Jedan od najboljih savremenih romana po izboru kritike i čitalaca
Uznemirujući, uzbudljiv i zavodljiv, Čarobnjak je gozba za um i čula.
Mladi Englez Nikolas Urfe prihvata mesto nastavnika na jednom grčkom ostrvu. Ubrzo po dolasku upoznaje Markusa Končisa, vlasnika najlepšeg ostrvskog imanja. Prijateljstvo sa ovim neobičnim čovekom, gospodarom zaboravljenih moći i zabranjenih želja, polako se pretvara u noćnu moru. Dok se stvarnost i fantazija mešaju insceniranim smrtima, senzualnim susretima i zastrašujućim nasiljem, Urfe postaje očajan čovek koji se bori da sačuva zdrav razum i svoj život.
Faulsov Čarobnjak jedno je od najupečatljivijih književnih dela šezdesetih godina prošlog veka. Ne samo što izvanredno odražava tadašnje turbulentno doba već i sada, decenijama od svog prvog objavljivanja, stvara istu napetost, zabrinutost i nespokoj kod čitalaca. Svojim simbolima, zagonetkama, lavirintskim preokretima, ovaj roman neprestano provocira i intrigira čitaoca.
Svi koji prate ono što čitam znaju da ću se zalepiti za bilo koju knjigu koja ima preko 600 stranica jer jednostavno volim dugačke knjige. Smatram da je to idealan način da se razrade i priča i likovi, i kada je takav roman dobro napisan, pruža neverovatno čitalačko iskustvo. Jedna od takvih knjiga jeste Čarobnjak Džona Faulsa, knjiga koja i na GoodReads sajtu uglavnom ima presjajne kritike i ocene od 5 zvezdica. Ali Čarobnjak prosto nije bilo kakva knjiga, ovo je jedan od onih romana za koji je potrebno biti spreman na to šta donosi, a to je jedan potpuno ludi lavirint događaja i likova. Da li se upustiti u 720 strana sitnog fonta što je Faulsov Čarobnjak? Ukoliko ste spremni na ovaj broj strana, ako ćete se maksimalno posvetiti romanu i učestvovati u građenju priče, i ako vam ne smeta što kroz roman nećete ići linearno do cilja, onda vas čeka sjajna avantura. Jer Čarobnjak je zaista jedan lavirint od romana, i potrebno je strpljenje da biste pronašli izlaz.
Što se tiče same radnje romana, smatram da nije potrebno znati mnogo informacija pre nego što je uzmete u ruke, ali evo onog najvažnijeg oko čega se priča vrti. Naime, roman prati Nikolasa Erfa, dvadesetneštogodišnjeg učitelja iz Londona koji u jednom trenutku traži praksu negde u inostranstvu. Sticajem okolnosti, on će završiti na malom grčkom ostrvu Fraksos, gde će raditi kao nastavnik engleskog jezika u naredne dve godine. Nakon dolaska na Fraksos, Nikolas će, između svih ostalih, upoznati misterioznog Morisa Končisa, starca koji je vlasnik vile Burani, najbogatije vile na ostrvu. Oni će se sprijateljiti, ali upravo u tom trenutku počinje i najluđa priča koju čitalac može da zamisli. Moris je zaista izuzetno misteriozna osoba, a Nikolas će na Fraksosu proći kroz svakakve epizode koje ni njemu, a ni nama neće biti jasne do samog kraja.
Ono što je interesantno ali i presjajno kod ovog romana jeste način na koji je napisan. Džon Fauls ne samo da je sjajan pisac čije rečenice se sa lakoćom, a opet sa divljenjem čitaju, već je i čovek koji je očigledno znao da stvori atmosferu kakvu želi da svoji čitaoci imaju. Bitno je napomenuti da je Fauls pisac koji je uvek verovao da bi pisac i čitalac trebalo da imaju posebnu konekciju, i Čarobnjak je tako i napisan. On se uvek zalagao za to da svaki čitalac ima posebno čitalačko iskustvo, i čini se da je to u Čarobnjaku uradio baš svojim stilom pisanja. Kod Čarobnjaka nećemo nikad biti sigurni šta je realno a šta je izmišljeno; pomislićemo da znamo nešto a na kraju će se ispostaviti da to uopšte nije tako. Čak i sami likovi u romanu su isto primer toga da svaki čitalac drugačije doživi određeni roman. Naime, i Nikolasov i Morisov lik su presjajno razrađeni, ali opet ostaje ta doza mistike koju će da popuni svaki čitalac nekim svojim mišljenjem. Mene je, na primer, Nikolas Erf nervirao kao lik i kao osoba, ali s druge strane, te sitnice koje su meni zasmetale nekom drugom ne bi. Ovo deluje kao nešto što je prisutno u svim drugim romanima, ali ako uzmete Čarobnjaka u ruke, videćete da je ovde to ipak poseban slučaj.
Osim neverovatno interesantne priče koja podseća na misteriozne filmove gde nešto vreba iza ćoška ali niti smo sigurni šta to niti kad će iskočiti, Čarobnjak je delo koje u sebi sadrži pregršt aluzija na druga književna i umetnička dela. Sam Moris Končis, vlasnik vile Burani jeste kolekcionar umetničkih dela, tako da nećemo samo čitati o lavirintu kroz koji Nikolas Erf prolazi (a i mi sa njim), već ćemo saznati neke interesantne stvari iz sveta umetnosti, i to na jako lep način. Ovde bih takođe pomenuo intertekstualnost i žanrovsku podelu, jer se nekad čini da čitanje ovog romana nije samo čitanje jednog romana, već nekoliko njih. Kroz priče o Morisovoj prošlosti, koje obiluju u knjizi, svaka je na svoj način sjajna, i ovaj momenat priče u priči daje posebnu draž samom romanu. Način na koji ovo Fauls radi je maestralan, jer ne samo da nam daje još jedan nivo Morisovog lika, već nam pruža mogućnost da se ”odmorimo” od glavne priče Čarobnjaka, i bar na 5, 6 stranica uplovimo u neku priču koja je smeštena u nekom drugom vremenskom periodu na drugoj strani sveta. I iako će ti delovi nekad delovati kao bespotrebni za dalji tok priče, verujte da je svaka reč baš na pravom mestu.
Ono što je takođe bitno (barem po mom mišljenju, a postoji mogućnost da će ovo nekima biti i spojler), jeste to da je ovo roman u kom nam sam kraj neće biti kristalno jasan. Iako se sve otkriva na samom kraju romana, jedna stvar je ostavljena na čitaočevoj mašti. I to bi mi smetalo, jer ne bih voleo da čitam 700+ strana sitnog fonta da bih ”sam zamislio kraj”, ali s obzirom na to da je ovaj roman sam po sebi lavirint, potpuno je logično da nam Fauls neće dati odgovor koji je jasan. Baš kao kroz ceo roman, koji nas vodi levo-desno, pa baca gore-dole, ne dajući nam konkretne informacije kako bi kreirali mišljenje, tako nam i na samom kraju daje dve opcije a mi ćemo se, u zavisnosti kako smo doživeli roman, odlučiti za jednu. Fauls će nas, kao Moris Nikolasa, psihički mučiti do samog kraja. Ali to, u ovom slučaju, zaista vredi.
Čitajući između redova, evidentno je da je ovo roman i samospoznaji, o tome kako doživljavamo sebe naspram onoga što zapravo jesmo. Ovo je takođe roman koji će nas naterati da stavimo prst na čelo i zapitamo se da li znamo da razlikujemo realnost od fantazije i da nam možda pomogne da to naučimo da činimo. Jer, iako izgleda previše čudno u ovom trenutku, granica između realnog i zamišljenog je jako tanka.
Iz tog razloga, ako ste spremni za avanturu koja će vas doslovno voditi kao kroz lavirint (jer ćete se kroz ceo roman osećati izgubljeno, nemajući pojma šta se to i zašto dešava), i koja će vas terati da uzmete knjigu u ruke kad god je vidite na stočiću – čitajte Čarobnjaka. Ali budite obazrivi – čitajte svaku stranicu sa koncentracijom, jer će svaka stvar biti bitna, i nemojte dozvoliti da prekinete čitanje jer vam zaplet nije jasan. Verujte, sve će biti jasno na kraju. Ovo je definitivno jedna od genijalnijih knjiga prošlog veka, i izuzetno mi je drago što je možemo čitati i na srpskom jeziku.
Tekst preuzet sa Bukmarkić
Predgovor
Iako u značajnijem tematskom ili narativnom smislu ovo nije nova verzija Čarobnjaka, to je ipak znatno više nego stilistička revizija. Veći broj scena iznova je napisan, a jedna ili dve su sasvim nove. Nisam se opredelio za ovaj donekle neuobičajen postupak samo zato što je, sudeći prema pismima koja sam dobio, knjiga izazvala veći interes nego bilo šta drugo što sam do sada napisao.
Odavno sam se pomirio s tim da roman koji me je najmanje profesionalno zadovoljavao (a to nezadovoljstvo su odlučno potvrdili mnogi među njegovim prvim kritičarima) uporno privlači najveću pažnju mojih čitalaca.
Posle objavljivanja dve knjige, ova se storija pojavila 1965. godine, ali je u svakom pogledu osim samog datuma štampanja ovo moj prvi roman. Počeo sam da ga pišem u ranim pedesetim godinama, a od tada su i naracija i ton prošli kroz bezbrojne transformacije. U prvobitnom obliku u njemu je postojao jasan natprirodni elemenat – pokušaj da se ostvari nešto slično remek-delu Henrija Džejmsa Okretaj zavrtnja. Ali u ono vreme ja uopšte nisam imao koherentnu predstavu o pravcu u kojem se krećem – ni u životu ni u knjizi. Ono objektivno u meni tada nije verovalo da ću ikada postati pisac čija se dela objavljuju; subjektivno, nisam mogao da napustim mit koji sam, nespretno i tegobno, pokušavao da donesem na svet; dobro se sećam da sam neprestano odbacivao skice zbog nemogućnosti da izrazim ono što želim. I tehnika i ono bizarno lice mašte koje se više čini kao neuspeh sećanja na ono što već postoji nego na ono što u stvari jeste – neuspeh oživljavanja nepostojećeg – bedno su me sputavali. Čak i kada mi je uspeh Sakupljača 1963. godine doneo izvesno književno samopouzdanje, to beskrajno kinjeno i preinačavano nedonošče zahtevalo je da mu dam prednost nad mnogim drugim romanima koje sam počinjao pedesetih godina… od kojih su, čini mi se, najmanje dva bila bolja za objavljivanje i mogla mom imenu, bar u mojoj zemlji, više da doprinesu.
Prionuo sam na posao 1964, sredio i preradio sve dotadašnje skice. Ali je Čarobnjak u suštini ostao na nivou romana samoukog početnika – ispod naracije čisto istraživačko beleženje, često lutanje i pogrešno koncipiranje, kretanje po nepoznatom terenu. Čak i u konačno štampanom obliku bilo je tu daleko više slučajnosti i naivno instinktivnog rada nego što bi to pronicljiv čitalac mogao lako da pretpostavi. Najžešći udarci koje je trebalo da izdržim dolazili su od kritičara koji su osudili knjigu kao hladno proračunate vežbe mašte, kao cerebralnu igrariju. A u tom slučaju je jedna od (neizlečivih) grešaka knjige svakako bio pokušaj da se prikrije stvarno stanje beskrajnog toka u kojem je napisana. Pored očiglednog uticaja Junga, čije su me teorije u ono vreme duboko interesovale, tri druga romana su bila značajna za pisanje ove knjige. Najsvesniji sam da mi je kao model poslužio Alen-Furnijeov Veliki Mon, stvarno toliko svestan da sam u toku prerađivanja izostavio veći broj detalja koji su suviše otvoreno ukazivali na Furnijeov uticaj. Za analitičare sklone bukvalnom tumačenju, ove paralele možda nisu toliko očigledne, ali bi Čarobnjak bio sasvim drugačija knjiga da nije bilo ovog francuskog prethodnika.
Sposobnost Velikog Mona (bar za neke od nas) da se izdigne iznad samo literarnog iskustva upravo je ono što sam želeo da ugradim i u svoju priču. Drugi propust u Čarobnjaku, koji opet ne mogu sada da ispravim, bila je moja nesposobnost da u njemu vidim karakterističnu čežnju adolescencije. Ako ništa drugo, mladićstvo Alen-Furnijeovog junaka bar je otvoreno i specifično.
Možda će iznenaditi druga knjiga koja je na mene uticala, ali je ona bez sumnje opsedala moju detinju maštu: bila je to knjiga Ričarda Džefriza Bevis. Verujem da se romansijeri formiraju stvarno dok su još veoma mladi, bili oni toga svesni ili ne, a Bevis i Veliki Mon imaju isti onaj kvalitet projekcije sasvim različitog sveta od onog koji jeste, ili je bio, svet deteta srednje klase iz predgrađa kakvo bi, spolja gledano, trebalo da budem. Pominjem ovo da bih podsetio na to kako duboki obrazac i atmosfera takvih knjiga ostaju u nama još dugo pošto nas one obeleže na daleko očiglednije načine.
U ono vreme nisam bio svestan treće knjige koja je stajala iza Čarobnjaka, a sada mogu da je dodam spisku zahvaljujući zapažanju jedne studentkinje s Univerziteta Reding, koja mi je, godinama posle štampanja knjige, jednom pisala i ukazala na brojne paralele s Velikim iščekivanjima. Ono što ona nije mogla znati jeste da sam za taj Dikensov roman oduvek osećao neprekidno divljenje (i zbog kojeg mu opraštam toliko drugog što nisam voleo u njegovom delu), da sam u svom ranom početništvu sa velikim zadovoljstvom predavao o Dikensovom romanu kao uzornoj knjizi, kao i da sam se dugo poigravao idejom da Končis bude žena – idejom koja u sebi sadrži bledi odjek gospođice Havišam što i dalje traje u ličnosti gospođe De Sitas. Jedan mali novi pasaž u ovom prepravljenom tekstu odaje poštu tom neprimećenom uticaju.
Dve druge značajnije promene takođe zahtevaju koju reč. Erotski element je najjači u dve scene. To smatram kao jednostavnu ispravku ranije nedovoljne hrabrosti. Druga promena se odnosi na kraj. Iako mi opšta namera romana nikada nije izgledala toliko nerazumljiva kao što to, očigledno, smatraju mnogi čitaoci – možda zato što nisu obratili dovoljno pažnje na dva reda iz Pervigilium Veneris kojima se knjiga završava – prihvatam da je možda trebalo da epilog učinim manje dvosmislenim… pa to sada činim.
Nijedan pisac ne otkriva rado dublje biografske uticaje na svoj rad, koji su retko vezani za poznato vreme i profesiju, pa ni ja nisam izuzetak. Ali je moje ostrvo Fraksos („ograđeno“ ostrvo) stvarno grčko ostrvo Spetses, gde sam 1951. i 1952. godine predavao u privatnoj internatskoj školi – u to vreme ne baš nalik na školu iz ove knjige. Da sam pokušao s njenim vernim opisom, morao bih se opredeliti za komični roman.
Poznati grčki milioner koji je sada zaposeo deo Spetsesa nije ni na koji način povezan sa mojim izmišljenim junakom. Gospodin Nijarhos je došao znatno kasnije. Još je manje poslužio kao model mom junaku ondašnji sopstvenik vile Burani, čiji sam spoljašnji izgled i izvanredni položaj stvarno opisao, iako čujem da to postaje još jedna tamošnja legenda. Tog gospodina – prijatelja starijeg Venizelosa – sreo sam samo dva puta, i to na vrlo kratko. Njegova kuća je bila ta koje sam se sećao.
Gotovo je nemoguće danas, govorim po čuvenju jer se tamo nikada nisam vraćao, zamisliti Spetses onakvog kakvog sam ga predstavio neposredno posle rata. Život je tamo bio krajnje usamljenički, iako su u školi uvek bila dva nastavnika Engleza – ne ova iz knjige. Imao sam sreće sa svojim kolegom, kojeg je sam slučaj doneo, i sada starim prijateljem Denisom Šarokom. Bio je izuzetno načitan i po mudrosti bliži Grcima od mene. On me je prvi odveo do vile. Nedavno je odlučio da sahrani sopstvene književne ambicije. Sa gorčinom je objavio da je baš u Buraniju, prilikom jedne od svojih poseta, napisao poslednju pesmu svog života. Na neki čudan način to je zaiskrilo u mojoj mašti, čudno izolovana vila, njen divan položaj, smrt prijateljevih iluzija; i dok smo se, onog prvog puta, približavali vili na rtu, iz nje je dopro zvuk, stvarno veoma bizaran za taj klasični pejzaž… ne klavičembalo uzvišenog Plejela iz moje knjige, već nešto što je apsurdno podsećalo na velšku kapelu. Nadam se da je harmonijum još uvek tamo. I iz njega se nešto rodilo.
Strana lica na ostrvu, čak i grčka, bila su tada velika retkost.
Sećam se dečaka koji je jednoga dana dotrčao Denisu i meni s vešću da se jedan Englez iskrcao sa parobroda iz Atine, i kako smo se uputili, kao dva doktora Livingstona, da pozdravimo taj nečuveni dolazak na naše pustinjsko ostrvo. U nekoj drugoj prilici bio je to Kolos iz Marusija Henrija Milera, Kacimbalis, kome smo požurili da izrazimo svoje poštovanje. U ono vreme je u Grčkoj još vladala ona dirljiva atmosfera kao na selu.
Izvan naselja, Spetses su uistinu posećivali daleko prefinjeniji – i lepši – duhovi od onih koje sam ja stvorio. Ni na jednom drugom mestu u svetu nisam naišao na takve čedne tišine borovih šuma, kao večno prazne stranice u koje tek treba da se ubeleži ton ili reč. Od njih je dolazilo najčudnije osećanje da vreme još ne postoji i da se tek začinje mit. Nije bilo mesta gde se manje moglo očekivati da će se nešto dogoditi, a ipak je događaj uvek nekako bio smiren u sopstvenoj ravnoteži. Taj genius loci je stvarno bio sličan najfinijim Malarmeovim pesmama o neostvarenom letu, o rečima zagrcnutim pred nemogućnošću izraza. Teško mi je da prenesem značaj tog iskustva za sebe kao pisca. To me je proželo i obeležilo daleko dublje nego moja sećanja na ostrvo koja su imala više društveno i fizičko obeležje. Već tada sam znao da sam stalni izgnanik iz mnogih oblasti engleskog društva, ali romansijer mora da uđe u još dublja izgnanstva.
Po većini spoljašnjih oblika življenja to je iskustvo bilo depresivno, kao što su otkrili i mnogi mladi budući pisci i slikari koji su odlazili u Grčku radi inspiracije. Za to osećanje neprilagođenosti i sopstvene slučajnosti koja je iz nje proizlazila imali smo nadimak – „egejski bluz“. Čovek mora da bude veoma kompletan umetnik da bi stvorio dobro delo među najčistijim i najuravnoteženijim pejzažima na ovoj planeti, pogotovu ako zna da se njihov jedini shvatljivi ljudski parnjak pojavio u nepovratno dalekom vremenu.
Ostrvska Grčka je i dalje Kirka: ako je umetniku-putniku stalo do sopstvene duše, ne sme na njima dugo da se zadržava. Sem ovog, nikakve druge događaje za vreme mog tamošnjeg boravka na Spetsesu nisam uneo u roman. Realnu osnovu ove knjige čine događaji koji su se odigrali po mom povratku u Englesku. Izbegao sam Kirku, ali su simptomi povlačenja bili žestoki.
Tada nisam shvatio da je za romansijera gubitak nužan i ogromno plodan za njegove knjige, ma koliko bio bolan za njegovu ličnost. To nerešivo osećanje nedostatka nečega, propuštene prilike, navelo me je da izvesne dileme moje lične situacije u Engleskoj nakalemim na svoja sećanja na ostrvo i njegovu osamljenost, što je za mene sve više postajalo izgubljeni raj, domaine sans nom Alen-Furnijea, pa čak možda i Bevisova farma. Postepeno je moj junak Nikolas izrastao, ako ne kao pravo reprezentativno lice modernog Bilo Koga, ono bar delimično kao Bilo Ko moje klase i porekla. U prezimenu koje sam mu dao postoji jedna lična igra reči. Kao dete nisam mogao da izgovorim „th“, već sam izgovarao „f“, tako da je Erf, u stvari, zamena za Earth – kovanica nastala daleko pre ovog zgodnog povezivanja sa Onoreom d’Irfeom i njegovom pastoralnom romansom L’Astree.
Nadam se da ću zbog ovog do sada rečenog biti pošteđen kazivanja šta priča „znači“. Romani, čak i oni oštroumnije zamišljeni i kontrolisani nego što je ovaj, nisu kao ukrštene reči sa samo jednim ključem koji otvara vrata samo jednom skupu tačnih odgovora-analogija („Dragi gospodine Faulsе, molim vas objasnite stvarno značenje…“), što me dovodi do očajanja pred stalnim čeprkanjem savremenih studentskih umova. Ako Čarobnjak ima bilo kakvo „stvarno značenje“, ono nije ništa više od Roršahovog testa iz psihologije. Njegovo značenje leži u bilo kakvoj reakciji koju izaziva kod čitaoca i, što se mene tiče, „prava“ reakcija ne postoji. Trebalo bi da dodam da, prepravljajući tekst, nisam pokušao da odgovorim na mnoge opravdane kritike o preterivanjima, prevelikoj kompleksnosti, izveštačenosti i ostalom, na koje je knjiga naišla kod strožih odraslih kritičara kada se prvi put pojavila. Sada znam generaciju čiji duh ona najviše privlači, kao i da je suštinski morao ostati roman mladićstva koji je napisao jedan zakasneli mladić. Moje jedino opravdanje jeste da svi umetnici moraju do kraja slobodno da razotkriju svoje živote. Ostali svet može da cenzuriše ili sahrani svoju privatnu prošlost. Mi ne možemo, i zato moramo da ostanemo delimično zeleni sve do dana kada umremo… mlado-zeleni u nadi da ćemo postati plodno-zeleni. Nijedan od modernih romana ne pruža onakva otkrovenja o romanopiscima kao poslednji roman Tomasa Hardija, Ljubimac, u kojem se stalno žali: kako daleko mlađe „ja“ stalno nadvladava po svemu sudeći „zrelog“ i sredovečnog umetnika. Ovu tiraniju umetnik može i da odbaci, kao što je to učinio Hardi, ali je cena gubitak sposobnosti da se i dalje pišu romani. Čarobnjak je, dakle, bio nekontrolisano (iako sasvim nesvesno) slavlje prihvatanja jarma. Ako je i postojala neka centralna šema ispod (više irskog nego grčkog) vrenja intuicija o prirodi ljudske egzistencije – i fikcije – ona leži u alternativnom naslovu, čije odbacivanje još uvek ponekad žalim: Bog se igra. Zaista sam imao nameru da Končis menja maske koje predstavljaju ljudsko poimanje boga, od natprirodnog do opterećenog naučnim žargonom, naime, seriju ljudskih iluzija o nečemu što de facto ne postoji, apsolutno znanje i apsolutna vlast. Razbijanje takvih iluzija je, čini mi se, prevashodno humanistički
cilj, i želeo bih da postoji neki super-Končis koji bi mogao da propusti Arape i Izraelce, ili irske katolike i protestante, kroz isti heuristički žrvanj kroz koji je prošao Nikolas.
Ja ne branim Končisovu odluku u sceni izvršenja smrtne kazne, već realnost dileme. Bog i sloboda su dva potpuno suprotstavljena koncepta, a ljudi najčešće veruju u svoje imaginarne bogove zato što se boje da veruju u druge stvari. Dovoljno sam star da sada shvatim da to ponekad čine sa dobrim razlogom. Ali ja se držim opšteg principa i to je ono što sam želeo da bude u srcu moje priče: da istinska sloboda leži između dva principa, nikada samo u jednom, i zbog toga nikada ne može da bude apsolutne slobode. Svaka sloboda, čak i ona najrelativnija, može da bude fikcija, ali moja sloboda, čak i danas, daje prednost drugoj hipotezi.
1976.
Džon Fauls
ČAROBNJAK
I
Un debauche de profession est rarement un homme pitoyable.
De Sade, Les Infortunes de la Vertu
Okoreli bludnik retko je za žaljenje.
De Sad, Justina ili Procvati poroka
1
Rođen sam 1927. kao jedino dete roditelja iz srednje klase, Engleza, i samih rođenih u groteskno izduženoj senci onog monstruoznog patuljka, kraljice Viktorije, ljudi koji se nikada nisu dovoljno uzdigli iznad istorije da bi je napustili. Poslali su me u privatnu školu, dve godine sam izgubio u vojsci, upisao se na Oksford i tamo počeo da otkrivam da nisam onaj koji sam želeo da budem.
Još mnogo pre toga otkrio sam da mi ni roditelji ni preci nisu onakvi kakvi su mi potrebni. Moj otac je bio brigadni general više zahvaljujući tome što je bio na pravom mestu u pravo vreme nego nekom velikom profesionalnom talentu, a moja majka je bila slika i prilika žene budućeg general-majora. Nikada se, naime, nije prepirala s njim i uvek se ponašala kao da je on prisluškuje iz susedne sobe, čak i kada je bivao hiljadama kilometara daleko. Za vreme rata sam vrlo malo viđao svoga oca, i tokom njegovih dugih izbivanja zamišljao sam ga kao manje-više bezgrešnog čoveka – loša ali prikladna igra reči – što bi on uništio u prvih četrdeset i osam sati po dolasku na odsustvo.
Kao svi muškarci koji nisu baš dorasli svom poslu, i on se revnosno držao spoljašnjih i sitnih svakodnevnih stvari, a umesto intelekta nagomilao je arsenal ključnih reči s velikim početnim slovima, kao što su Disciplina, Tradicija i Odgovornost. Ako bih se ikada usudio, a to se retko dešavalo, da mu protivrečim, izvukao bi jednu od tih totemskih reči i udario me njome, kao što je, bez sumnje, u sličnim situacijama lomio svoje potčinjene. Ako bi neko ipak odbio da se prostre pred njim i umre, izgubio bi strpljenje i ražestio se. Njegova ćud je bila kao napujdan pas kojeg je uvek držao pri ruci.
Po laskavom predanju, naša porodica je došla iz Francuske posle opoziva Nantskog edikta, kao plemeniti hugenoti, u dalekom srodstvu sa Onoreom d’Irfeom, autorom romanse L’Astree, bestselera iz sedamnaestog veka. Svakako, ako se isključi i druga podjednako nepotvrđena veza s Tomom Derfijem, piskaralom i prijateljem Čarlsa II, nijedan od mojih predaka nije pokazivao nikakve umetničke sklonosti. Iz jedne generacije u drugu smenjivali su se kapetani, popovi, mornari, seoski plemići, sa istim nedostatkom otmenosti i naglašenom sklonosti ka kockanju i gubljenju. Moj deda je imao četiri sina, od kojih su dvojica poginuli u Prvom svetskom ratu, treći se neukusno opredelio da plati dug svom atavizmu (kockarski dugovi) i nestao u Americi.
Moj otac, najmlađi brat koji je imao sve karakteristike za koje se smatra da pripadaju najstarijim sinovima, nikada nije pominjao njegovo postojanje i ja uopšte ne znam da li je još živ i da li imam nepoznate rođake na drugoj strani Atlantika.
Tokom poslednjih godina u školi shvatio sam da kod mojih roditelja ne valja to što slepo omalovažavaju način života kojim sam ja želeo da živim. Bio sam „dobar“ iz engleskog, štampao sam pesme pod pseudonimom u školskom listu, mislio sam da je D. H. Lorens najveći čovek ovoga veka; sasvim sigurno, moji roditelji nisu nikada čitali Lorensa i verovatno nisu nikada ni čuli za njega osim u vezi sa Ljubavnikom ledi Četerli. Bilo je ponečega, kao izvesne emotivne nežnosti kod moje majke ili povremene euforične živahnosti kod mog oca, što sam mogao da nasledim; ali sam ja kod njih uvek voleo one osobine koje oni nisu želeli da volim. Kada sam napunio osamnaest i kada je Hitler poražen, oni su postali samo davaoci para kojima sam morao da pružim dokaze zahvalnosti i vrlo malo osim toga.
Vodio sam dva života. U školi sam imao izvesnu reputaciju ratnog estete i cinika. Ali morao sam da odem u vojsku – u nju su me na silu gurnuli Tradicija i Žrtvovanje. Insistirao sam, i na sreću upravitelj škole me je u tome podržao, da posle vojske odem na univerzitet. U vojsci sam vodio dvostruki život, javno sam igrao odvratnu ulogu sina generala Blejzera Erfa, a privatno sam nervozno čitao Pingvinove nove spise i poeziju. Čim se ukazala prilika, demobilisao sam se.
Na Oksford sam otišao 1948. Moje druge godine na Magdaleni, ubrzo posle dugog raspusta tokom kojeg sam jedva i video svoje roditelje, moj otac je morao da leti za Indiju. Poveo je i majku sa sobom. Avion im se srušio, visokooktanska lomača u oluji, nekih šezdeset kilometara istočno od Karačija. Posle prvog šoka naišlo je, gotovo istovremeno, osećanje olakšanja i slobode. Moj jedini bliski rođak, majčin brat, bio je farmer u Rodeziji, tako više nisam imao porodicu koja sputava ono što sam smatrao svojim pravim bićem. Možda sam bio slab u sinovljoj duševnosti, ali sam bio jak u disciplini koja je tada bila u modi.
Ili sam bar, zajedno sa grupom nastranih drugara na Magdaleni, mislio da sam takav. Osnovali smo mali klub nazvan Les Hommes Revoltes, pili veoma jak šeri i (u znak protesta protiv onih dronjavih, suknenih kaputa s kraja četrdesetih) dolazili u tamnosivom odelu i s crnim kravatama na sastanke. Na njima smo se prepirali o biću i ništavilu i neku vrstu neodgovornog ponašanja nazivali „egzistencijalističkim“. Manje obavešteni bi to zvali kapricioznim ili jednostavno sebičnim ponašanjem, ali mi nismo shvatali da heroji, ili antiheroji, iz francuskih egzistencijalističkih romana koje smo čitali ne treba da budu realni. Pokušavali smo da ih imitiramo i metaforične opise kompleksnih oblika osećanja pogrešno smo uzimali kao bukvalne recepte ponašanja. Znali smo za pravi razlog naših muka. Predana večnom dendizmu Oksforda, većina nas je jednostavno želela da izgleda drugačije. U našem klubu to smo i bili.
Stekao sam skupe navike i izveštačene manire. Dobio sam trećerazrednu diplomu i prvorazrednu iluziju: da sam pesnik.
Ali ništa nije moglo da bude manje poetično od moje sveznajuće dosade nad životom uopšte i zaradom posebno. Bio sam isuviše zelen da bih znao da svaki cinizam samo maskira neuspešnost pred izazovima, kratko rečeno – nemoć; kao i da je prezir svakog napora najveći napor. Ipak sam upio malu dozu nečeg veoma korisnog, najveći oksfordski poklon civilizovanom životu: sokratovsko poštenje. Ono me je učilo, doduše s prekidima, da sama pobuna protiv sopstvene prošlosti nije dovoljna. Jednoga dana sam, među nekim prijateljima, bio preterano ogorčen prema vojsci; kada sam se kasnije našao sam u svojoj sobi, iznenada mi je sinulo kako sama činjenica da sam nekažnjeno rekao stvari zbog kojih bi mog mrtvog oca udarila kap ne znači da više nisam pod njegovim uticajem. Istina je da nisam bio cinik po prirodi, već iz revolta. Pobegao sam od onoga što sam mrzeo, ali nisam našao ono što volim, i zato sam se izgovarao da nema toga što se može voleti.
Tako lepo pripremljen za neuspeh, izašao sam u svet. U arsenalu važnih reči moga oca nije se nalazila i Finansijska Razboritost. Održavao je smešno veliki konto kod Ledbroka, a njegovi nesređeni računi uvek su dostizali užasavajuće razmere zato što je voleo da bude popularan, pa je rasipao piće a ne šarm. Ono što je od njegovog novca ostalo, kada su namireni advokati i poreznici, nije bilo ni izdaleka dovoljno da od toga živim. Ali je svaki posao na koji sam pomišljao – inostrani poslovi, državna administracija, kolonijalna služba, banke, trgovina, oglasne agencije – na prvi pogled bio šupalj.
Otišao sam na nekoliko razgovora. S obzirom na to da se nisam osećao obaveznim da pokažem vatren entuzijazam koji naš svet očekuje od mladog službenika, ni na jednom nisam imao uspeha.
Na kraju sam i ja, kao bezbroj drugih oksfordskih đaka pre mene, odgovorio na jedan oglas iz Tajmsovog prosvetnog dodatka. Otišao sam tamo, u manju privatnu školu u Istočnoj Angliji gde su me površno ispitali i ponudili mi posao. Kasnije sam saznao da su bila još samo dva druga kandidata, oboje sa najboljih univerziteta, a polugodište je počinjalo za tri nedelje.
Masovno proizvedeni dečaci iz srednje klase kojima je trebalo da predajem bili su sasvim loši, klaustrofobični mali grad bio je kao mora, ali je zbornica bila uistinu nepodnošljiva. Skoro da mi je odlazak u učionicu predstavljao olakšanje. Dosada i otupljujuća predvidljivost života preko godine visile su nad nastavnicima kao oblak. Bila je to stvarna dosada, ne moja pomodna ennui. Od nje su poticali fraziranje, hipokrizija i nemoćni bes starijih koji su znali da su promašeni, i mladih koji su pretpostavljali da će postati promašeni. Stariji su se ponašali kao da im čitaju molitvu pod vešalima, s nekima od njih čovek bi dobio neku vrstu vrtoglavice od pogleda u bezdan ljudske beskorisnosti… ili sam se bar ja tako osećao u toku drugog polugodišta.
Nisam mogao da provedem život u takvoj Sahari, i što sam to više osećao, sve više sam shvatao i da je uštogljena, okamenjena škola bila model čitave zemlje u malom, kao i da bi bilo besmisleno bežati iz jedne, a ne i iz druge. Tu je bila i devojka koje sam se zasitio. Moja ostavka, s tim da ću ostati do kraja školske godine, bila je prihvaćena sa rezignacijom. Iz mog neodređenog pominjanja lične nestalnosti, upravitelj je hitro pretpostavio da želim da idem u Ameriku ili dominione.
„Još nisam odlučio, upravitelju.“
„Mislim da smo mogli od vas da napravimo dobrog učitelja, Erfe. A i vi ste mogli od nas nešto da napravite, znate. Ali je sada suviše kasno.“
„Plašim se da jeste.“
„Ne znam da li odobravam sva ta lutanja u inostranstvo. Moj savet je da ne idete. Međutim… vous l’avez voulu, Georges Danton. Vous l’avez voulu.“
Pogrešno citiranje je bilo tipično.
Tog dana kada sam napustio mesto, pljuštala je kiša. Ali bio sam ispunjen uzbuđenjem, čudnim uzavrelim osećanjem da sam na krilima. Nisam znao kuda odlazim, ali sam znao šta mi je potrebno. Bila mi je potrebna nova zemlja, nova rasa, novi jezik i, premda tada nisam mogao da nađem reči za to, bila mi je potrebna nova tajna.
