(IVAN JAKOVLJEVIČ BOBOV)
Ivan Jakovljevič Bobov se probudi u najprijatnijem duhovnom raspoloženju. Pomolio se ispod jorgana i odjednom ugledao plafon. Plafon je bio ukrašen velikom sivom mrljom sa zelenkastim krajevima. Ako bi jednim okom gledali na mrlju, tada bi mrlja postajala nalik na nosoroga, upregnutog u taljige, mada su drugi nalazili da ona više liči na tramvaj, na čijem vrhu sedi gorostas – ali, uostalom, u toj su se mrlji mogli, štaviše, videti konture nekakvog grada. Ivan Jakovljevič pogleda u plafon, ali ne na to mesto, gde je bila mrlja, već tako nekako, ne zna se kud; pri tom se osmehnuo i zažmirio. Zatim je izbečio oči i tako visoko podigao obrve, da se čelo složilo kao harmonika-dugmetara, i sasvim bi nestalo, da Ivan Jakovljevič nije nanovo zažmirio, i iznenada, kao postidevši se zbog nečega, navukao jorgan preko glave. On je to tako učinio, da su mu se ispod drugog kraja jorgana pomolile gole noge, a na prst leve noge odmah je aterirala muva. Ivan Jakovljevič pomeri prst, a muva odlete i dospe na mrlju. Tada je Ivan Jakovljevič, sa donje strane, obema nogama uhvatio jorgan, jednom nogom je zakačio jorgan odozdo, a drugu nogu je izvukao i pritisnuo njome jorgan odozgo, i na taj način ga svukao sa glave.
“Šipak” – reče Ivan Jakovljevič i naduva obraze. Kao i uvek, kada mu je nešto uspevalo ili, naprotiv, kada nikako nije išlo, Ivan Jakovljevič je uvek govorio “šipak” – razume se, ne glasno i nipošto radi toga da bi to neko čuo, nego tako nekako, za sebe, radi sebe. I eto, rekavši “šipak”, Ivan Jakovljevič sede na krevet i pruži ruku ka stolici, na kojoj su bile njegove pantalone, košulja i ostali veš. Ivan Jakovljevič je voleo da nosi prugaste pantalone. Ali jednom, zaista, nigde se nisu mogle nabaviti prugaste pantalone. Ivan Jakovljevič je i u “Lenjingradodeći” bio, i u “Univermagu”, i u Pasažu, i u Gostinom dvoru, i na Petrovgradskoj strani je obišao sve trgovine. Štaviše, nekuda je i na Ohtu otišao, ali prugaste pantalone nigde nije našao. A stare pantalone Ivana Jakovljeviča već su se do te mere pohabale, da ih više nije mogao obući. Ivan Jakovljevič ih je nekoliko puta zašivao, ali, na kraju krajeva, i to je prestalo da pomaže. Ivan Jakovljevič je ponovo obišao sve trgovine i, opet ne našavši nigde prugaste pantalone, rešio je, napokon, da kupi karirane. Ali, nigde nije bilo ni kariranih pantalona. Tada je Ivan Jakovljevič rešio da sebi kupi sive pantalone, ali nigde nije bilo ni sivih. Nigde se nisu našle ni crne pantalone, podesne rastu Ivana Jakovljeviča.
Tada je Ivan Jakovljevič pošao da kupuje plave pantalone, ali, dok je on tražio crne, svud su nestale i sive i karirane. I eto, najzad, Ivan Jakovljevič je morao da kupi zelene pantalone sa žutim tufnama. U trgovini se Ivanu Jakovljeviču učinilo da pantalone nisu jako upadljive boje, i da žuta tufna uopše ne bode oči. Ali, došavši kući, Ivan Jakovljevič zapazi da jedna nogavica baš kao da i jeste elegantne nijanse, ali da je zato druga samo tirkizna, a žuta tufna se drečavo sjaji na njoj. Ivan Jakovljevič pokuša da prevrne pantalone na drugu stranu, ali tamo su obe polovine imale težnju da pređu u žutu boju sa zelenim zrnima, i imale su takav veseli izgled, da, čini se, izneseš li takve pantalone na tribinu posle bioskopske predstave, ništa ti više neće trebati, publika će se pola sata smejati. Dva dana se nije Ivan Jakovljevič rešavao da obuče nove pantalone, ali kada su se stare pocepale, tako da je izdaleka bilo moguće videti da i njegove dugačke muške gaće traže popravku, bio je prinuđen da obuče nove pantalone. Prvi put je u novim pantalonama Ivan Jakovljevič izašao veoma oprezno. Pojavivši se iz ulaza, on pogleda prvo na obe strane i, uverivši se, da nema nikoga u blizini, izađe na ulicu i brzo zakorača u pravcu svoga posla. Prvo je susreo trgovca jabukama s velikom korpom na glavi. Trgovac ništa ne reče ugledavši Ivana Jakovljeviča, i tek kada ga je ovaj mimoišao, zaustavio se, i kako mu korpa nije dozvolila da okrene glavu, okrenuo se celim telom i pogledao za Ivanom Jakovljevičem – možda, klimnuo bi mu on glavom da ipak nije te korpe na njoj.
Ivan Jakovljevič je bodro išao napred, smatrajući svoj susret sa trgovcem za dobar predznak. On nije video trgovčev postupak i tešio se da pantalone ne padaju baš tako u oči. Sada je u susret Ivanu Jakovljeviču, s torbom pod miškom, išao isti takav službenik, kakav je i on sam. Službenik je išao brzo, ne gledajući bez potrebe sa strane, nego više sebi pod noge. Našavši se uporedo sa Ivanom Jakovljevičem, službenik kliznu pogledom po njegovim pantalonama i zaustavi se. Ivan Jakovljevič se, takođe, zaustavi. Službenik je gledao u Ivana Jakovljeviča, a Ivan Jakovljevič u njega.
– Oprostite – reče službenik – da li mi možete reći, kako da dođem do te… državne… berze?
– Pa, treba da idete kolovozom… mostom… ne, treba da idete tako, a zatim ovako – reče Ivan Jakovljevič.
Službenik se zahvalio i brzo otišao, a Ivan Jakovljevič načini nekoliko koraka napred, ali, videvši, da mu sada u susret ide ne službenik, već službenica, obori glavu i pretrča na drugu stranu ulice. Na posao je Ivan Jakovljevič došao sa zakašnjenjem i veoma ljut. Kolege Ivana Jakovljeviča, na kraju krajeva, obratile su pažnju na zelene pantalone sa nogavicama od različitih nijansi, ali, vidi se, naslutile su da je to – uzrok njegove ljutnje, i nisu mu dosađivale sa zapitkivanjem.
Dve nedelje se Ivan Jakovljevič patio idući u zelenim pantalonama, dok mu jedan od njegovih kolega, Apolon Maksimovič Silov, nije ponudio svoje pantalone na prodaju, kao da mu one nisu potrebne.
(1934-1937)
Danil Harms
