Godine dolaze, odlaze. Polako
nestaješ iz mog sećanja; u meni
već su izbledele crte tvog lica, iskrao
Iz sluha tvoj glas, i nisam krenuo za tobom
U sve gušću šumu života.
Danas već mirno izgovaram tvoje ime
Danas već ne dršćem od tvog pogleda,
Danas već znam da si bila jedna među mnogima,
Da mladost ludost, da sve je bilo uzalud
I da je to sasvim prošlo, o ne veruj!
Još ti živiš u svakoj mojoj krivo vezanoj
Kravati, u svakoj mojoj promašenoj reči,
I u svakom mom pogrešnom pozdravu,
I u svakom mom pocepanom pismu
I u mom celom promašenom životu,
Živiš i večito gospodariš. Amin.
Đula Juhas
