nepomična,
anđele moj i strasti moja!

Da! takva bićeš kada, primivši svete tajne,
kraljice preljupka nad svima,
legneš pod sočne trave i pod cvetove sjajne
da buđaš među kosturima.

Prelepa moja! dok te poljupcem bude jeo,
ti reci crvu dušmaninu
da ja ljubavi trule još čuvam oblik ceo
i njenu nebesku suštinu!

Šarl Bodler
(Charles Baudelaire 1821 – 1867)

Prevod: Branimir Živojinović

 

Porok kao način života – Šarl Bodler

Piše: Dušan Stojanović

„Izvanredna duševna stanja koja izaziva opijenost pravi su raj u odnosu na bljutavost svakodnevice.“

Šarl Bodler je tipična gradska njuška, prvi pesnik velegrada, zavisnik od gradskih poroka, pun prezira prema građanima oko sebe. Bodler je devijacija prirodnog koje je u njegovom sistemu vrednosti vrhunac svega što doživljava kao vulgarno.

Vrline su, po Bodleru, sasvim neprirodne pojave, pa tako i sve prirodno treba odbaciti kao nešto što čoveku oduzima njegovu posebnost. A posebnost je ono čime se Bodlerova sujeta čitavog života hranila, ne iz prazne poze, već iz želje da se kroz neobičnost i izuzetnost prevaziđe banalnost ljudskog života, koju je svuda oko sebe video i koje se gadio.

Banalnost je u Bodleru izazivala osećaj splina, tog elitnog doživljaja teskobe od životarenja koja je svojstvena velikim duhovima i koja se leči umetnošću i porokom, ili se bar pokušava lečiti.

Splin je čama i užasnutost nad predvidivošću svakodnevice, večita seta i sentimentalnost za zvezdanijim trenucima ljudskog roda, neizdrživost svakodnevnog ritma života koji uspavljuje u svojoj harmoničnoj monotoniji. Splin, istovremeno, i nije ništa od toga, nego je nešto rečima neuhvatljivo jer reči nisu dorasle tom elitnom i mukotrpnom osećanju teskobe svojstvenom probranim ili prokletim duhovima.

Bodler je iz svog prokletstva, splina, koji je neretko prokletstvo svih ljudi koji se usude da pogledaju oštrijim okom u svoje živote, stvorio svoju poetiku. Pesnik velegrada, zaljubljenik u mačke i prostitutke, uživalac apsinta i opijuma, nosilac sifilisa, zadojeni katolik luciferske figure pune bezbožnog bunta, nekrunisani pariski princ tame, prvi među odbačenima i prognanima iz očinskog zagrljaja i nosilac novog svetla poezije.

Šarl Bodler – život kao beg od konformizma

Biografizam je kao pristup u tumačenju poezije gnusna laž i ne bi se imalo zašto baviti Bodlerovm životom ako bismo to radili sa namerom da razumemo njegovu poeziju. Međutim, život Šarla Bodlera od najmlađih dana izvanredna je pesma u nepravilnom stihu, pisana neakademskim jezikom punim vulgarizama i protivljenja svim pravilima stila, otvaranje novih horizonata.

Tokom detinjstva, dve su stvari bile od presudnog značaja za formiranje ličnosti Šarla Bodlera. Bila je to najpre rana smrt oca i majčina preudaja za omraženog očuha, a zatim i strogo katoličko vaspitanje.

Uprkos svim bogohulnim postupcima i verovanjima pesnika, katoličanstvo je prisutno u njegovoj poeziji kao matični jezik, protiv koga se može pisati samo na njemu samom. Motivi, metafore, strahovi i predmeti mržnje i obožavanja u Bodlerovoj poeziji dolaze iz katolicizma. Prezir prema svakodnevici, osećanje splina kao rezultat čežnje za nečim uzvišenijim što je očekivao od života i čoveka svoj koren imaju u hrišćanskim propovedima i visokim katoličkim katedralama; onda kada život nije oponašao propoved i jedan i drugi prezreni su kao poslednja laž.

Već sa osamnaest godina, Šarl Bodler je kipteo od užasa spram građanskog života koji jedino vrednuje benigna zadovoljstva konformizma. Malo piše pesme, malo se opija na čuvenim boemskim mestima Pariza, u celosti živi kao boem, odeva se elegantno, ponaša otmeno, a sa sobom ipak vodi svuda jednu prostitutku kao svoju pratilju.

Da bi ga sklonio od „lošeg društva“ očuh, koji mu je po svemu sudeći zaista želeo samo dobro, ali je njegovo „dobro“ bilo sasvim različito od onoga što je mladi Bodler pod tim podrazumevao, šalje ga na putovanje svetom.

Tu se pesnik oduševljava Mauricijusom, upoznaje zadovoljstva opijuma i hašiša, a sa puta dovodi i jednu mulatkinju koja mu postaje ljubavnica. Novac nasleđen od oca troši nemilice, upada u dugove, pokušava samoubistvo, prevodi Poa da bi otplatio dugove i time otvara vrata američkom pesniku na evropsku književnu scenu.

Glad za šokiranjem je ogromna – kosu boji u zeleno (boja omiljenog pića pariskih boema, apsinta), laže da je policijski špijun, da je homoseksualac, da je ubio i pojeo svog oca, dok mu svi slepo veruju na reč.

Šarl Bodler – O opijanju

„Treba uvek biti pijan. Sve je tu: to je jedino pitanje. Da ne biste osećali strašno breme vremena koje vam slama pleća i povija vas prema zemlji, treba da se opijate bez predaha. A čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja. Ali opijajte se. Pa ako se katkad , na stepeništu kakve palate,na zelenoj travi u nekom jarku, u sumornoj samoći svoje sobe probudite, kad je pijanstvo već popustilo ili nestalo, zapitajte vetar, talas, zvezdu, pticu, časovnik, sve što juri, sve što kruži, sve što huči, sve što peva, sve što govori, zapitajte koji je čas; i vetar, talas, zvezda, ptica, časovnik, odgovoriće vam: “čas je da se opijate!” Da ne biste bili mučeničko roblje vremena, opijajte se; opijajte se bez prestanka! Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja.“

Ova pesma je Bodlerovo „vjeruju“. Šarl Bodler nije pijanac, pohotnik, narkoman kakvim bi moralisti želeli da ga predstave. Porok je za njega „opijanje“, eskapizam iz sveta banalnog koje nije umeo na drugi način da prevaziđe.

Ujedno, on je i pokušaj da se pronađe lek i zaborav za bolnu mladost i ranjenu dušu, za krvava krila nezgrapne ptice koju drugi gledaju ispod oka, a njoj je dosadilo da im se podsmeva više, da ih u sebi prezire.

Porok, to je Bodlerov izgovor da se ne stopi u masu, da joj se na još jedan način izruga. Ima li, ipak, većeg izrugivanja od stvaranja prave, revolucionarne poezije, ima li definitivnijeg kidanja veza sa svim „normalnim“? Pesnici koji su procvetali pod njegovim sjajem odgovoriće u narednim decenijama odrečno.

Majstor umišljenosti i drskosti pisao je i sledeće, mazohistički uživajući u mržnji svetine:

„Gledate me kao retku zver! A treba da znate da je iz društva prognan onaj koji je, po nesalomivoj snazi duha, za glavu viši od banalne svetine. Ovaj svet stekao je toliku težinu prostaštva da je ono, uprkos čovečijem duhu, dobilo snagu strasti. Ali, ima izvrsnih oklopa koje ni sam otrov ne bi mogao da nagrize… ostao sam ono što sam i nekada bio: odgovoran i razvratan. Avaj! Nedostaje mi možda udarac bičem koji dodeljuju deci i robovima… ali ne mari: kada budem izazvao opštu odvratnost i užas, osvojiću usamljenost.“

Shvatamo iz svega pomenutog da nije nimalo neočekivano da je baš Šarl Bodler bio taj koji će se prvi jasno založiti za ono što je u sporednim tokovima književnosti postojalo koliko i ona sama: za estetiku ružnog. Nasuprot lepoti i skladu koji u sebi uvek sadrže malo laži i ušuškivanja u laž, ružno je sirovo i živo, beskrupulozno u predstavljanju sveta i golotinje naših duša.

Ružno je deformitet kakav je i sam život, ono što uznemiruje jer pobuđuje u nama nesvesnu težnju da ga ispravimo, dovedemo u red. Isto kao što osećamo i prema životu, našem i svačijem.

 

https://kultivisise.rs/porok-kao-nacin-zivota-sarl-bodler/

 

Zadatak je da se spase stotinu knjiga. Svejedno je da li iz opsednutog grada, ili iz opsednutog sveta. Takvih stotinu knjiga s kojima bi se, ako bi nestale sve ostale knjige, uglavnom mogla uspostaviti književna linija čovečanstva
Ovom prilikom nije reč o tome da neko sačini katalog lektire za putovanje, ili da se iz razbibrige ponese na „pusto ostrvo“ sto svojih omiljenih pisaca, nego o tome da se priberu takva dela koja je već odavno trebalo da budu prevedena na sve jezike. Bar jedna od ovih stotinu knjiga bi uvek trebalo da se nalazi na noćnom ormariću, kako bi čovek, ako ne više, ono bar jednu jedinu reč pročitao pre spavanja i od istinskog sadržaja ljudskog bića bar nešto poneo sa sobom, kao svetlost, u noćnu tamu.
Pod stotinu knjiga ne treba podrazumevati sto svezaka. Ova situacija bi izazvala mnoge neobičnosti: kod Getea bi trebalo izostaviti Ekermana, ili pesme, kod Dostojevskog i Tolstoja sve sem jednog dela, kod dvotomnog Platona jedan tom.
Stotinu knjiga znači sto životnih dela, sto opusa, glavninu onoga što čini sto autorskih dela. Tamo gde je reč o samo jednoj jedinoj knjizi, kao kod Rablea ili Dantea, nema pogađanja. Moderni autori su pak višetomni; kod njih su naslovi knjiga predmet rasprave, broj knjiga je otvoreno pitanje.
Individualni ukus će izmeniti deset knjiga u ovom katalogu, možda dvadeset, eventualno trideset. Odstupanja se mogu napadati i braniti. Za pedeset dela svi ćemo se bezuslovno saglasiti; eventualno za šezdeset, u najpovoljnijem slučaju za osamdeset. Sudeći prema verovatnoći – za najvažnijih osamdeset.

Bela Hamvaš

Ostavite komentar: