Rodila sam se u Čikagu, 30. decembra 1946. godine usred vrtloga ogromne snežne mećave. Moj otac je morao da pomaže taksisti pri probijanju sa širom otvorenim prozorom, duž dela autoputa Lejk Šor Drajv, dok se moja mama porađala. Bila sam slabašno (sitnačko) novorođenče pa se moj otac svojski trudio da me održi u životu držeći me na pari iznad korita sa vrelom vodom, kako bih mogla lakše da dišem. Misliću na njih oboje kada budem zakoračila na pozornicu Rivijera Teatra u Čikagu, sa mojim bendom, sinom i ćerkom, na svoj sedamdeseti rođendan.
Uprkos emocijama nabijenoj atmosferi koja nas je zapljuskivala tokom predsedničkih izbora, trudila sam se da decembar provedem usresređena na pozitivne stvari, brinuti se za svoju porodicu i pripremajući se za proslavu Nove godine. No, znala sam da pre nastupa u Čikagu, čeka me još jedna važna obaveza u 2016. godini. U septembru su me, naime, zamolili da nastupim na ceremoniji dodele Nobelove nagrade u čast laureata Nobela za književnost, čije ime tada još nije bilo poznato. To je značilo da ću provesti nekoliko dana u Stokholmu, u prekrasnom hotelu iz koga puca pogledom na vodu – jedna počasna prilika da se razbistrim, kontempliram i pišem. Odabrala sam jednu od svojih pesama koju, činilo mi se, odgovarajućom za izvođenje sa orkestrom.
Ali kada je objavljeno da je nagradu dobio Bob Dilan i da ju je prihvatio, ideja da pevam neku od svojih pesama nije mi se više činila prikladnom. Našla sam se u neočekivanoj situaciji i osećanja su mi bila oprečne. Da li sam ja dorasla takvom zadatku, u njegovom odsustvu? Da li bi Bob Dilan, čovek koga nikada ne bih poželela da razočaram, bio zadovoljan mojim nastupom bez ljutnje? Budući da sam se obavezala da ću nastupiti, nakon dugog premišljanja odabrala sam A Hard Rain’s A-Gonna Fall, pesmu koju volim još od tinejdžerskih dana i koja je bila omiljena mom, sad već pokojnom suprugu.
Od tada sam svaki slobodni trenutak koristila za uvežbavanje te pesme kako bih bila sigurna da ću znati i biti sposobna da prenesem svaki stih i kako bih publiku mogla uveriti u značenje svakog tog stiha. Budući da i sama imam plavookog sina, s velikim sam zadovoljstvom i odlučnošću pesmu pevala samoj sebi, iznova i iznova, i to u originalnom tonalitetu. Naumila sam u svojoj glavi da ću pesmu otpevati upravo onako kako je napisana, ali i onoliko dobro koliko to odgovara mojim sposobnostima. Kupila sam novo odelo, skratila kosu i osećala sam se spremnom.
Na dan dodele nagrade, probudila sam se sa osećajem nelagodnosti. Kiša je pljuštala i nastavljala je da lije kao iz kabla i nije prestajala. Dok sam se oblačila, prošla sam kroz pesmu dosta samouvereno. U hotelskoj podršci srela sam jednu prelepu Japanka u tradicionalnoj, formalnoj nošnji – do poda dugačak, vezom ukrašen kimono krem boje i sandale. Kosa joj je bila savršeno uglađena. Rekla mi je da je u Stockholmu kako bi odala počast svom šefu, koji je trebalo da primi Nobelovu nagradu za medicinu, ali da joj vreme nije naklonjeno. “Izgledaš predivno”, rekla sam joj. “ I ne postoji ta kiša ili taj vjetar koji bi to mogli da promene.” Dok sam stigla do koncertne dvorane, počeo je da pada sneg. Proba sa orkestrom prošla je savršeno. Dobila sam svoju garderobu sa klavirom. Poslužili su me čajem i toplom supom. Bilo mi je jasno da se ljudi raduju mom predstojećem nastupu. Sve je bilo preda mnom.
Razmišljala sam o svojoj majci koja mi je kupila moj prvi Dilanov album kada mi je bilo jedva šesnaest. Našla ga je u korpi sa robon na akciji, u fiveand-dime1 prodavnici i kupila ga je od svog bakšiša. “Izgledao mi je kao da bi moglo da ti se sviđa”, rekla mi je. Neprestano sam vrtela ploču, opet i opet, a omiljena pesma s tog albuma bila mi je A Hard Rain’s A-Gonna Fall2. Pomislila sam tada, bez obzira što ne živim u doba Artura Remboa, postojim u vremenu Boba Dilana. Takođe, pomislila sam na svog pokojnog supruga i sećala se kako smo zajedno izvodili tu pesmu. Zamišljala sam njegove ruke kako obrazuju akorde.
I onda, iznenada, došao je taj trenutak. Orkestar je bio raspoređen na balkonu iznad pozornice, na kojoj su sedeli kralj, kraljevska porodica i laureati. Ja sam sela pored dirigenta. Veče je teklo prema planu. Dok sam sedela tamo, zamišljala sam dosadašnje laureate kako su koračali prema kralju da bi primili svoju nagradu. Herman Hese, Tomas Man, Albert Kami. Zatim kada je objavljeno da je Bob Dilan ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za književnost, osetila sam kako mi srce ubrzano lupa. Nakon što je pročitan dirljiv govor njemu posvećen, čula sam da je izrečeno moje ime i ustala sam. Kao u nekoj bajci, stupila sam pred švedskog kralja i kraljicu i nekim od najvećih umova sveta, naoružana pesmom čiji je svaki stih prožet iskustvom i eklektičnošću pesnika koji ih je ispevao.
Nakon odsviranih uvodnih nota čula sam sebe kako pevam. Prva strofa je mogla da prođe, iako pomalo nesigurna, ali sam bila uverena da ću se smiriti. Ali umesto toga pregazila me lavina osjećaja, i to takvog intenziteta da je sa njima bilo nemoguće nositi se. Krajičkom oka sam mogla da vidim ogroman stalak televizijske kamere, sve zvaničnike ispred pozornice, kao i sve ljude iza njih. Nenaviknuta na takvu nervozu nadjačujućih emocija, nisam bila u stanju da nastavim. Nisam zaboravila reči koje su sad već deo mene. Jednostavno nisam mogla da ih iznesem napolje.
Taj čudni osećaj nije prestao da bude manje intenzivan, niti je nestao, već je okrutno ostao zalepljen uz mene. Bila sam primorana da stanem, zamolim za izvinjenje, i onda da ponovo pokušam, bez obzira na takvo stanje, i da pevam svim svojim bićem, ali se i dalje boriti sa situacijom. Bila sam itekako svesna početka pesme koji počinje stihom I stumbled alongside of twelve misty mountains (“Saplitao sam se na obroncima dvanaest maglovitih planina”), a završava satihom And I’ll know my song well before I start singing (“I dobro ću naučiti pesmu koju ću pevati, pre nego što je zapevam”). Dok sam sedala, osetila sam istovremeno ponižavajuću bol neuspeha i čudno saznanje da sam nekako ušla i istinski živela svet pesme.
Kasnije, na koktelu, sedela sam prekoputa američke ambasadorke – prelepe, elokventne Amerikanke iranskog porekla. Ona je imala zadatak da pročita Dilanovo pismo, pre nego što se koktel okonča. Čitala je bez greške i nisam mogla da se otmem utisku kako on u svom kutku ima dve jake žene.
Jednu koja je posrnula i drugu koja nije, a opet, jedina misija obeju bila je ta samo da valjano služe njegovom delu.
Kada sam se probudila sledećeg jutra, napolju je padao sneg. U sobi za doručak pozdravilo me je mnogo naučnika nobelovaca. Pokazali su razumevanje za moju borbu koju sam veoma javno vodila. Rekli su mi kako sam odradila dobar posao. “Volela bih da sam ga bolje obavila”, rekla sam. “Ne, ne”, odgovorili su. “Niko od nas to ne bi voleo. Za nas, Vaša borba je delovala kao metafora za naše lične napore.” Dobronamerne reči su se nastavile tokom dana i na kraju sam se pomirila sa višom istinom svoje dužnosti. Zašto proizvodimo svoja dela? Zašto nastupamo? To je, pre svega, radi zabave i transformisanja ljudi. Sve što radimo, radimo za ljude. Autor pesme nije zahtevao ništa. Zašto bih onda ja zahtevala bilo šta?
Kad je moj suprug Fred umro, otac mi je rekao da vreme ne leči naše rane, nego nam samo daje oruđe da ih istrpimo. Shvatila sam da je to istina i kod najvećih i kod najmanjih problema. Gledajući u budućnost, sigurna sam kako nedaće neće nestati i da ćemo svi morati i dalje biti na oprezu. Godina se približava kraju. Tridesetog decembra ću izvešću pesmu “Horses” sa svojim bendom, sinom i ćerkom, u gradu u kom sam rođena. I sve stvari koje sam videla, i iskusila, i kojih se sećam biće u meni, a žaljenje, koje me toliko pogodilo, izmešaće se radosno sa svim ostalim trenucima.
Sedamdeset godina trenutaka. Sedamdeset godina postojanja kao ljudskog bića.
Peti Smit
Časopis Susreti
The New Yorker, 14. decembar 2016.
Preveo s engleskog Filip MUJKOVIĆ
1 Prodavnice u kojima sva roba košta pet ili deset centi – prev.
2 Teška se kiša sprema – prev.
