Dvoboj i književnost

Stvar sumnjiva, društveno i moralno štetna, plod sujete i uobrazilje, san o izmišljenim vrednostima, izbor zaljubljenika u smrt, dvoboj je postao vrednosno opovrgnut, jer je u modernoj osudi dvoboja položen zalog za otkriće humanosti, za slavljenje pomirljivosti i tolerancije, za pronalazak ljubavi i biofilnog osećanja sveta

Usredsređeno odmerivši dužinu svakog koraka, napeto oslušnuvši svaki zvuk za leđima, naglo se okrenuo prema protivnikovom licu, nanišanivši u njegovom pravcu: Puškin ili Ljermontov, stvarnost ili književna figura, Nafta ili Setembrini? Kako je nestalo dvoboja? Sinonim odvažnosti i časti otkrio se kao znak gluposti. Moderna ne voli dvoboje. Zašto bi ih volela? Zašto ih, međutim, ismejava i nipodaštava? To je pitanje. Sve ostalo je lako razumljivo.
U knjizi Jovana Popova – našeg poznatog i uglednog književnog proučavaoca i prevodioca – „Dvoboj kao književni motiv“, koja ocrtava putanju književnog i istorijskog razumevanja dvoboja, možemo pronaći brojne pokazatelje promene koja se odigrala. Tu su izdvojene preokretne tačke. Brojna su saznanja o ljudima koji su u različita vremena otkrivali sebe u novim poimanjima dvoboja. Pronalazimo uvide u to kako je književnost menjala naglaske u prikazivanjima dvoboja. Dragoceni su podrobni ekskurzi o promenama oružja, o času kada je pištolj smenio mač, o sekundantima koji su često bili onemogućeni u svojim pomiriteljskim namerama. Poseban je značaj napomena o epohalnom čilenju aristokratskog poimanja časti u korist novouspostavljene časti građanstva. Književnost je, dakle, prikazivala dvoboje kao čvorove jedne perspektivističke mreže kako literarnih, tako i društvenih značenja.

Zaveštanje epskih dvoboja

Da bi svoja istraživanja dvoboja kao književnog motiva mogao da oblikuje u preciznom interpretativnom poretku, Popov je potražio teorijsko zaleđe u tematologiji kao bitnom momentu komparatistike. Dok je čuvao distancu prema tematskoj kritici, koja teme određuje samo kao okvire „unutar kojih se odvija rad pesničkog duha, svesti“, Popov je prionuo uz shvatanje tematologije kao nauke u čijem se objektivu „nalaze teme po sebi“, koja se kreće „širokim poljem svetske književnosti“ i „nastoji da bude nauka, sa svojim metajezikom i čvrsto postavljenom metodologijom“. Da bi, pak, osvetlio evolutivne momente književnog prikazivanja dvoboja kao reprezentativne momente same književnosti, Popov je ograničio svoje područje istraživanja. Ako bi to izostalo, onda bi se „ekstenzivni enciklopedizam iscrpljivao… u minucioznom nabrajanju hronološkim redosledom“. Koje bi posledice bile neizbežne? U tom slučaju bi bilo isključeno „bilo kakvo vrednovanje“. To nas dovodi do trećeg momenta teorijskog i interpretativnog zaleđa ove knjige: ona podrazumeva odnose vrednosti kao odnose koji oblikuju književno prikazivanje dvoboja.
Kako su na delu višestruke vrednosti, društvene i književne, epohalne i egzistencijalne, tako ove analize reprezentativnih dela svetske književnosti, poglavito iz francuske i ruske tradicije, podrazumevaju više svrha. One nastoje da istorijski kontekstualizuju književna dela, da – potom – raskriju kako poetička i žanrovska determinacija uslovljava predstavu o dvoboju i da – na kraju – situiraju sam dvoboj u celokupnost ljudske situacije. Ove tri svrhe podrazumevaju da je na delu „studija iz oblasti istorije književnosti, tematologije i hermeneutike“.
U razmatranju različitih momenata u književnoj evoluciji dvoboja Jovan Popov prelazi dug put. On otpočinje istraživanjem strukturnih i značenjskih sadržaja koje su nam zaveštali epski dvoboji, poput onih u „Ilijadi“, „Pesmi o Rolandu“ i „Srpskim narodnim pjesmama“. Već u strukturi epskog dvoboja prepoznajemo obrazovanje dvoboja kao ugovorene borbe oružjem između dva lica, po strogo utvrđenim pravilima i u prisustvu svedoka. Analiza dvoboja iz „Ilijade“ omogućava Popovu da odredi obrazac koji će biti poštovan kako u epskim, tako i u svim potonjim književnim prikazivanjima dvoboja: počev od viteškog romana. Taj obrazac podrazumeva konstantne elemente: povod, izazov, pripreme, ugovaranje pravila, opis dvoboja, prikazivanje ishoda i trijumf pobednika. Kada je izdvojio elemente koji ustrojavaju strukturu dvoboja, Popov je odredio pravac svojih budućih analiza: on počinje da prati književne i stvarnosne varijacije unutar svakog od konstantnih elemenata, kao i promenu odnosa između samih elemenata, tokom književne evolucije dvoboja. Jer, književne varijacije nam pokazuju kako nastupa promena smisla koji ospoljavaju dvoboji u različitom vremenu.
To možemo uočiti već u strukturi epskih dvoboja. Učesnici dvoboja u „Ilijadi“ prikazani su sa idealnom bezinteresnošću, jer „u tom tragičnom položaju svi su isti, Grci i Trojanci“. Kako je, međutim, u srednjovekovnom spevu „Pesma o Rolandu“, koji je „kao i pesme srpskog Kosovskog ciklusa… pesma o porazu, koja takođe ima svog izdajnika“? Tu francuski epski pesnik „u potpunosti deli etiku ratnika koje veliča“, pa je „toj epici pojam čojstva… nepoznat“. Smisaona varijacija unutar strukture epskog dvoboja, koju unosi verska različitost sukobljenih sila, stvara – dakle – razliku između antičkog i srednjovekovnog prikazivanja dvoboja. Slično je i u srpskim narodnim pesmama, u kojima Jovan Popov izdvaja elemente karakteristične za dvoboje „u ‘Parsifalu’ Kretjena de Troa i, naročito, u Kornejevom ‘Sidu’“, budući da „u sva tri slučaja, nedorasli junak preko noći se potvrđuje kao heroj“. Struktura dvoboja ostaje, dakle, očuvana uprkos žanrovskim i poetičkim razlikama, kao što – iz komparativne perspektive – biva osvetljeno stapanje antičkog i srednjovekovnog osećanja sveta u dvobojima koje opevaju srpske narodne pesme.

Junačko, viteško, ljubavno…

Promenu bitnih značenja dvoboja otiskuje razlika između junačkog epa i viteškog romana. Otkriva je erotički motiv. Jer, dok se u junačkom epu ljubav i smrt susreću makar na trenutak, poput „Pesme o Rolandu“, dotle u srednjovekovnim romanima sâm taj susret postaje „žarište pripovesti“. Tako se problem viteške ljubavi, kult dame i idealizovana ljubav trubadurske lirike pojavljuju – u novom stadijumu dvoboja – integrisani u kult viteštva. Popov naglašava kako je služenje dami, kao individualni motiv, najvažnija novina viteškog romana u odnosu na ep. Jer, vodi ga stožerno mesto plemićke etike i pokretačka snaga aristokratskog ideala – pojam časti. Čast plemića postaje element jednog sveta vrednosti koji ulazi u osnovnu strukturu dvoboja. Kada je ta čast podignuta u slavu obožavane dame, kao u „Lanselotu“ i „Parsifalu“, pokazuje se kako – naporedo sa opisom promenjenih elemenata u dramaturgiji dvoboja – Popov analizira i odigranu vrednosnu promenu: „Rizikovati život zbog ljubavi jeste podvig, ali poniziti se zbog nje – još je veći.“
U času kada je motiv dvoboja na najuzvišenijoj tački – u jednom poetičkom periodu – neminovno nastupa promena perspektive. Samu promenu otiskuje renesansno oblikovanje dvoboja, u „Besnom Orlandu“ i „Don Kihotu“, jer očituje opštije zaleđe iz kojeg dolazi slika dvoboja: to je ironični pogled na svet koji se proteže do svesne parodije. Od značaja je trenutak u kojem – dok opisuje poetička i žanrovska preobraženja – Popov menja pravac svog izlaganja i oslikava društvenu praksu jednog vremena. Jer, u dvoboju dvojice senatora, u Bolonji početkom XVIII veka, Ariostov pristalica, zadobivši smrtonosni ubod mačem, požalio se kako umire zbog Ariosta, koga nije ni čitao i koga ne bi ni razumeo, „jer sam običan glupak“. Ovako prizmično hermeneutičko osvetljavanje sugeriše nam obuhvatnije područje vrednosti u koje su situirane Popovljeve analize.
Ljubav je svakako novi momenat koji razlikuje viteški od epskog dvoboja: bilo da je data u uzvišenim ili ironičnim tonalitetima. Ali, ona nije jedini takav momenat. To je i osećanje dužnosti i časti aristokratije. Kornejev „Sid“, u svetlosti edikta Luja XIV koji je nastojao da pojam časti svede u razumne granice moralnih vrednosti, obeležava problematizaciju dvoboja kao društvene pojave. Kornejev „Horacije“ prikazuje, pak, situaciju u kojoj je dvoboj opravdan, jer rešava sukob koji bi inače izazvao rat. Aristokratski ideal dužnosti, bilo porodici, bilo otadžbini, i izvesna opštost iz koje izvire ispunili su – u detaljnim analizama Jovana Popova – nasleđenu strukturu dvoboja.
Najveći deo književnih analiza koje donosi knjiga „Dvoboj kao književni motiv“ posvećen je značenjskoj višesmernosti koju građanska epoha unosi u strukturu dvoboja. Otud je građanska slika dvoboja najslojevitije, najdiferenciranije i najrazuđenije predstavljena u Popovljevoj studiji. Jer, ona otkriva višestruke promene i u književnosti i u istoriji. Tako dvoboj u francuskom romanu XIX veka pokazuje doticaj aristokratskog i demokratskog načela, sa postepenim pripovednim relativizovanjima samog pojma časti. Jer, na delu je odbrana časti u času kada je čast epohalno prevaziđena, kada su njena značenja potkopana i relativizovana, kada vreme unosi nove tonove u čovekovu plemićku ukrućenost. Tada se dvoboj pretvara u smrtonosni ritual, tragedija u farsu, tragični junak u starudiju propalog režima. I kod Balzaka i kod Stendala. Ovaj raspad aristokratskog ideala, u času kada je građanstvo odnelo pobedu i u romanu, dozvoljava samo parodijski povratak viteštva: kod Flobera.

Ima, pak, sredina i okolnosti u kojima stvari snažno idu in extremis: „U vreme kada dvoboj u Francuskoj, i u stvarnosti i u književnosti, počinje da dobija raznolike crte, pa i da doživljava degradaciju, u Rusiji se on tek rascvetava kao specifičan običaj manifestovanja plemićke gordosti“. Ta pojava – koju izuzetno živopisno, dokumentovano i zanimljivo analizira Popov – naziva se „breterstvo“, po ugledu na francusku reč koja obeležava kavgadžiju. Karakteristično je – i poučno za one koji o stvarima zaključuju na osnovu davno ukorenjenih i negovanih predrasuda – da sama pojava nije autohtona, ni tradicionalna, jer nije uslovljena ruskom sredinom, nego je plod inovacije i znak zapadnih uticaja. Ono što joj daje dramatičnu smrtolikost, u talasanju osobenog javnog temperamenta i osećajne uskomešanosti, jesu uspon i jačina nihilističkog osećanja sveta u ruskoj javnoj svesti XIX veka. Jer, oni uvode u neupitno prihvatanje ideje o tome kako pojedinačni ljudski život nije najveća vrednost.
Tako se dvoboj pojavljuje – kako Popov sugestivno opisuje – u značajnom paralelizmu između književnih i životnih situacija: i kod Puškina, i kod Ljermontova. Obilje književnih pojedinosti, rasprostrtih duž pesničkih i proznih dela, obilje dramatičnih naznaka, pomisli i figura, kao književnih sugestija koje oblikuju predstavu o dvoboju u njihovim delima i prožimaju čitaočev doživljaj, deluju kao podsvesni nagoveštaj i svesna opredeljenost, kao egzistencijalna i duboka priprema za iskušavanje istine dvoboja u životu pesnika. Činjenice književnosti upečatljivo prianjaju uz činjenice stvarnosti.

Metafizičke motivacije

Popov – u analizi dvoboja – naglašava kako postoji jedan momenat u kojem se ono potpuno periferno, slučajno, kao nešto što je lako moglo da bude izbegnuto, kao nešto što će u budućnosti izgledati tako beznačajno, poput trivijalnog povoda, otima svakoj neočekivanosti i promenljivosti, dobija sivu senku neizbežnosti, jer stavlja u pokret mehanizam koji neumitno dovodi do dvoboja. Nastupio je momenat posle kojeg nijedna razboritost nije delatna, nijedan strah nije dovoljan, nijedna misao ne može postati opominjuća, čak je i samoposmatranje iščezlo sa horizonta: čovek ne vidi – niti mu je važno i ako vidi – kako možda već jeste, a kako će sigurno u budućnosti izgledati smešan. To je čas nezaustavljive zakonomernosti postupaka i odluka koje dovode do dvoboja. Dvoboj se pojavljuje kao vršni čin sila koje ga uslovljavaju: „Taj mehanizam zajednički pokreću dva nagona slivena u jedan – samoodržanje i osveta.“ I otud „mehanizam dvoboja je iracionalan, uprkos svim kodeksima i pravilnicima, uprkos ophođenju koje naizgled potpuno isključuje emocije.“
Ovo neumitno i mehaničko dejstvo sila koje čoveka dovode do dvoboja dobija svoje političke, psihološke i realističke motivacije: kod Turgenjeva, Dostojevskog i Tolstoja. Šta znači Turgenjevljeva spremnost da se – pomoću dvoboja kao književnog motiva – obračuna sa zlokobnom iracionalnošću „breterstva“, kao i da dvoboj motiviše ideološkim razmimoilaženjima suparnika? Popov ukazuje na naporednost piščevih motivacija, jer u ideološkoj motivaciji – veli on – valja prepoznati i intelektualne i sentimentalne razloge: „Očevi i deca“. Svoje analize veličanstvenih likova Dostojevskog, u času kada oni uviru u mehanizam dvoboja koji je „umeo da od ljudi načini automate, da ih obuzme do te mere da počnu da se ponašaju mimo svoje volje i postanu oruđe u rukama slepe, ubistvene sile“, Popov vezuje za metafizičke motivacije, jer ukazuje na to da kod Dostojevskog same te sile nagoveštavaju đavolsko poreklo. Ako se – u pripovedanju Dostojevskog – stapaju metafizička i ideološka motivacija, što ima svojih odjeka i u književnom prikazivanju dvoboja, onda upravo na tom mestu epohalni uspon nihilizma doživljava svoju punoznačnost, da bi svoj stvarnosni vrh otkrio u nadolazećoj revoluciji.

Parodijski tonalitet

Kako doba simbolizma i dekadencije, kao „doba velikog zatišja“, donosi „poslednje velike obrade motiva dvoboja u književnosti“, onda su one ispunjene karakterističnim parodijskim tonalitetom: kod Kuprina, kod Mopasana, kod Tomasa Mana. To kretanje ima u sebi nečeg od sheme dekadencije, pa se kod Čehova pokretački momenat mehanizma dvoboja karakteristično premešta sa aristokratskog i građanskog poimanja časti, sa romantičarskog i političkog poimanja nihilizma, na predstavu o nečem nagonskom, poput biološke uslovljenosti ili prirodnog zakona. Na delu je moderni takt, čija rascvetala sumnja u nadlunarno biva praćena – pod velom racionalističke samouverenosti – opsesivnom usmerenošću ka onome što je položeno u duboku tamu nesvesnog i biološkog.
Jovan Popov je opisao unutrašnju zakonomernost u književnom prikazivanju dvoboja: herojski dvoboj (epski ideal i vrednosti) – viteški dvoboj (aristokratski ideal i vrednosti) – građanski dvoboj (buržoaski ideal i vrednosti). U ovom književnom kretanju pronalazimo osobeno kretanje ka značenjskoj površini, jer dolazi do postepenog ispražnjavanja gigantskih razmera sukobljenih figura: uklanja se složenost njihovog egzistencijalnog i epohalnog prtljaga, da bi se – u moderni – postavili jaki naglasci na čovekovim ljudskim osobinama i svojstvima. Sam dvoboj – kako ga je Popov hermeneutički uprizorio – pojavljuje se kao znak jednog dalekosežnijeg književnog kretanja.
Unutar svake od književnih celina koje učestvuju u sveobuhvatnom i spiralnom kretanju književnog iskustva – antika, srednji vek, renesansa, barok, klasicizam, romantizam, realizam, moderna – ponavljaju se istovetni unutrašnji stadijumi. Tako imamo uspon (uzvišenost, tragičnost), apogej (dramatičnost), krizu (modernizacija), krah (parodičnost) kao obeležja predstave o dvoboju u svakom književnom periodu. Popov je tanano obeležio međuodnose i povratni karakter književnih modusa kroz koje prolazi predstava o dvoboju, svagda imajući na umu da osnovni pravac književnog iskustva vodi ka površini: tako je sudbina dvoboja kao književnog motiva razrešena u parodijskom odsjaju moderne. Utoliko je umesno ukazati na to da Popovljevo shvatanje strukture dvoboja aktuelizuje Ničeove plodotvorne naznake o dekadenciji, kao i – što je posebno zanimljivo – produbljene uvide ranog Lukača.
U analizama „Dvoboja kao književnog motiva“ posebna pažnja biva posvećena položaju književne motivacije, koja se pojavljuje u tri vida: kao motivacija žanra, motivacija radnje i motivacija likova. Premda usredsređena na velika dela svetske književnosti, knjiga Jovana Popova snažno naglašava paralelizam između književnog uobličavanja dvoboja i društvene prakse dvoboja u pojedinim vremenskim razdobljima. To nam pokazuje da njen hermeneutički cilj nije puko opisivanje dvoboja kao književnog motiva nego i produbljena analiza jednog vrednosnog sistema na koji sam dvoboj apeluje. Otud ova knjiga ima tri sloja. Promena u književnom prikazivanju dvoboja u dugom trajanju književnog iskustva, sa posebnom svešću o žanru, predstavljaju njen književnopoetički sloj. Osobeno rehabilitovanje tematologije svakako predstavlja njen književnoteorijski sloj. Položaj vrednosnih shvatanja u humanističkom i posthumanističkom iskustvu, koje dočarava književno prikazivanje dvoboja, predstavlja njen najobuhvatniji svoj. Ako uočimo paralelizam koji – u istoriji duha – nesumnjivo postoji između tematologije i istorije ideja, možemo pretpostaviti da je hermeneutički cilj ove knjige vezan za različite književne i društvene stadijume u kojima se očituje ideja dvoboja.

Moderna “to” ne voli

U međusobnom prožimanju pitanja o herojskom, aristokratskom i građanskom poimanju dvoboja, o spiralnoj putanji vrednosti koja vrhuni u promeni položaja dvoboja u našem iskustvu, o književnom ispražnjavanju dramatike dvoboja i o njegovoj ideološkoj i političkoj dimenziji, osnovni cilj knjige „Dvoboj kao književni motiv“ dobija svoj pravi izraz u kartezijanski i racionalistički postavljenoj, dokumentovano i zanimljivo potkrepljenoj i pregledno stilizovanoj jasnoći izlaganja Jovana Popova.
Stvar sumnjiva, društveno i moralno štetna, plod sujete i uobrazilje, san o izmišljenim vrednostima, izbor zaljubljenika u smrt, dvoboj je postao vrednosno opovrgnut, jer je u modernoj osudi dvoboja položen zalog za otkriće humanosti, za slavljenje pomirljivosti i tolerancije, za pronalazak ljubavi i biofilnog osećanja sveta. To je hladni cinizam moderne – kao njen komfor, njen strah i njena laž – koji negira svaki smisao dvoboju. Ali ga ume osetiti. Niko to nije paradoksalnije iskazao od Fridriha Ničea: „Dvoboj je poslednji preostali, potpuno častan put ka samoubistvu, nažalost zaobilazan i nikako sasvim pouzdan.“ Kakav je to svet u kojem je poslednja moguća čast samoubistva sačuvana u dvoboju? Otud moderna ne voli dvoboj. Zaista, zašto bi ga volela?

Milo Lompar

https://www.pecat.co.rs/2013/02/dvoboj-i-knjizevnost/?pismo=lat