Istraživanja koja su predstavljena u ovoj knjizi naglašavaju značaj diskurzivnih praksi i diskurzivnih struktura u analizi procesa regionalizacije. Jedan od načina da razgrnemo površine različitih skupova društvenih praksi koje nazivamo regionalizacijom, nametnuo je početnu opštu problematiku – istraživanje odnosa diskursa i društvene stvarnosti. Taj odnos smo pokušali da operacionalizujemo upravo zahvaljujući pojmu regionalizacije. Pa ipak, pitanje raz-graničenja i analize društvenih praksi, odnosno njihove regionalizacije je par excellence sociološko pitanje i ono uključuje istraživanje različitih nizova pravila i zakonitosti zahvaljujući kojima se odvijaju uključivanja i isključivanja, odnosno stvaranje razlika u društvenom životu. Pojam regionalizacije u kontekstu ovog istraživanja, dakle, odnosi se na činjenicu da društvene prakse uvek već jesu povezane sa drugim društvenim praksama, ali da se njihovo analitičko razgraničenje i izdvajanje kao društvenog procesa, oslanja na pretpostavku o društvenom činu dijakrize, odnosno na varijabilnost i arbitrarnost diskontinuiteta u društvenom poretku. Prva opšta pretpostavka ovih istraživanja jeste da regionalizaciju možemo shvatiti kao modus artikulacije diskursa i društvenih praksi. Drugim rečima, regionalizacija predstavlja diskurzivnu strategiju i odnosi se na različite društvene tehnologije institucionalizacije diskursâ u i o određenom području stvarnosti. I to, zahvaljujući „moći otkrivanja“, odnosno putem normiranja, vrednovanja, (de)legitimizacije i drugih društvenih mehanizama. Regionalizacija se takođe može razumeti kao način društvene artikulacije i posredovanja znanja

Diskurzivni karakter regionalnog identiteta

Uvod

Smisao savremenih identitetskih afirmacija je obeležen ulozima koji prevazilaze logiku transformacije individualnosti ili specifičnosti nekih regiona, pa čak i naše istorije. Ono što je u istraživanjima identiteta poznato, jeste da se oni ne tiču samo (našeg) pripadanja određenim grupama, već da je, zahvaljujući identitetima, moguće isticati razlike i ograničenja onoga što verujemo da smo ili gde pripadamo. Zbog toga što ovde i sada nisu dovoljni da shvatimo geografske i istorijske dimenzije naših identiteta, kontinuiteti i diskontinuiteti kulture i istorijska verifikacija od vitalnog su značaja za otkrivanje našeg bivstvovanja u prostoru i vremenu (Horboken, 2004).

Dimenzije analize regionalnog identiteta koje su prisutne u skorašnjim istraživanjima pokazuju da su promene u proizvodnji regiona (regionbuilding process) posledica različitih procesa regionalnog planiranja i stvaranja ideologija regionalizama koji čine elemente i pretpostavke tih procesa. Regionalni identiteti u tom kontekstu, uvek su povezani sa određenom vrstom mobilizacije građana ka izgradnji zajedničkog identiteta, bez kojeg procesi regionalizacije – ako se ne svode na čisto ekonomsku sferu (npr. trgovinske ili carinske unije), gube praktični smisao. Regioni i identiteti su istorijski i prostorno kontigentni i njihova analiza se mora bazirati na kontekstualnosti. U tom smislu, komparativna analiza je od posebnog značaja.

Savremeni procesi regionalizacije (nestanak jednih a stvaranje drugih regiona) vrlo su aktuelni. Pregled skorašnje literature o ovim problemima pokazuje da se oni istražuju ne samo iz različitih teorijskih perspektiva u sociologiji, već da su u većoj i značajnijoj meri prisutniji u analizama drugih naučnih disciplina iz područja društvenih nauka. U ovom radu će poseban naglasak biti stavljen na diskurzivnu analizu regionalnog identiteta. Iako se ne može govoriti o homogenom polju diskurzivne analize, predstavićemo različite aspekte i pravce analize u ovim studijama, kako bi se stekao uvid u jedno vrlo značajno i razvijeno polje istraživanja, posebno kada su u pitanju regioni i identiteti.

Sociološka analiza regionalnog identiteta nameće potrebu njegove kontekstualizacije u šire društvene okvire. Mislimo na proces regionalizacije i njegove ideološke aspekte (regionalizam), a zatim i procese globalizacije i modernizacije, kao i stvaranje tzv. regionalnih kulturâ. U navedenim procesima sve značajnije mesto dobijaju fenomeni kojeo Ardžun Apaduraj (Arjun Appadurai) obuhvata nazivom kulturalizmi. U pitanju su mobilizacije kulturnih razlika (etničkih, nacionalnih, regionalnih, itd.) koje se šire u službi nacionalnih i/ili transnacionalnih politikâ. One su često povezane sa izvanteritorijalnim zbivanjima i pamćenjem, ponekad sa izbegličkim statusom i izgnanstvom, a gotovo uvek sa borbama za izričito priznanje od postojećih nacionalnih država ili raznih transnacionalnih telâ (Apaduraj, 2011: 32).

O navedenom svedoče primeri i analize Alena Turena, koji smata da se interes ujedinjenja Evrope sastoji u tome da ona nastaje iz razbijanja svetske ekonomije, a zasniva se na kontinentalnom upravljanju ekonomijom, uz obnovu lokalnog života i održanje nacionalnih identiteta. Posebno Evropljani, smatra Turen, osećaju da sve više pripadaju teritorijalnim skupovima većim ili manjim od matične države i definišu te skupove ekonomskom i kulturološkom terminologijom, a sve manje institucionalnom ili političkom (Turen, 2011: 41). Procesi intenzifikacije međunarodne saradnje i globalizacije zato daju poseban „ton“ aktuelizaciji regionalnih politika i regionalnih razlika, pa se zato čini da se regionalne društvene logike često ne razvijaju autohtono i autonomno, već da predstavljaju „eho“ globalnih ekonomskih i političkih tokova.

Okvir analize: region, regionalizacija, regionalizam

Pojam regiona moguće je definisati na različite načine. Pod njim se može podrazumevati uža ili šira teritorijalna jedinica unutar određene države, ali i oblast čije se granice prostiru na teritorijama dve ili više država, ne podudarajući se nužno sa državnim granicama. Regioni se, kao i sve druge ljudske zajednice, stalno definišu i redefinišu, s obzirom da broj učesnikâ u diskursu nikada nije isti (Nojman, 2011: 135.136). Određeni delovi analize nastanka i razvoja država.nacija mogu se primeniti i na nastanak, odnosno stvaranje regiona – jer, ako o realnosti (u prostoru) države.nacije, pa i regiona – svedoče njihove teritorije, njihove realnosti se u vremenu potvrđuju ukoliko oni sebi „pribave” istoriju.

Aktuelni procesi globalizacije, koji predstavljaju opšti okvir za razumevanje pojma regiona i procesa regionalizacije (regionbuilding processes) doprinose kompleksnosti međunarodnih odnosa i stvaraju potrebu za redefinisanjem strukturalnih aspekata na relaciji globalno.regionalno.nacionalno. Naše predstave o geografskim regijama i onome što se označava pojmom „region” često se zasnivaju na metageografskim koncepcijama i slikama sveta koje podrazumevaju jasno omeđene i statičke prostorne jedinice. Ipak, stvari stoje nešto drugačije. Nasuprot takvoj slici, regioni predstavljaju entitete koji se javljaju i nestaju u istorijskom procesu uporedo sa transformacijama u ekonomiji, politici i kulturi.

Zato u različitim definicijama regiona, možemo primetiti različita naglašavanja: politikolozi znaju šta je region onda kada ga vide; za ekonomiste je izbor nešto lakši – region se može identifikovati ukoliko postoje trgovinski sporazumi ili carinske unije (Väyrynen, 2003: 25.26). Regioni se mogu tretirati s obzirom na njihove fizičke (geografske, strateške) i/ili funkcionalne (ekonomske, kulturne) ekstenzije. Rast transnacionalnih tokova i mrežâ, promene granicâ i nastanak/nestanak određenih regionâ otežava razumevanje i konceptualizaciju analize u kategorijama tradicionalne političke teorije i „politike prostora” (place politics). S obzirom da su granice regiona promenljivog, ali i „pogodbenog” karaktera, kao i da se ne moraju poklapati sa prethodnim (postojećim) administrativnim, političkim ili kulturnim entitetima, region danas može biti na jednom, a sutra na sasvim drugom mestu (Milenković, 2002). Ipak, neki trendovi analize regiona konceptualizuju ovaj pojam kao teritorijalni entitet, sačinjen od lokalnih ekonomskih sistema i različitih režimâ regulacije (Amin, 2004: 33).

Među različitim definicijama i analizama nastanka regiona mogu se izdvojiti dva opšta pristupa: prvi se može označiti kao pristup iznutra ka spolja (insideout approach) koji naglašava procese kulturne integracije (između ostalog i pitanje regionalnog identiteta…); drugi je tzv. spoljašnji pristup, odnosno, od spolja ka unutra (outsidein approach) koji je usredsređen na geopolitiku (Nojman, 2011: 138). Za analize prvog tipa karakteristično je da nastoje da „poprave” nejasnost regionalnih granica određivanjem nekog središta, centralnog područja gde su unutrašnje karakteristike sličnije, a interakcija intenzivnija nego na periferiji regiona (oslonac su zajedničke kulturne osobine koje same po sebi „uzdižu”, odnosno izdvajaju region). U središtu tih pristupa nisu unutrašnji činioci posmatrani u izolaciji, nego percepcije interne elite o spoljnom okruženju regiona. Dok unutrašnji pristupi operišu velikim brojem različitih regionalnih aktera: međunarodnim nevladinim organizacijama, nacijama, državama, birokratijama, strankama, trgovinskim preduzećima, sindikatima, kulturnim ličnostima, itd., spoljašnji pristupi su skloni naglašavanju sistemskih faktora, država i geografije (isto, 142).

Dok su dakle, u teorijama prvog tipa pretpostavljeni različiti akteri na društvenom nivou, teorije drugog tipa koncentrišu se na nivoe sistemâ i državâ. Za jednu grupu istraživača, region označava date prostorne jedinice između nivoa državâ i lokalnih zajednica (Paasi, 2011: 10). Sa druge strane, značajan broj istraživača regione posmatra kao društvene konstrukte i izraze odnosa moći. To obično znači da „materijalno“ i „diskurzivno“ idu zajedno kada je u pitanju proces izgradnje regionâ. Regioni se posmatraju kao posledica i izraz društvenih odnosa koji imaju svoje poreklo u kompleksnim institucionalnim 4 kontekstima. Oni su deo širih istorijskih društvenih procesa regionalnih transformacija. S obzirom da su u pitanju institucionalne strukture i procesi koji dobijaju svoj smisao i značenje zahvaljujući društvenim praksama i različitim konstelacijama moći (Allen et al., 1998), regioni se mogu definisati kao društveni konstrukti koji su istorijski kontigentni i nastaju (odnosno, nestaju) kao posledica društveno.prostorne podele rada (Paasi, 2011: 11). Pretpostavka za socijalno.konstrukcionistički i diskurzivni pristup regionu jeste postojanje njegovih „neimara”, odnosno političkih aktera koji vide svoj interes u zamišljanju određenog prostornog i vremenskog identiteta za neki region – kao i u širenju tog zamišljanja na što veći broj ljudi (Nojman, 2011: 137).

Insistirati na regionalizmu, kao ideologiji koja se razvija uporedo sa procesima regionalizacije i prati stvaranje regiona, znači u stvari, insistirati na postojanju neksusa znanje.moć u slučaju regiona. Iver B. Nojman (Iver B. Neumann), pozivajući se na Fukoa, smatra da je ovakvu poziciju moguće podupreti pomoću etimoloških dokaza koji podržavaju poimanje regiona kao „vojnih poligona” ili „bojnih polja”: „Određene prostorne metafore podjednako su geografske i strateške, što je sasvim prirodno jer se geografija razvila u vojnoj senci. Može se posmatrati protok pojmova između geografskih i strateških diskursa. Geografski region jeste vojni region. Termin region ima koren u latinskom glagolu regere, što znači komandovati (isto, 137). Proučavanje regionalizma prolazi kroz fazu „metodoloških izazova” koja se manifestuju i u podelama na one koji „razrađuju” racionalističke i konstukcionističke istraživačke agende za istraživanje procesa regionalizacije i stvaranja regionâ (Väyrynen, 2003: 26).

No bez obzira na ove analitičke, često pojednostavljene podele, treba imati u vidu da postoji mnogo različitih modela savremenog regionalizma (regionalnih politikâ i ideologijâ) kako u Evropi tako i u svetu (Stepanov, Lazar, 2002; Väyrynen, 2003; Acharya, 2006). Od onih koji su podređeni kontroli i upravljanju države (governancedriven), poput „eksperimenata” u Britaniji, Poljskoj i Mađarskoj, do tzv. „etno.nacionalističkih” regionalizama čije primere možemo naći u severnoj Italiji i bivšim zemljama državnog socijalizma (poput Srbije), kao i sve brojnijih zahteva autonomističkih i separatističkih pokreta i borbi „autohtonog” stanovništva. Zbog toga je rizično, smatra Amin, razmišljati o nekoj unitarnoj i jedinstvenoj formi regionalizma, koja bi se zasnivala na nekoj opšteprihvaćenoj formi politike. Ovaj istraživač navodi da se iza različitih normativnih registara regionalizma (od „grozničavih” lokalizama do sekularnih republikanizama i internacionalističkih regionalizama), ipak može naći zajednički imenitelj, odnosno pretpostavka da neka vrsta teritorijalne autonomije vodi ka: 1) uspostavljanju lokalne kontrole i demokratije; 2) uvećanju ekonomskih dobiti; 3) jačanju osećanja pripadnosti (Amin, 2004: 35).

S obzirom na navedeno, može se reći da sevznačajan broj varijacija tzv. „novog regionalizma” zasniva na ubeđenju da je izgradnja regiona i njihova zaštita i očuvanje dobar put za lokalni ekonomski prosperitet, razvoj demokratije i kulture. Istraživanje regionalizma kao politike „nametanja definicija” regionima, odnosno socijalno.konstrukcionistički pristup koji uvažava dimenziju stvaranja regiona (regionbuilding approach), pretpostavlja postojanje višestrukih i potpuno različitih mogućnosti „interpretacije regiona”, odnosno politikâ („režimâ istina“) koje se sukobljavaju, razgrađuju i istiskuju jedna drugu… (Nojman, 2011: 159). Nasuprot materijalističkim viđenjima regiona, ovaj pristup naglašava da su regioni proizvedeni u diskontinuitetima i da su posledica redefinisanjima normi i identitetâ koje potiču od vladâ, različitih grupa građana kao i poslovnih jedinica (međunarodnih kompanija ili nekog drugog oblika ekonomskog udruživanja). Socijalno.konstrukcionističko stanovište polazi od stava da su regioni oblikovani kolektivnim percepcijama identitetâ i značenja, sa nejasnim ili zamagljenim, konstantno promenljivim granicama i ograničenjima.

Ovaj pravac odbacuje statičke koncepcije regiona i razmatra ih takođe kao promenljive „kognitivne strukture” koje su zacementirane opštim institucionalnim i ekonomskim vezama. Socijalni konstrukcionizam naglašava instrumentalni karakter regiona koji, u suštini, promoviše određene političke ili ekonomske interese. S obzirom da su akteri ti koji stvaraju društvene 5 činjenice dodeljivanjem ili određivanjem značenjâ različitim prostornim entitetima, ne može se govoriti o „intrinzičnim svojsvima” (regiona), već o relativnim i promenljivim značenjima koje odražavaju interese korisnikâ i posmatračâ (Searle, 1995: 19).

Regionalna dinamika podrazumeva dve međuzavisne dimenzije: sa jedne strane, proces unutarregionalnih promena, a sa druge, definisanje spoljašnjih granica. Prvi proces često se susreće pod nazivom regionalizacija i predstavlja multidimenzionalan (ekonomski, sigurnosni, kulturni, itd.) društveni proces koji se paralelno odvija na različitim nivoima. U pitanju je proces koji regionima daje sadržaj – ekonomske i institucionalne veze i međuzavisnosti, političko i/ili kulturno pripadanje, itd. (Väyrynen, 2003: 39). Regionalizaciju, dakle, treba razumevati kao složen društveni proces koji je nesvodiv na neke od svojih elemenata, ali koji je takođe prožet uvek određenim diskurs(ima) regionalizma i posebnih oblika regionalnog identitetâ. Ima mišljenja da se problemi regionalizacije – posebno kada je u pitanju proces koji se odvija u multietničkoj sredini – moraju posmatrati i analizirati u tesnoj vezi sa problemima multikulturalnosti i staviti u jednu opštiju sociološku perspektivu traganja za odgovorima na pitanje kako uskladiti snažnu potrebu modernih društava za homogenošću, sa isto tako jakom i legitimnom njihovom potrebom za heterogenošću (Tripković, 2002: 5).

Ne treba takođe zaboraviti da se oni tretiraju kao otvoreni problemi, a ne kao gotovi koncepti (Tripković, 2004: 189). Naglašavamo, dakle, da regionalizaciju kao proces treba jasno razlikovati od diskursa regionalizma, odnosno, regionalizma kao ideologije (analogno razlikovanju multikulturalnosti kao faktičkog stanja i multikulturalizma kao ideologije). Razlozi za takvu distinkciju potiču od stava da se regionalizacija uvek odnosi na neku vrstu racionalne organizacije (politike) i uređenja države i društva. Ako o stvaranju regiona i regionalizaciji razmišljamo kao o procesima racionalizacije društvenog i političkog života, nužno je staviti ih u kontekst modernizacije društava. Pri tom, ne mislimo na samo jedan (Zapadni) model modernizacije. Pokušaji zasnivanja određenih regionalnih politikâ često su odraz modernizacije društava. Različiti tipovi modernizacije uvek predstavljaju kombinaciju nekoliko elemenata: 1) pozivanje na modernost; 2) pozivanje na zapadni model društva (i njegove razvojne karakteristike); 3) veoma različite oblike pozivanja na neko nasleđe ili ideal zajednice (Turen, 2011: 55).

Tako su na primer, u mnogim istočnoevropskim zemljama, procesi modernizacije u periodu državnog socijalizma i tokom post.socijalističke faze, bili zaustavljeni ili onemogućavani tradicionalističkim obrascima, dominacijom politike ili tzv. „egalitarističkim sindromom” (Koković, 2003: 50). Drugim rečima, kulturni obrasci nisu bili prilagođeni „imperativima modernizacije”, a politička elita je prihvatala modernizaciju samo u meri u kojoj ona nije ugrožavala njen monopol. Reč je o nekoj vrsti „krutosti” sistema koji nije dozvoljavao da se važni društveni procesi, poput industrijalizacije, urbanizacije, regionalizacije, itd. odvijaju na fleksibilniji i demokratičniji način – van opsega i potpune kontrole države. Sa druge strane, proces regionalizacije moramo posmatrati u jednom širem kontekstu. Misli se na promene i društvena, politička i ekonomska prestrukturiranja na globalnom nivou koja se označavaju pojmom globalizacije. Pregled nedavno objavljene literature o političkim, ekonomskim i kulturnim aspektima regionalizma i regionalizacije, posebno u svetlu globalizacije, pokazuje da je ovo područje istraživanja izrazito fragmentirano – ne samo zbog suprotstavljenosti protagonista različitih teorijskih i metodoloških pristupâ, već i zbog različitog objašnjavanja međuuticaja i povezanosti svih ovih procesa.

Tradicionalniji pristupi koji se oslanjanju na državnocentrične regionalne sisteme „izazvani su” novim preraspodelama moći (kako političke, tako i vojne) na globalnom nivou. Očekivanja nakon perioda Hladnog rata da će regioni i regionalni entiteti biti osnova novog internacionalnog poretka pokazali su se neodrživim. Novi regioni i regionalne politike se javljaju zahvaljujući diseminaciji različitih transakcija na međunarodnom nivou, ali i kao oblik protekcije od hegemonije kapitalističke globalizacije i politike moći koja joj je imanentna.

Starije koncepcije regionalizma zato 6 zahtevaju redefinisanje i uvažavanje aktuelnih dostignuća teorija o međunarodnim odnosima (Väyrynen, R. 2003). Zanimljivo je, međutim, da pored tvrdnje da procesi globalizacije na posredan način proizvode procese regionalizacije, iskrsavaju i određeni paradoksi. Na to je, među ostalima, ukazivao i Stjuart Hol (Stuart Hall). On smatra da su sve jači uticaji globalizacije imali za posledicu supranacionalnu integraciju (nacionalnih država) – kako ekonomsku, tako i političku i kulturnu. Slabljenje uticaja nacionalnih država u tom smislu, stvorilo je priliku za jačanje lokalnih i regionalnih ekonomija i identitetâ, novih dislokacija i odnosâ (Hall, 1993: 354). Paradoksalno, globalizacija jača lojalnost ka „lokalnom”, što se označava i pojmom glokalizacije (Albrow, 2005; Dürrschmidt, 2005).

Jačanje lokalnog se takođe, manje tiče obnove stabilnih identiteta lokalnih zajednica iz prošlosti. U pitanju je nova i „lukava verzija lokalnog” koja je oblikovana globalnim uticajima i funkcioniše u okviru njene logike (Hall, 1993, 354). Zahvaljujući navedenim procesima, neki istraživači (Habermas, 2001.) su pisali o eroziji nacionalizma u Zapadno.evropskim državama kao posledici intenzifikacije međunarodnih odnosa i razvoja lokalnih identitetâ. No postoje i suprotna mišljenja – iz kojih proizlazi da uprkos sve značajnijim procesima „desuverenizacije”, nacionalizam i etnički/nacionalni identiteti i dalje imaju vrlo značajan uticaj, čak i jači nego ranije.1

Sve veći naglasak na odnosima globalno.regionalno (ili globalno.lokalno), u istraživanjima dovodi do usmeravanja pažnje ka tzv. funkcionalnim i subregionalnim odnosima, iako se veze nacija.region i dalje, predominantno, analiziraju u državnocentričnim okvirima i terminima (Väyrynen, 2003: 26). Zato se u proučavanjima regiona, kao ključna dimenzija ističe podela sveta u fizičko.funkcionalnim distinkcijama. Fizički regioni se odnose na teritoriju, vojne i ekonomske prostore koje primarno kontroliše država, dok se funkcionalni regioni definišu „neteritorijalnim” faktorima koji se odnose na različite aspekte kulture. Regioni se, tako, u okvirima globalnog sistema, dele na ekonomske – koji nastaju zahvaljujući transnacionalnim kapitalističkim procesima, ambijentalne – koji nastaju u odnosima ljudi i biosfere i kulturne – koje čine zajednice sa zajedničkom kulturom (Väyrynen, 2003: 27).

Distinkcija koja regione deli na fizičke i funkcionalne može se dovesti u vezu sa Kastelsovim objašnjenjima umrežavanja globalnog društva i njegovom diferencijacijom „prostora mesta” i „prostora tokova” (Castells, 2000: 449). Kontrola mestâ i kontrola tokovâ podrazumevaju različite koncepcije i instrumente analize – koje u mnogome zavise od načina definisanja i pristupa pojmu regiona. Nesumnjivo je, dakle, da procese regionalizacije, odnosno definisanje samih regionâ, treba analizirati u okvirima širih procesa – onih koji se odvijaju na globalnom nivou.

Region i kultura kao temelji identiteta

O značaju koji analiza identitetâ ima u društvenim naukama svedoči sve brojnija i raznovrsnija literatura, kao i različiti pristupi (Halpern, Ruano.Borbalan, 2009). Glavne teškoće u proučavanju problema koji se tiču identitetâ proizlaze iz njihovog dinamičkog karaktera, nestalnosti, promenljivosti, kao i potrebe da se analiza kontekstualizuje na različitim nivoima. Istraživanja identiteta kreću se u rasponu od „projekta sopstva”, dakle, njegove individualno. psihološke dimenzije, do analize društvenih i kolektivnih predstava i dimenzija. Tzv. postmodernističke studije i pristupi u izučavanju identiteta posebno su naglasile njegovu fluidnost i fragmentarnost, ali i činjenicu da se identitet ne može razmatrati nezavisno od diskursa u kojem je konstituisan (Benwell, Stokoe, 2006). Istraživanja identiteta u poslednje dve decenije pokazuju tri važna trenda. Prvo, društveni i nacionalistički pokreti u poslednje tri decenije skrenuli su pažnju istraživača na probleme grupnog ponašanja i političkog delovanja.

Posledica toga je usmerenost istraživanja ka dimenziji različitih kolektiviteta (rod/seksualnost, rasa/etnicitet, itd.). Drugo, problemi delanja (agency) i usmeravanja sopstva reaktualizovali su probleme identifikacije. I treće, nove tehnologije i načini komunikacije otvorili su pitanja konstukcije personalnog identiteta, sopstva, kao i probleme odnosa identiteta i kiber.prostora (Cerulo, 1997: 386). U kontekstu istraživanja uticaja teritorije i prostora na formiranje identiteta govori se i o procesima deteritorijalizacije i reteritorijalizacije identiteta (Mlinar, 1990). Potreba istraživača da analiziraju i objasne identitete, a posebno njihovu društvenu determinisanost, proizlazi iz institucionalnih promena koje su uvek praćene našim promenljivim percepcijama o sebi i društvu u kojem živimo.

Nove dimenzije i dinamika interakcije koja prati institucionalne promene, ukoliko se ne uklapa u postojeće značenjske mape i opozicije, uvek i iznova otvara pitanja i probleme identiteta. Sa jedne strane, promene u značenju identiteta mogu se posmatrati kao „ključna varijabla” za objašnjenje društvenog ponašanja. Sa druge, promene identiteta predstavljaju neku vrstu reakcije i posledice promena u institucionalnoj strukturi i društvenoj praksi (Todd, 2005: 430). Ideja postojanog identiteta može se osloniti na neke od analiza koje tvrde da je u pitanju pojava „po sebi”. Manuel Kastels je raspravljao o identitetu društvenih aktera tvrdeći da je u pitanju proces stvaranja smisla na temelju kulturnih atributa – kojima je uvek data prednost u odnosu na druge nizove kulturnih atributa, odnosno, druge izvore smisla (Kastels, 2002). Pojedinci i kolektivi imaju mnoštvo identiteta. Jasno je da se pod pojmom identiteta, bilo da se govori o individualnim ili kolektivnim identitetima, podrazumevaju različiti sadržaji. Kulturni identitet, kao oblik društvenog identiteta, često se svodi na etnički identitet, odnosno objašnjava iz perspektive drugih društvenih fenomena koji su manje karakteristični za kulturu, a više za određene interese koji se kulturi nameću (Koković, 2005: 289).

Procesi koji proizvode, reprodukuju i organizuju granice identifikacije i diferencijacije među društvenim grupama i kolektivitetima, mogu se posmatrati u svetlu različitih „ideologija identifikacije“ (Dženkins, 2001). U tom smislu, može se govoriti o bar dva, paralelna procesa socio.kulturne dinamike, odnosno dve paralelna i različita smera kojim društveni činioci posreduju u genezi identiteta: jedan je proces grupne identifikacije a drugi proces društvene kategorizacije. Identifikacija se u prvom slučaju odvija sa „unutrašnje strane“ (u odnosu na granice ili okvire neke grupe), dok kategorizacija dolazi „spolja“ (dakle, usmerena je od društva ka grupi). Ova dva procesa predstavljaju osnove kako za kolektivni, tako i za individualni identitet i predstavljaju suštinske dimenzije formiranja individualnih i grupnih identiteta. Protivrečnosti kulturnog identiteta ogledaju se u činjenici da je u pitanju proces u kojem se direktno sučeljavaju potrebe za univerzalizacijom pojedinih kultura, kao i neminovnost poštovanja svih posebnosti. Tim procesom utemeljuju se ključne kulturne vrednosti i istovremeno poriče njihova hijerarhizacija (Koković, 2002: 167). Može se govoriti o najmanje dva različita načina za promišljanje kulturnog identiteta. Prvi definiše kulturni identitet u terminima jedne kulture koju delimo kao kolektiv (zajednička istorija i predaci). U okviru ovog načina, kulturni identiteti reflektuju istorijsko iskustvo i zajedničke kulturne kodove koji nam daju stabilne referentne i značenjske okvire.

U drugom smislu, kulturni identitet je pitanje „postajanja“ kao i „bivanja“ i odnosi se kako na prošla, tako i na buduća iskustva. On nije nešto što već postoji, transcendirajući mesto, vreme, istoriju, već je, poput svih pojava koje imaju povesnu dimenziju – promenljiv. U tom slučaju, kulturni identitet zavisi od kontinuiteta i diskontinuiteta odnosa istorije, kulture i moći (Hall, 1993: 225). Pojam regionalne kulture i regionalnog identiteta koji se razvija u njenom okrilju moguće je analizirati iz različitih teorijskih pozicija. Studije kulture fokus stavljaju na diskurs, umanjujući značaj pitanja kulturne proizvodnje u društvenom prostoru; strukturalisti su kulturi pristupali kao „kodu“ ili „tekstu“, minimizirajući značaj sociološke dimenzije koja se odnosi na dinamiku prostor.kultura; postmodernistički pristupi su se usmeravali na fragmentiranost personalnog i kolektivnih identiteta, kao i na mitske dimenzije (potrošačke) kulture koju kontrolišu moćni (Lomnitz.Adler, 1991: 195). Sa druge strane, među sociološkim analizama koje su povezivale aktere i delanje, moć, kulturu i ideologiju, može se navesti primer Burdijeove analize i pojma habitusa koji uvodi problematiku i izražava dimenzije odnosa kulture i strukture. Regionalna kultura predstavlja diferencirani i segmentirani oblik kulture koji nastaje u okvirima „kulturnog prostora“ nekog regiona.

Analiza regionalnog identiteta može ići u pravcu istraživanja procesa konstituisanja grupnog identiteta koji vezuje određene aktere za određeni region, kao i u pravcu otkrivanja implikacija regionalne kulture u smislu proizvodnje zajedničkih okvira referencije koji nastaju u komunikaciji među pomenutim grupama koje dele istu pripadnost (videti: Lazar, Marinković, 2001). Ne treba pri tom, zaboraviti da prostorna organizacija ekonomije i politike konstituiše smisleni kontekst za proizvodnju i nastanak kulture određenog regiona. Takođe, kultura se može razumevati iz objektivističkih i subjektivističkih pozicija, odnosno dimenzija kojima se pripisuje (u zavisnosti da li se govori o proizvodnji i nametanju određene kulture, ili o percepciji, doživljaju, osećaju i izgradnji identiteta pojedinaca kao „nosilaca“ date kulture).

Kao glavne komponente regionalne kulture mogu se navesti: lokalna ideologija (regionalizam), lokalna kultura (regionalna) i kultura društvenih odnosa (isto, 208). Ovi elementi regionalne kulture nalaze se u dinamičkom među.odnosu: lokalne ideologije (kao politike regionalizma) stvaraju se na temeljima lokalne (regionalne) kulture i značajne su za formiranje „transklasnog“ identiteta grupa; kultura društvenih odnosa je promenljiva i treba da odgovori na zahteve i potrebe onih koji stvaraju i onih koji prihvataju određene obrasce regionalne kulture (Lomnitz.Adler, 1991: 208). Istraživači koji se bave problemima regionalne kulture, takođe navode da je važna pretpostavka za njeno očuvanje razvijenost javne sfere koja obuhvata i promoviše zajedničke interese lokalnog stanovništva i orijentacije ka lokalnom (regionalnom) načinu života (Paasi, 1996; prema: Amin, 2004: 37). Regionalna identifikacija, postojanje lokalne javne sfere i regionalna autonomija idu „ruku pod ruku“, odnosno, međusobno se podupiru i čine okosnicu regionalne kulture. A načini na koji se njihov međuodnos uspostavlja varira od slučaja do slučaja. Ipak, naličje razmatranja regionalnog identiteta, kao oblika identiteta koji ima teritorijalnu dimenziju (upućuje na identifikacije sa teritorijom), krije jedan važan problem.

Vrlo teško je sa sigurnošću proceniti jačinu i postojanost regionalne identifikacije, odnosno intenzitet razvijenosti regionalnog identiteta, s obzirom da se (najčešće, ali ne isključivo) govori o „mekom“ identitetu i da se vrlo često, procesi regionalizacije mogu odvijati uprkos vrlo slaboj identifikaciji stanovništva sa datim regionom, odnosno nerazvijenim regionalnim identitetom (posebno kada su u pitanju regioni koji se stvaraju prvenstveno zahvaljujući ekonomskim interesima).

Diskurzivni karakter regionalnog identiteta: dimenzije i problemi analize

Za razumevanje dinamike formiranja regionalnog identiteta važno je analizirati probleme koji se tiču reprodukcije društvenog prostora, kao i posledice prakse zajedničkog života ljudi na tom prostoru, ali takođe shvatiti da se identitet i praktične orijentacije pojedinaca (aktera) razvijaju i uobličavaju zahvaljujući istim tim procesima. Da bi se razumeo proces kulturne diferencijacije koji dovodi do stvaranja neke vrste regionalne kulture i regionalnog identiteta, treba uzeti u obzir prostorne dimenzije društvenih odnosâ – odnosno, različite „aranžmane“ i sprege moći, kulturne i ideološke proizvodnje. Umesto da se objašnjava kako različite simboličke interakcije dovode do stvaranja kulture u (fizičkom, geografskom) prostoru regiona, s obzirom na nestalnost, fragmentiranost i različite stepene razvijenosti regionalnih kulturâ, analizu možemo usmeriti na prostorne i diskurzivne dimenzije kulture – drugim rečima, ka diskurzivnom posredovanju u formiranju regionalnog identiteta.

Analiza regionalnog identiteta u ovoj perspektivi predstavljala bi analizu homogenizacije i dinamike regionalnog sopstva, odnosno, pokušaj pravljenja „liste resursâ“ koji se mobilišu u okviru pomenutih procesa regionalizacije i stvaranja ideologije regionalizma. Različite dimenzije identiteta se na specifičan način izučavaju u tzv. (kritičkim) analizama diskursa. Društveno.konstrukcionističke pozicije, koje su u velikoj meri zastupljene u ovim analizama2 , naglašavaju aktivni proces proizvodnje i transformacije društvenih realnosti u diskursu. Različite realnosti podrazumevaju i diverzitet identitetâ, ali je to mnoštvo ipak ograničeno. Kritičke perspektive u diskurzivnoj analizi identiteta posebnu pažnju posvećuju odnosima diskursa, moći i znanja, kao i procesima formacije, konteksta i otporâ (Grad, Rojo, 2008: 5). Istraživanja koja posebnu pažnju poklanjaju analizi diskursa i simboličkim procesima, pretežno se koncentrišu na probleme kolektivnih identifikacijâ, kao i ideologija koje su u njihovim osnovama. U pitanju su studije koje identifikaciju interpretiraju kao proces koji se može razumeti jedino u datom istorijskom, političkom i ekonomskom kontekstu.

Procesi identifikacije predstavljaju važnu osnovu za razumevanje istorije nekog kolektiviteta jer uključuju procese proizvodnje identitetâ, njihovu institucionalizaciju, kao i periode manifestovanja ili „interpretacije“ i praktikovanja identiteta. Diskurs, simboli i identiteti predstavljaju medijatore koji posreduju između strukture i delanja.3 Između stvarnosti i našeg poimanja stvarnosti nalaze se tzv. reprezentacije, koje predstavljaju fenomene u onom obliku u kojem ih mi vidimo, dakle, stvari filtrirane kroz ono što je između nas i sveta: jezik, kategorije, itd. (Nojman, 2009: 42).

Reprezentacije su jedna od ključnih koncepata na koje se pozivaju ne samo diskurzivne analize identiteta, već i savremene studije kulture. U pitanju su dakle, posrednici značenja, jezika i kulture.

Prema mišljenju Stjuarta Hola, reprezentacije su suštinski deo procesa proizvodnje kulture. One se odnose na jezik, znakove i slike, koje reprezentuju određene stvari i značenja. Naravno, ne radi se o jednostavnom ili nekakvom linearnom društvenom procesu, već je u pitanju proces prožet međuzavisnostima (Hall, 2003: 15). No, kada se takve koncepcije reprezentacije povežu sa moćima „povlašćenih tumačâ“ u društvu, dobijamo „opis nekog drugoga o sebi“ i postavke „prethodno pripremljenog programa“ koji nas uvlači u ono što Rorti naziva „nasleđenim jezičkim igrama“ (Rorty, 1995: 44) ili „prepuštenost pogledu koji nismo izabrali sami, već nam je usađen“ (Paić, 1999: 125). Zato se javljaju interpretacije da u simboličkom poretku koji dopušta međusobno razgovaranje i međusobno delovanje svim subjektima koji se socijalizuju pod njegovom vlašću – deluje unutrašnja oblikotvorna moć konstrukcije identiteta i subjektiviteta te načina na koji se izvesne stvari reprezentuju… (isto, 126).

Na drugi način postavljena, u pitanju je ideja da u društvu stalno deluju sile „poretka diskursa“ – odnosno, diskurzivni mehanizmi koji ograničavaju to što uopšte može biti rečeno, u kakvom obliku i šta bi se moglo smatrati pravim znanjem i pamćenjem (Fuko, 2007; Fuko, 2008). Ako dominantni, hegemonijski diskursi konstituišu pojedince kao članove određenih grupa, onda njihovi lični izbori, motivi i verovanja gotovo da i nisu važni (Malešević, 2009: 307). Značenje i značenjske prakse, nastaju u okvirima određenih diskursa kojima su ne samo posredovani, već i proizvedeni. To se, posredno, odnosi i na problem proizvodnje regionalnog identiteta i načina na koji on postaje diskurzivna kategorija u određenom regionalnom kontekstu.

Glavno obeležje navedenih pristupa identitetu je njihova kritika esencijalizma kolektivnih atributa. Anti.esencijalistička istraživanja, dakle, govore o društvenoj konstrukciji identiteta kao pouzdanoj osnovi za njegovo formiranje. Pojedinci kao članovi neke zajednice ili kolektiva, internalizuju određene predstave koje su odraz zajedničkog, kolektivnog iskustva i na taj način konstruišu sopstveni identitet (Cerulo, 1997: 387). Ovakvi pristupi odbacuju bilo kakve kategorije koje unapred determinišu karakteristike ili obeležja određenih društvenih grupa i njihovih članova. Iz ove perspektive, svaki kolektivni entitet postaje društveni artefakt – entitet koji je ukalupljen, prefabrikovan i mobilisan u skladu sa vladajućim kulturnim obrascima i centrima moći (isto, 387). Jedan od primera ovih studija predstavljaju Andersonove (Benedict Anderson, 2006) analize „zamišljenih zajednica“. On definiše nacionalni identitet kao socio. kognitivni konstrukt koji ima prostornu i vremensku dimenziju i koji je oblikovan uticajem društvenih silâ. Ključne determinante konstrukcije identiteta su kulturnog (jezik) i društvenog karaktera (kapitalizam, tehnologija) i one uvek konvergiraju u određenom povesnom periodu, stvarajući određene kolektivne predstave o nacionalnom sopstvu (Cerulo, 1997: 390).4

Možemo reći da se diskurzivna analiza identiteta odvija na dva nivoa: sa jedne strane se polazi od konstrukcija identiteta kroz društvenu interakciju a sa druge se razmatra istorijski set struktura regulatorne moći koji presudno utiče na formiranje identiteta. Krajem XX veka, pojavile su se studije koje su sve više naglašavale potrebu za rekonfiguracijom istraživanja subjekta i istraživanja socio.kulturne i socio.istorijske dimenzije formiranja subjekta kao „nedovršenog proizvoda“ diskursa. U pitanju je tzv. „diskurzivni obrt“ (discursive turn) u analizama kulture i društva (Benwell, Stokoe, 2006: 29.30). Veoma značajan uticaj na ove studije izvršili su Luj Altiser, Antonio Gramši i Mišel Fuko. Još su Altiser (2009) i Gramši (1992) pisali o moći koju ne treba tražiti samo u represivnim institucijama, već u kulturnim obrascima – umetnosti, medijima, obrazovanju, itd. Gramšijeva hegemonija, koja se odnosi na praksu moći, uvek se odvija kroz diskurs. Mišel Fuko (1998) je takođe pisao o diskurzivnoj proizvodnji subjekta. U njegovim analizama, identiteti (ili „subjekti“) posmatraju se kao proizvedeni u dominantnom diskursu koji povezuje društvene prakse.5

Ove probleme analize identiteta naglašavao je i Stjuart Hol, koji je o identitetima pisao kao o „mestima susreta“ (meeting point): sa jedne strane, diskursâ i praksi koje „interpeliraju“, govore nam ili nas usmeravaju kao društvene subjekte u određenom diskursu, a sa druge, procesa koji proizvode subjektivnosti, koji nam omogućavaju da se izrazimo. Identiteti zato predstavljaju način na koji se subjekti pozicioniraju u okviru diskurzivnih praksi koje su za njih konstruisane (Hall, 2000; prema: Benwell, Stokoe, 2006: 32). U tom smislu, moć (diskursa) nikada u potpunosti ne determiniše subjekt, jer, postoji refleksivnost i ono što neki istraživači nazivaju „meta.svesnost“ subjekata (Hall, 2004: 55).

Studije i koncepcije koje su više inspirisane Fukoovim analizama identiteta kao „efekata“ diskursa, osporavaju značaj stvaralačkog i delatnog sopstva (agentive self), dok tzv. „performativne“ analize identiteta, koje naglašavaju njegovo aktivno konstituisanje i konstrukciju idu u pravcu osporavanja esencijalnosti (Benwell, Stokoe, 2006: 34). Ostaje otvoreno pitanje na koji način je moguće povezati mesto, prostor i konstrukciju identiteta? Na koji način prostor, odnosno percepcije društvenih aktera o prostoru, bivaju kanalisane i utiču na ljudsko delanje – u ovom slučaju, stvaranje regionalnog identiteta? Različite perspektive analize diskursa6 naglašavaju dve međupovezane teme/problema: prvi je mesto/prostor kao proizvod diskursa i drugi je mesto/prostor kao lokacija diskursa (isto, 204).

Zahvaljujući tzv. „prostornom obrtu“ (spatial turn) u društvenim naukama, analize su usmerene od temporalnosti i istoričnosti, ka prostornom (geografskom) značaju u analizama društvenih procesâ (Soja, 1989). Značaj prostora za analizu kulturnih pojava istražuje se u različitim disciplinama, uključujući geografiju, psihologiju i sociologiju. Zaključci koji iz tih analiza proizlaze, odnose se na shvatanja da koliko ljudi proizvode prostore, toliko i prostori proizvode ljude – usmeravajući ih na različite načine i dajući im mogućnosti da konstruišu sopstvene identitete (Tuan, 2001). Identiteti su zato fundamentalno prostorne kategorije, jer se predstave o teritoriji, sebi i „nama“ zasnivaju na simboličkim, socio.kulturnim i/ili fizičkim podelama u odnosu na „Drugo“ (Passi, 2001: 10). Prostori i mestâ postaju simbolički identifikatori koji nam omogućavaju da konstruišemo sopstvene identitete.

Za već pomenute konstrukcionističke analize, koje uvažavaju prostornu determinantu u razmatranjima društvenih fenomena, karakterističan je dinamički pristup regionu. To znači da se region definiše uz pomoć koncepata poput „poverenja“ (trust), zajedničkog identiteta i vrednosti koje dele članovi određene zajednice i koje su ugrađene u preko.granične mreže (crossborder networks). Postojanje tzv. „kognitivnih regiona“ kako tvrde istraživači ove problematike, ne podrazumeva nužno da pripadnici regiona žive na zajedničkom prostoru, već da se oni mogu stvarati i kroz ne.prostorne interakcije. Osnovni tip kognitivnog regiona je svojevrsna zajednica sigurnosti (security community) čiji članovi očekuju da se društvene promene odvijaju na miran način, a da se sporovi rešavaju nenasilno (Murphy 1991; Adler 1997; Adler and Barnett 1998; prema: Väyrynen, 2003: 37).

„Regioni identiteta“ ili regionalni identiteti se razvijaju u svesti ljudi. Oni se sastoje od simboličkih predstava koje su generisane istorijski, a koje ljudi koji žive u određenom regionu prepoznaju i dele (usvajaju). Pored toga, neophodna je institucionalizacija ovih identiteta u praksi – što znači da se njihov teritorijalni i politički aspekt manifestuje kroz kontinuitet i ponavljanje zajedničkog ponašanja, neku vrstu standardizacije. Kao primer za navedena shvatanja (zamišljenog regiona) može se navesti region Centralnoistočne Evrope (Eastern Central Europe) koji je bio zasnovan na širenju demokratskih vrednosti i praksi.

Taj proces nastao je kao posledica nove prostorne imaginacije koja se razlikovala u odnosu na period Hladog rata – kako u političkom smislu, tako i u smislu promene identiteta. Iako su istoričari često skloni da usvoje koncept Mitteleuropa i rade na tome da opravdaju egzistenciju ovog regiona, političke i ekonomske razlike između centralnih i istočnih delova regiona opstaju. Može se navesti i primer CEFTA.e (Central European Free Trade Area) koji je postao ekonomski i politički instrument za ojačavanje kapaciteta država u evropskim integracijama, a ne toliko medijum za izgradnju novih kolektivnih identiteta i saradnje (Väyrynen, 2003: 37). Bez sumnje, zajednički – regionalni identitet i njegova institucionalizacija, predstavljaju važne elemente procesa regionalizacije.

Procesi koji dovode do stvaranja regiona podrazumevaju i ekonomske promene i spoljne pretnje sigurnosti, kao i odnose moći, različite organizacije – „neimare“ regiona. Treba zato biti oprezan u analizi činilaca navedenih procesa, jer ta analiza ne može da se zaustavi na detekciji čisto „kognitivnih“ ili „institucionalnih“ faktora, već mora da razmatra i probleme sigurnosti (moći), međunarodne odnose, prostorne dimenzije, itd. Moguće je izdvojiti određene elemente ili aspekte identiteta, uprkos različitim naglascima u diskurzivnim analizama. Izdvajanje tih elemenata doprinosi boljem razumevanju i preciznijim formulacijama i otvara prostor za operacionalizaciju ovog pojma u empirijskim istraživanjima. U pitanju su: konstitucionalnost, relacionalnost i situacioni karakter identitetâ (Nojman, 2009), a oni dobijaju posebnu dimenziju kada je u pitanju regionalni identitet. Konstitucionalnost.

Ovo obeležje identiteta znači da su oni ti koji definišu stvarnost ili jedno realno postojeće „mi“. Vrednosti koje nose ovu stvarnost su skupovi oznaka koje razdvajaju „nas“ i „druge“. Fredrik Bart je u svojim istraživanjima etničkih grupa i njihovih granicâ (1997) te oznake nazivao dijakritikama. Kako bi identiteti dobili svoju praktičnu dimenziju, ili materijalnost, neophodne su institucije koje „pozajmljuju“ materijalnost stvarnosti (Nojman, 2009: 110). Stvarnost u kojoj se identiteti konstruišu je stvarnost institucionalizovanih vrednosti koje se reprodukuju tako što ih subjekti usvajaju i delaju u skladu sa njima i ona se sastoji od raspoloživih reprezentacija u datom diskursu. Društvena stvarnost može se otkriti jedino u grupacijama, odnosno u diskursima koji su povezani. Ne možemo govoriti o nekom diskursu koji je autonoman i nezavisan od svih ostalih, pa se bilo koji regionalni diskurs mora analizirati s obzirom na tzv. alternativne političke diskurse koji su takođe prisutni u datom kontekstu. S obzirom da se subjekti konstituišu zahvaljujući diskursima, konkretni regionalni diskursi stvaraju subjekatske pozicije koje, opet, konstituišu subjekte i njihove regionalne identitete. Relacionalnost. Identiteti se nikada ne nalaze u samo jednoj grupi, već se stvaraju u odnosu neke grupe prema drugim grupama.

Zbog toga nam naše predstave o drugima pomažu da definišemo naš ili „mi“ identitet. (isto, 145). Kada se analizira pojam regiona, odnosno pojam regionalnog identiteta, uvek se mora imati u vidu se ovi pojmovi i njihova značenja ne konstituišu samo u odnosima spram drugih regiona i onoga što čini regionalne identitete „drugih“, već i u razlikama spram nacionalnog ili nekog drugog identiteta koji se promoviše u datom diskursu. Situacioni karakter. Identiteti se uvek aktiviraju i konstruišu u određenim kontekstima, odnosno u određenim društvenim situacijama. Ove pretpostavke predstavljaju ne samo dobru pretpostavku za izučavanje regionalnih identiteta, već su na različite načine interpretirane i u razmatranjima etniciteta kao društvene organizacije kulturnih razlika. U tim shvatanjima istraživači su naglašavali univerzalnost društvenih područjâ u kojima se etnicitet može prepoznati. Etnicitet predstavlja univerzalnu dimenziju odnosa među ljudima, a ne fenomen koji je svojstven grupama koje zdrav razum definiše kao ‘etničke’ (Putinja, Stref.Fenar, 1997: 25; Brubaker, 2004: 8).

Takvom interpretacijom se istovremeno dovode u pitanje navodno stabilni i homogeni karakteri grupne pripadnosti i solidarnosti sa jedne strane, a sa druge ističe heuristička vrednost ovog pojma koji dopušta da se u međusobnu vezu dovedu fenomeni koji su naizgled sasvim različiti (npr. tribalizam u Africi, jezički sukobi u Kvebeku, multikulturalizam u Maleziji, itd.). Iako se često govori o fluidnom karakteru diskurzivnih identiteta, oni nisu apsolutno „plutajući“, neodređeni i apstraktni. Njihovi nosioci su sa jedne strane društveni akteri, a sa druge, oni dobijaju materijalnost i egzistenciju kroz institucionalizovana ponašanja. Diskurzivnost regionalnog identiteta tako ne podrazumeva ništa drugo do konstituisanje jedne vrste „regularnosti“ regionalne prakse koja se manifestuje u tipovima radnji koje se odvijaju u datom društvenom kontekstu. Pitanje jačine ili intenziteta razvijenosti nekog konkretnog diskursa regionalizma, odnosno značaja samih regionalnih identiteta, uvek se tiče empirijske provere i istraživanja – o njima najbolje svedoče akteri koji ih kontruišu. Pored toga, empirijsko istraživanje i potvrda ovih pretpostavki može i mora da traga i na nivoima institucionalne dinamike i stvaranja poželjnih predstava o tipu regionalizma za kojim postoji interes da bude primenjen u datom društvenom kontekstu.

Glavna poenta analize diskursa, kako piše Iver B. Nojman (Iver B. Neumann), jeste analiziranje značenja kao dela onog opšteg socijalnog u kome se značenje stvara (Nojman, 2009: 47). To se izražava kroz potrebu da se naša društvena iskustva dekodiraju putem analize reprezentacije koje otkrivaju tu „skrivenu logiku“ socijalnog. O tome je govorio još Mišel Fuko: „Ništa nije fundamentalno. To je ono što analizu društva čini interesantnom. Zbog toga me ništa drugo ne iritira koliko ova istraživanja – koja su po definiciji metafizička – o osnovi moći u društvu i o samoj instituciji društva, itd. Ovo nisu fundamentalni fenomeni.

Sve što stvarno postoji su samo recipročne relacije i permanentni jaz između intencija među relacijama (Foucault, 1984: 247). Iako je stvaranje značenja primarni zadatak jezika, i, uz pretpostavku da se neke društvene prakse mogu analizirati kao „tekst“, to svakako ne znači da se diskurzivna analiza znakovnih sistema i (regionalnog) identiteta može svesti na njegovu tekstualnost, ili na jezičku analizu diskursa. Dirkemovskim rečnikom rečeno, značenje je uvek zajedničko i društveno posredovano, ono je deo društvenih činjenica, pa se ne može redukovati na nešto drugo. Namera analize diskursa je stvaranje metoda za analizu i jezičkog (značenjskog) i materijalnog (društvenog) kao celine. Treba proučiti kako postoji niz uslova za stvaranje onoga što može biti rečeno (dispozicije) i što je urađeno… Kako se određeni iskazi aktiviraju i uključuju u društvene prakse (Nojman, 2009: 99). Ono što diskurzivnu analizu u potpunosti čini relevatnom u istraživanju društvenih fenomena, jeste trijada oko koje se ona, u suštini kreće. To je trijada institucijevrednostistvarnost. Diskurs u tom smislu, uvek predstavlja „povratnu spregu“ ova tri elementa (isto, 109). Već smo istakli da su uvek institucije te koje „pozajmljuju“ materijalnost stvarnosti, a da stvarnost čine institucionalizovane vrednosti, koje se reprodukuju kroz društvena ponašanja. Glavni metodološki problemi ovih analiza upravo se kriju iza „povratnih spregâ“ jer je uvek pitanje kako se one odvijaju u datom povesnom i društvenom kontekstu. U diskurzivno.analitičkoj perspektivi, tako se može postaviti pitanje i empirijski istražiti kako je neka institucionalna kategorija (npr. neki državni organ ili mediji – lokalni, regionalni, nacionalni) nosilac stvarnosti (npr. nacionalnog ili regionalnog identiteta).

Novija sociološka istraživanja (Schatzki, Cetina, Savigny, 2005) ukazuju da je tzv. „jezički obrt“ postao važan deo diskurzivne analize, ali da je takođe važan i „okret ka praksi“ unutar društvenih nauka. Pod teorijom prakse oni podrazumevaju opšte i apstraktne predstave inkorporiranih, materijalnih obrazaca radnji koje su organizovane oko zajedničkih, implicitnih shvatanja subjekta koji vrši radnju (Schatzki, 2005: 12). En Svidler (Ann Swidler) na nešto precizniji način formuliše mogućnosti da se kultura redefiniše kao dinamička interakcija između diskursa i prakse. Analiza prakse označava pomeranje sociološkog nivoa istraživanja „ka dole“, odnosno, od ideja i vrednosti ka onom fizičkom (materijalnom) i rutinskom. Ali, premeštanja se odvijaju i „ka gore“, od analize ideja koje su lokalizovane u individualnim svestima aktera, ka bezličnim arenama diskursa. Fokusiranje na diskurse i semiotičke kodove usmerava analizu ka problemima značenjâ. Na taj način, analiza diskursa podrazumeva analizu i jezika i simbola i značenja… „Stara oblast“ analize – sa svojim idejama i agensima, deli se na dva domena – domen praktičnog i domen diskurzivnog (Swidler, 2001: 75).

Nasuprot idejama o postojanim identitetima, u koje ubrajamo i regionalni identitet, čini se da promenljive granice prožimaju diskurs konstrukcija za koje verujemo da odgovaraju na pitanje o tome ko smo i kako percipiramo našu pripadnost određenom regionu. Može se reći da uspešnost izgradnje jedne političke zajednice i uspešnost neke politike regionalizma može da bude veća ukoliko je „širi“ i jače utemeljen identitet koji se u njoj formira. Razvijenost zajedničkog identiteta svakako doprinosi izvesnim smanjenjima diverziteta i povećanju kapaciteta, odnosno mogućnosti delovanja u nekoj zajednici (Paić, 1999). Raspravljajući o stvaranju regionalnog kulturnog identiteta, Mišel Basan je otvorio još jedno važno pitanje – problem identifikatora: „Zasnovan na regionalnom kulturnom nasleđu, on (identitet) je stvoren od strane zajednice i stalno se menja. Takav identitet je retko prihvaćen od svih i budući amblem jednih postaje stigma za druge“ (Stojković, 2008: 27).

To i dalje ne znači da je identitet, na taj način formiran, u potpunosti nepromenljiv i postojan. Jer, čak i kada govorimo o dugom trajanju određenih regionalnih formacija i regionalnih identiteta, društvene promene i povesni aspekti uvek iznova podrazumevaju sadržaje i prakse koji se putem opisanih diskurzivnih mehanizama inkorporiraju u date kontekste.

Zaključak

Ako bismo o identitetima, pa i regionalnim identitetima, mislili samo kao o „nametnutim“ realnostima, odnosno proizvodima diskursa, isključujući pri tom aktere i aktivne procese njihovog stvaranja, mogli bismo završiti u teorijskom i metodološkom vakuumu apstraktne analize.

Složenost ove problematike i problemi sa kojima se suočava diskurzivna analiza i dalje su predmet brojnih rasprava. Ipak, na osnovu izloženog, pokušali smo da ukažemo na značaj ovih pristupâ u analizi regionalnog identiteta iz dva razloga: Prvo, činjenica je da živimo u vremenu brzih društvenih promena koje su u mnogome generisane procesima globalizacije i stvaranjem novih informaciono.komunikacionih sistema, što se reflektuje i na analizu identiteta. Ipak, ne znači da se identiteti menjaju toliko brzo da postaju neuhvatljivi za analizu, kao i da njihov socijalno.konstrukcionistički karakter negira njihovu postojanost i utemeljenost u određenim društvenim kontekstima i stvarnostima. Ako o identitetima mislimo samo u terminima mnoštva, fluidnosti ili nekih drugih kategorija koje pojedinci mogu lako da izaberu ili odbace (u zavisnosti od harizmatskih vođa, kalkulacija o interesima i drugim proizvoljnim činiocima moći i potrebâ), oni kao kategorije sociološke analize gube smisao i značaj.

Postaju ništa više od epifenomena, nusproizvoda društvene interakcije i odnosa (Todd, 2005: 433). Implikacije koje iz navedenog proizlaze, uvažavajući analize diskursa i drugih naučnih disciplinâ (ekonomija, psihologija, politikologija, međunarodni odnosi, geografija, ekologija, itd.) označavaju poziv na redefinisanje tradicionalnih predstava i shvatanja regionalnih identiteta. Drugo, diskurzivna analiza kao model, ili teorijska šema interpretacije, koja uvažava društvene i sociološke aspekte pojava, sadrži elemente neophodne za kontekstualizaciju analize – uvažavanje povesnog karaktera društvenih pojava, odnosno promena i procesa. To je od posebnog značaja za analizu regionalnog identiteta, pogotovo ako se polazi od socijalnokonstrukcionističke pretpostavke da se njihova forma i sadržaj stvaraju u određenom društvenom kontekstu i u određenom istorijskom periodu. Jedan od problema diskurzivne analize koja polazi od toga da se većina društvenih činjenica nalazi pod uticajem diskursa koji uvodi govor, pravila i podele u sistem dominacije ili „mikrofizike vlasti“, kako smatra Alen Turen, jeste hipostaziranje diskursa i paralizovanje političke filozofije (Turen, 2011: 12).

Zato ostaje otvoreno pitanje na koji način je moguće različite nivoe analize diskursa transponovati i integrisati sa sociološkim analizama i kategorijama, uvažavajući i tradicionalne probleme sa kojima se sociološka analiza suočava. Tu prvenstveno mislimo na pokušaje transcendiranja mikro.makro nivoa analize, odnosno problem odnosa aktera (subjekt) i društvene strukture (diskursa). Problemsko polje diskurzivnih istraživanja identiteta na poseban način reflektuje tu dihotomiju kroz pitanja o nosiocima identiteta, njihovoj genezi i slabljenju. Problemi regionalizacije i regionalizma kao problemi kojima najviše pažnje posvećuju politikolozi i ekonomisti, kao i geografi, zahtevaju uvažavanje sociološke dimenzije. Sociološka analiza koja otvara probleme konstrukcije regionalnih identitetâ i njihovog diskurzivnog karaktera, iako mora da uvaži politički aspekt i mobilizaciju kao elemente ovog tipa identiteta, nužno zahteva empirijske provere i nameće potrebu za uporednim pristupom istraživanja.

Dušan Ristić

1 Videti o tome više u: Kastels, 2002. Jedan relativno skorašnji primer može da posluži kao ilustracija za navedene trendove. Kada se pojavila ideja o evropskom ustavu, Jirgen Habermas (Jürgen Habermas) i Daniel Kon.Bendit (Daniel Cohn.Bendit), kao protivnici nemačkog nacionalizma, bili su među vodećima u kampanji za stvaranje evropskog građanstva. Taj polet je ipak bio kratkog veka, jer se iz sadašnje perspektive čini da evropski ustav nije dao mnogo povoda za „patriotizam Ustava“. Videti: Turen, 2011, str. 44.45. O problemima „post.nacionalne konstelacije“ sa posebnim osvrtom na Habermasove stavove videti: Lupel, A. 2004. 7

2 O tome više videti: Marinković, 2003; Fairclough, 2005.

3 Dobar primer za ovakve pristupe predstavlja analiza Roberta Vutnova (Robert Wuthnow) u knjizi pod nazivom Zajednice diskursa (Communities of Discourse, 1989).

4 Kritiku ovog i sličnih stanovišta nalazimo kod Smita (2010), koji je pokušao da poveže socijalno. konstrukcionistička i esencijalistička stanovišta. Videti: Smit, 2010; Cerulo, 1997. Više o postmodernističkim reakcijama i stanovištima videti u: Zaretsky, 1998.

5 Fuko je išao dalje od Altisera u tvrdnjama o decentriranju ili „smrti” individualnog subjekta fokusirajući se ne toliko na procese identifikacije, koliko na aktuelne diskurse koji predstavljaju bazu subjektivnosti (Mills, 1997). Neke kritike, poput Batlerove (Judith Butler, 1997), navode da veze između teorija moći i domena psihe ostaju zanemarene u fukoovskim i psihoanalitičkim analizama („ortodoksijama“).

Literatura

Abdelal, R., Herrera, Alastair, Y.M., Johnston, McDermott R.I. 2006. Identity as a Variable. Perspectives on Politics, 4(4): 695.711.

Acharya, A. 2006. Europe and Asia: reflections on a tale of two regionalisms. In Regional Intergration in East Asia and Europe – Convergence or Divergence?, pp. 312.322. New York: Routledge.

Albrow, M. 2005. Travelling beyond local cultures: Socioscapes in a global city. In Living the global city, Edited by Eade, John, pp. 35.52. London and New York: Routledge.

Allen, J., Massey, D., Cochrane, A. 2002. Rethinking the Region. London and New York: Routledge.

Altiser, L. 2009. Ideologija i državni ideološki aparati. Loznica: Karpos.

Amin, A. 2004. Regions Unbound: Towards a New Politics of Place. Geografiska Annaler. Series B, Human Geography, 86(1): 33.44. (Special Issue: The Political Challenge of Relational Space)

Anderson, B. 2006. Imagined Communities – reflections on the origin and spread of nationalism. London, New York: Verso.

Apaduraj, A. 2011. Kultura i globalizacija. Beograd: XX vek.

Bart, F. 1997. Etničke grupe i njihove granice. U Teorije o etnicitetu, Putnja, Filip i Stref.Fenar, Žoslin (ur.), str. 211.261. Beograd: XX vek.

Benwell, B. and Stokoe, E. 2006. Discourse and Identity. Edinburgh: Edinburgh University Press.

Brubaker, R. 2004. Ethnicity without groups. Cambridge: Harvard University Press.

Butler, J. 1997. The Psychic Life of Power . Theories in Subjection. Stanford: Stanford University Press.

Castells, M. 2000. Uspon umreženog društva. Zagreb: Golden Marketing.

Castells, M. 2002. Moć identiteta. Zagreb: Golden Marketing.

Cerulo, K.A. 1997. Identity Construction: New Issues, New Directions. Annual Review of Sociology, 23: 385.409.

Dürrschmidt, J. 2005. The delinking of locale and milieu: On the situatedness of extended milieux in a global environment, Edited by Eade, John, pp. 53.70. London and New York: Routledge.

Dženkins, R. 2001. Etnicitet u novom ključu. Beograd: XX vek.

Fairclough, N. Analyzing Discourse – Textual analysis for social research. London and New York: Routledge.

Foucault, M. 1984. Space, Knowledge, and Power. In Foucault Reader, ed. by Rabinow, Paul, pp. 239. 256. New York: Pantheon Books.

Fuko, M. 1998. Arheologija znanja. Beograd: Plato.

Fuko, M. 2007. Istorija seksualnosti I – Volja za znanjem. Loznica: Karpos.

Fuko, M. 2008. Poredak diskursa. Loznica: Karpos.

Grad, H. & Rojo, L.M. 2008. Identities in discourse . An integrative view. In Analysing Identities in Discourse, edited by Dolón, Rosana and Todolí, Júlia, pp. 3.28. Amsterdam/Philadelphia: John Benjamin’s Publishing Company.

Gramsci, A. 1992. Selections from the Prison Notebooks. New York: International Publishers.

Habermas, J. 2001. The Postnational Constellation. Cambridge, Massachusetts: The MIT Press.

Hall, D.E. 2004. Subjectivity. London and New York: Routledge.

Hall, S. 1993. Cultural Identity and Diaspor. Cultural Identity and Diaspora. In: Identity: Community, Culture, Difference, pp. 222.237. Ed. Jonathan Rutherford. London: Lawrence & Wishart.

Hall, S. 1993. Culture, community, nation. Cultural Studies, 7(3): 349.363.

Hall, S. 2003. The work of representation. In: Representation, ed. By Stuart Hall, pp. 13.75. London: Sage / The Open University.

Halpern, K. i Ruano.Borbalan, Ž.K. 2009. Identitet(i). Beograd: Clio.

Horboken, V. 2004. Ethnic communications. In Social Identities – Multidisciplinary approaches, pp. 199. 217. London and New York: Routledge.

Koković, D. 2002. Procesi integracije, regionalizam i očuvanje kulturnog identiteta. Sociološki pregled, 36 (1.2): 163–171.

Koković, D. 2003. Kultura kao činilac tranzicije i modernizacije. Teme, 24 (1.2): 47.64.

Koković, D. 2005. Kulturni i etnički identitet. Sociološki godišnjak, 3: 119.130.

Lazar, Ž., Marinković, D. 2001. Regional Identity, Voivodina’s Urban Public Research Survey. In Essays on Regionalisation, Edited by Ćuk Skenderović, N., pp. 177.186. Subotica: Center – Agency of Local Democracy.

Lomnitz.Adler, C. 1991. Concepts for the Study of Regional Culture. American Ethnologist, 18(2): 195.214.

Lupel, A. 2004. Regionalism and Globalization: Post.Nation or Extended Nation? Polity, 36 (2): 153.174.

Malešević, S. 2009. Sociologija etniciteta. Beograd: Fabrika knjiga.

Marinković, D. 2003. Sociologija i konstruktivistička perspektiva . sociološka teorija i konstruktivistička metateorija. Zbornik Matice srpske za društvene nauke, 114.115: 109.124.

Mills, S. 1997. Discourse – the new critical idiom. London, New York: Routledge.

Mlinar, Z. 1990. Globalizacija, deteritorijalizacija i kulturni identiteti. Kulturni radnik, 43(3): 5.31.

Milenković, P. 2002. Granice regiona: heterotopija i identitet. Epistemološki aspekt. Sociološki pregled, 36(1.2): 201–217.

Nojman, I.B. 2009. Značenje, materijalnost, moć: Uvod u analizu diskursa. Beograd: Centar za civilno – vojne odnose, Alexandria Press.

Nojman, I.B. 2011. Upotrebe Drugog – „Istok” u formiranju evropskog identiteta. Beograd: Službeni glasnik, Beogradski centar za bezbednosnu politiku.

Paić, I. 1999. Nacionalni san, tranzicija, globalizacija: obrisi promjena identiteta. U Kultura, etničnost, identitet, priredila Jadranka Čačić.Kumpes. Zagreb: Institut za migracije i narodnosti, Naklada Jesenski i Turk i Hrvatsko sociološko društvo.

Paasi, A. 2001. Europe as a Social Process and Discourse: Considerations of Place, Boundaries and Identity. In European Urban and Regional Studies 8(1): 7.28.

Paasi, A. 2011. The region, identity, and power. In: Procedia Social and Behavioral Sciences, 14: 9.16.

Rorty, R. 1995. Kontingencija, ironija i solidarnost. Zagreb: Naprijed.

Ruano.Borbalan, Ž.K. 2009. Izgradnja identiteta. U Identitet(i) – pojedinac, grupa, društvo, priredili Halpern, Katrin i Ruano.Borbalan, Žan.Klod, str. 5.16. Beograd: Clio.

Schatzki, T.R. 2005. Introduction: Practice Theory. In The Practice Turn in Contemporary Theory, Edited by Schatzki, T.R., Knorr.Cetina, K. & von Savigny, E., pp. 10.23. New York: Routledge, Taylor & Francis Group.

Searle, J. R. 1995. The Construction of Social Reality. New York: The Free Press.

Smit, A.D. 2010. Nacionalni identitet. Beograd: XX vek.

Soja, E.W. 1989. Postmodern Geographies – The Reassertion of Space in Critical Social Theory. London, New York: Verso.

Stepanov, R., Lazar, Ž. 2002. Savremene koncepcije regionalizma i problem statusa Vojvodine. Sociološki pregled, 36(1.2): 129.145.

Stojković, B. 2008. Evropski kulturni identitet. Beograd: Službeni glasnik.

Swidler, A. 2005. What anchors cultural practices. In The Practice Turn in Contemporary Theory, Edited by Schatzki, T.R., Knorr.Cetina, K. & von Savigny, E., pp. 83.101. New York: Routledge, Taylor & Francis Group.

Todd, J. 2005. Social Transformation, Collective Categories, and Identity Change. Theory and Society, 34(4): 429.463.

Tripković, M. 2002. Regionalizacija i multikulturalnost u sociološkoj perspektivi. Sociološki pregled, 36(1.2): 5.16.

Tripković, M. 2004. Multikulturalnost i regionalizacija u uslovima tranzicije. Sociološki pregled, 38(1.2): 189.203.

Tuan, Y.F. 2001. Space and place – the Perspective of Experience. Minnesota: University of Minnesota Press.

Turen, A. 2011. Nova paradigma – za bolje razumevanje savremenog društva. Beograd: Službeni glasnik.

Väyrynen, R. 2003. Regionalism: Old and New. International Studies Review, 5(1): 25.51.

Wuthnow, R. 1989. Communities of Discourse – Ideology and Social Structure in the Reformation, the

Enlightenment and European Socialism. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press.

Zaretsky, E. 1998. Identity Theory, Identity Politics: Psychoanalysis, Marxism, Post.Structuralism. In:

Social Theory and the Politics of Identity, edited by Calhoun, Craig, pp. 198.215. Oxford: Blackwell Publishing.