Iz dnevnika Čarlsa Bukovskog
28-08-91
11:28 uveče
Dobar dan na trkama, zamalo da ojadim hipodrom.
Tamo je ipak dosadno,čcak i kad dobijaš. Pola sata čekanja izmedu svake trke, život ti curi u prazno. Tamo ljudi izgledaju sivo, pregaženo. A ja sam tamo s njima.
Ali kuda bih mogao da odem? U muzej slikarstva? Da sedim po ceo dan kod kuće i izigravam pisca? Mogao bih da nosim mali šal. Sećam se tog pesnika koji je klošario i svraćao kod mene. Košulja bez dugmadi, izbljuvane pantalone, kosa preko ociju, rašnirane pertle, ali nosio je taj dugačak šal koji je uvek bio čist. To je ukazivalo da je pesnik. A njegovo pisanje? Necćmo o tome…
Vratio se, plivao u bazenu, onda prešao u džakuzi.
Duša mi je ugrožena. Oduvek.
Sedeo na kauču sa Lindom, spuštala se dobra tamna noć, kad se začulo kucanje na vrata. Linda je otvorila.
»Bolje dođi ovamo, Henk…« otišao sam do vrata, bos, u bade mantilu. Mlad plavokos lik, debela devojka i devojka srednjeg formata.
»Traže tvoj autogram…«
»Ne družim se sa ljudima«, rekao sam im.
»Dajte nam samo autogram«, rekao je plavokosi, »i obećavamo da nikad više nećemo doći«.
Onda je počeo da se kikoće i hvata za glavu. Devojke su samo buljile.
»Ali niko od vas nema olovku ili bar neki papir«, rekao sam.
»Oh«, rekao je plavokosi, skidajući ruke s glave, »doći ćemo drugi put sa knjigom. Možda u neko zgodnije vreme…«
Bade-mantil. Bose noge. Možda je mislio da sam ekscentričan. Možda sam i bio.
»Nemojte ujutru«, rekao sam.
Video sam kako se okreću da odu i zatvorio vrata…
Sada sam ovde gore i pišem o njima. Moraš da budeš malo grub ili ce te pojesti. Doživeo sam gadne stvari na tim vratima. Toliko njih misli da ćeš ih valjda pozvati unutra i piti s njima čitavu noć. Više volim da pijem sam.
Pisac nikom ne duguje osim svom pisanju. Ne duguje ništa čitaocu osim dostupnosti štampane stranice. Što je najgore, mnogi obijači pragova nisu čak ni čitaoci. Samo su načuli nešto. Najbolji čitalac i najbolje ljudsko biće je onaj koji me nagrađuje svojim odsustvom.
29-8-91
10:55 uveče
Vuklo se danas na trkama, moj prokleti život njiše se na kuki. Svaki dan sam ovde. Nikog tu ne vidim da dolazi svaki dan osim osoblja hipodroma. Verovatno patim od neke bolesti. Sarojan je gubio gaće na trkama, Fante na pokeru, Dostojevski za ruletom. I to uopšte nije stvar novca, osim ako ti ponestane. Jednom sam se družio s kockarom koji je rekao »Nevažno je da li dobijam ili gubim, važna je samo kocka«. Ja nešto više poštujem novac. Vrlo malo sam ga imao u životu. Znam šta je klupa u parku i kad gazda zakuca na vrata. Samo dve stvari ne valjaju kod novca: kad ga je previše ili premalo.
Pretpostavljam da napolju uvek ima nečega s čime možemo da mučimo sebe. A na hipodromu osetiš druge ljude, očajnicki mrak, i kako se lako prepuštaju tome i odustaju od svega. Masa na hipodromu je svet sveden na svoju meru, život koji te tlači u sudaru sa smrću i gubitkom. Niko na kraju ne dobija, mi samo tražimo predah, trenutak iznad bleštavila. (Jebi ga, žar cigarete dodirnuo mi je prst dok sam mozgao o ovome. To me razbudilo, izvuklo me iz tog sartrovskog stanja.) Humor je ono što nam treba, da se smejemo. Nekad sam se više smejao, sve sam radio više, osim pisanja. Sada samo pišem i pišem i pišem, što sam stariji sve više pišem, plešem sa smrću. Dobra zabava. A mislim da i nije toliko loše. Jednog dana će reći: »Bukovski je mrtav«, i onda ću biti istinski otkriven i izložen na idiotskim jarko osvetljenim policama. Pa šta? Besmrtnost je glupa izmišljotina živih. Vidite li šta radi hipodrom? Čini da se stvar kreće. Munjevita sreća. Poslednja pesma plave ptice. Sve što kažem dobro zvuči jer se kockam dok pišem.
Previše je onih koji su previše oprezni. Oni predaju, studiraju i neuspešni su. Konvencionalnost ih lišava njihove vatre.
Sad mi je bolje, ovde na drugom spratu s Mekintošem.
Moj drug.
A Maler je na radiju, klizi s takvom lakoćom, zatim dugi moćni uzleti. Hvala ti, Malere, zajmio sam od tebe i nikad neću moći da ti vratim.
Previše pušim, previše pijem, ali ne mogu previše da pišem, jer samo navire i ja tražim još i to stiže i meša se sa Malerom. Ponekad namerno prekidam sebe. Stani malo, kažem, idi u krevet ili gledaj svojih devet mačaka ili sedi sa ženom na kauč. Kad nisi na hipodromu onda si sa Mekintošem. Tada stanem na kočnicu i parkiram prokletu stvar. Ima ljudi koji su mi pisali da im je ono što pišem pomoglo da teraju dalje. I meni je pomoglo.
Pisanje, konji, devet mačaka.
Ovde je mali balkon, vrata su otvorena i vidim farove automobila na Južnom lučkom autoputu, nikad ne prestaje, ta baskrajna kolona farova. Svi ti ljudi. Šta oni rade? Šta misle? Svi ćemo umreti, svi, kakav cirkus! Sama ta činjenica trebalo bi da nas natera da volimo jedni druge, ali nije tako. Unezvereni smo i pregaženi trivijalnostima, guta nas ništavilo.
Teraj dalje, Malere! Uneo si čudo u ovu noć. Ne prestaj, kurvin sine! Ne prestaj!
11-9-91
01:20 noću
Trebalo bi da isečem nokte na nogama. Stopala me bole već nekoliko nedelja. Znam da je to zbog noktiju, pa ipak ne nalazim vremena da ih skratim. Stalno se borim za svaki minut, nizašta nemam vremena. Naravno, kad bih mogao da izbegnem hipodrom imao bih mnogo vremena.
Ali čitav moj život svodi se na borbu da sat vremena radim ono što se meni radi. Večito mi nešto stoji na putu do samog sebe.
Morao bih da uložim džinovski napor da bih noćas isekao nokte. Da, znam da ljudi umiru od raka, da ljudi spavaju na ulici u kartonskim kutijama, a ja kenjam o sečenju mojih noktiju. Ipak, verovatno sam bliži stvarnosti od nekog mamlaza koji gleda 162 bezbol-meča godišnje. Bio sam u svom paklu, i dalje sam u svom paklu, ne osećam se nadmoćno. To što sam živ i star 71 godinu i kenjam o svojim noktima dovoljno je čudno za mene.
Čitao sam filozofe. Kakvi čudesni likovi, kakvi kockari. Pojavio se Dekart i rekao: ovi su pričali najobicnije gluposti, samo je matematika uzor za apsolutnu istinu. Mehanizam. Onda je stigao Hjum sa svojim napadom na vrednost naučnog saznanja baziranom na uzroku i posledici. Zatim se javio Kjerkegor: »Guram prst u postojanje – vonja na ništavilo. Gde sam?« I Sartr, koji je proglasio apsurd egzistencije. Volim te ljude. Oni uvek prodrmaju ovaj svet. Kad uporediš takve ljude s ljudima koje vidim kako šetaju ulicom ili jedu po restoranima ili se pojavljuju na tv-ekranu, razlika je tako velika da se nešto grči u meni i čupa mi utrobu.
Noćas verovatno ništa od mojih noktiju. Nisam lud, ali nisam baš ni normalan. Ne, možda sam lud. Svejedno, kad danas osvane dan i bude dva popodne, biće prva trka poslednjeg dana u sezoni hipodroma Del Mar. Kladio sam se svakog dana, u svakoj trci. Mislim da ću sad u krevet, tamo gde moji nokti seku dobre čaršave kao žileti. Laku noć.
Čarls Bukovski
