Duboko iz šume dopirao je zov, tajanstven, prodoran i primamljiv, a on je osećao da mora da se okrene od vatre i od ovog sveta i da zaroni u šumu duboko, ne znajući ni zbog čega ni kuda. Nije se pitao kuda i zašto, jer je zov zapovednički odzvanjao iz dubine šume.
U sunčanoj dolini Santa Klare na imanju sudije Milera živi pas po imenu Bak. Kao neprikosnoveni kralj raskošnog imanja, Bak uživa u sitnim radostima poput lova, brčkanja u vodi ili obilnim obrocima. Sve dok jednog popodneva Baka ne odvedu u hladni i okrutni Jukon. Tamo, u srcu divljine, Bak mora da se izbori za mesto vođe koje mu pripada.
„Džek London kao da intuitivno razume pseće srce. Taj uvid koji je nesumnjivo proistekao iz bliskosti i zajedništva s velikim, plemenitim i čupavim prijateljem.“
– St. Louis Republic
Pisac ove knjige, Džon Grifit London (1876 — 1916), završio je svoj pustolovan i plodan život u četrdesetoj godini, kada je za sobom imao sedamnaest godina književnog delovanja, i oko pedeset knjiga romana, priča i drugih radova. Pa ipak, Alfred Kazin, jedan od njegovih kritičara, kaže da bi najbolja priča koju bi Džek London napisao, bila priča o njegovom životu.
Oca se jedva sećao, ali je iz detinjstva zauvek poneo trag teškog siromaštva svoje porodice. Sav njegov kasniji život je otimanje od bede. Već dosta rano bavio se raznim poslovima: u svojoj desetoj godini prodavao je novine na ulici, onda se zaposlio u fabrici konzervi sa zaradom od deset centi dnevno, a zatim je radio u perionici, tovario ugalj i gusario.
Ropski rad u fabrici nije pogodovao njegovoj nemirnoj i nestalnoj prirodi. Čežnju za lutanjem po moru i nezavisnim životom podsticali su mu i njegovi poznanici, krijumčari opijuma, s kojima je provodio slobodno vreme u zalivu San Franciska. U svojoj šesnaestoj godini, pozajmivši trista dolara, nabavio je mali jedrenjak sa kojim je i sam krijumčario po zalivu. Ubrzo zatim, da bi upoznao obe strane obalskog života, odlučio je da se sa svojim brodom prijavi patrolnoj službi i da učestvuje u hvatanju krijumčara.
Godinu dana posle toga krenuo je za Japan kao običan mornar. Taj dugi put, uz naporan pad, nije mu doneo ništa i on, po povratku, pokušava da se prihvati nekog ozbiljnijeg posla. Ponovo počinje da padi u fabrici — ovoga puta u fabrici jute, koju je isto tako odmah omrznuo kao i nekada fabriku konzervi. Bio je i u zatvoru, osuđen zbog svoga skitalačkog života. Sa osudom, koja mu se činila krajnje nepravednom i neosnovanom, on je u zatvoru počeo da buntovno razmišlja o postojećem društvu i, u isto vreme, da sve više uviđa besciljnost svog dotadašnjeg života. Rezultat svega toga bila je rešenost da uči i da se pripremi za studije. Učio je vrlo vredno i, posle dve godine dospeo je bio na Kalifornijski univerzitet. U to vreme je otpočeo sa pisanjem eseja i priča zasnovanim pa ličnom iskustvu, ili na onom što je dotle bio pročitao. Nekoliko takvih priča bilo je objavljeno u školskim i lokalnim listovima, ali on, u borbi za uspeh, već u toj meri postaje nestrpljiv da prekida započete studije. »Zlatna groznica« u Klondajku odvlači ga sa univerziteta, jer je odlazak na zamrznuti Sever bio i suviše primamljiv za čoveka željnog da brzo dođe do novca i »da ih sipa u krilo svoje sestre«. Sa Severa nije doneo »zlatni prah«, ali je prikupio nešto mnogo dragocenije — svoje utiske u dnevničkim beleškama, iz kojih je jednog dana i nastala knjiga »Zov divljine«.
Glavna ličnost ove knjige jeste jedan pas. Zove se Bak, a junak Londonove priče je ne samo po tom što se o njemu ovde najviše govori, već i po tome što on, kao cve glavne ličnosti u romanima, ima svoje detinjstvo, svoj zavičaj, život pun događaja i podviga, i najzad, jedan krupan preokret koji njegovu sudbinu čini uzbudljivom. Jer, Bak je rođen na toplom Jugu, a na zamrznuti Sever ga je dovela ljudska glad za zlatom. Njegov život se tada sasvim menja, ali on sve teškoće snosi ne samo strpljivo, već i sa nekim razumevanjem. Od momenta kada ga njegov gospodar spasava od smrti, on pokazuje najplemenitije osobine zahvalnosti i odanosti. Džek Londonov Bak postaje stvarni junak u svom samopregornom osećanju dužnosti i vezanosti za čoveka; pisac tu životinju uzdiže kao primer čovečnosti među ljudima na tom Severu, koji ukleto robuju svojoj pohlepi i uzajamno se satiru.
Ali, kada Baku umire gospodar, u njemu se odigrava čitava životna drama. Pošto je ostao sam, bez čoveka, svoga spasioca, kome je bio najverniji prijatelj, u našem psu se kidaju sve veze sa sredinom u koju je, doveden, zapao.
Osećajući u sebi iskonski zov divljine, Bak se vraća životu svoje prave prirode. Iz Londonovih beležaka sa Severa, vidi se da je on tamo odista sreo jednog psa koga je iz doline Santa Klare doveo sin nekog sydije, pa se može verovati da je čitava ova priča o Baku zasnovana pa istinitom piščevom doživljaju. Pravom umetniku, kakav je bio Džek London, to je samo doprinelo da njegov roman “Zov Divljine” deluje tako snažno, uzbudljivo, i, pri tom, neposredno. Otud knjiga koju čitalac ima u ruci spada ne samo u najpopularnija već i najbolja dela ovog američkog pisca čiji je pustolovni život toliko mnogo pomogao njegovom književnom stvaranju, ali čije književno stvaranje i slava nisu mogli pomoći njegovom istrošenom životu.
Zorica Despić
