Džulijan Asanž, junak ove priče, omaža svim onim hrabrim ljudima koji su ustali protiv laži, nasilja i zla starog, podmuklog sveta – tako nehumanog i zlog u svojoj licemernoj nakaznosti, gramzivosti i zlobi, australijski je novinar, hrabar i beskompromisan čovek u potrazi za istinom duboko zakopanom ispod smetlišta laži vladara sveta, programer, haker, glavni urednik i osnivač WikiLeaks organizacije koja objavljuje tajne informacije i poverljive dokumente od anonimnih izvora, disident i moderni revolucionar koji je iz temelja(bez ispaljenog metka) uzdrmao licemerne i okrutne vladare modernog robovlasničkog sveta, društva sofisticiranog fašizma zasnovanog na lažima i sili( medijski našminkani konc logor za potčinjene, obespravljene i neposlušne), nova, tehnološka verzija doktora medicine Če Gevare, legendarnog argentinskog revolucionara koji je pre više od pola veka ubijen u pokušaju da promeni taj isti, zli stari svet – zasnovan na vladavini zaglupljivanjem i zastrašivanjem masa, strahovladom i medijskim manipulacijama masama, rođen je 1971. u gradiću Taunsvilu na severoistočnoj obali Australije, a detinjstvo je uglavnom proveo na minijaturnom ostrvcetu Magnetik sa oko 2000 stanovnika koje se nalazi preko puta Taunsvila.
Detinjstvo mu je, kako prenosi Bilten Taunsvila, ličilo na život Toma Sojera. Imao je splav, imao je svog konja, išao je na pecanje i živeo praktično u nacionalnom parku. U njihovom domu uvek je bilo zanimljivo, pričali su kasnije Asanžovi školski drugari. Roditelji, hipici, vodili su putujuću pozorišnu trupu. Upoznali su se na demonstracijama protiv rata u Vijetnamu, a razveli su se kada je Asanž imao osam godina. Majka Kristina se preudala za muzičara, člana religiozne grupe Porodica koju je osamdesetih godina vodila kontroverzna Anne Hamilton-Byrne, osuđena da je na nelegalan način usvojila 14 dece i držala ih u izolaciji. U novom braku rođen je i Asanžov polubrat, oko koga se kasnije dugo vodila borba za starateljstvo. Kristina je, optuživši muža za zlostavljanje, pokupila sinove i narednih pet godina su se skrivali. U razgovoru za Njujorker Asanž se prisetio da mu je u jednom trenutku, kada je imao 11 godina, majka rekla: Sada moramo da nestanemo. Do 14. godine se selio 37 puta, a poslednji put sa Magnetika je otišao kada je izgorela porodična kuća. Menjao je škole, a periodično se školovao i kod kuće. Studirao je na šest različitih fakulteta, fiziku, matematiku, filozofiju i neurologiju. Jedna od tih 37 kuća nalazila se baš preko puta radnje sa elektronikom, u kojoj je kupljen i njegov prvi računar, komodor 64. Provaljivanje u kompjutere i programe za njega je, kako je kasnije ispričao Njujorkeru, kao igranje šaha – nema mnogo pravila, nema nasumičnosti, i problem je veoma težak.
Posle takvog detinjstva, ne čudi što je sa 16 godina sebe prozvao Mendax (od splendide mendax, plemenito lažan) i postao haker. Sa još dvojicom kolega osnovao je hakersku grupu Međunarodni podrivači koja je imala tri pravila: prvo, ne uništavaj sistem u koji upadaš; drugo, ne menjaj informacije koje nađeš u tom sistemu; treće, širi informacije do kojih dođeš. Kada je imao 20 godina, melburnška policija upala mu je u kuću i zaplenila računare. Optužen je za hakovanje sistema Australijskog nacionalnog univerziteta, RMIT univerziteta u Melburnu, kanadske telekomunikacione kompanije Nortel i drugih organizacija. Prema nekim tvrdnjama, upadao je u sistem NASA i američkog ministarstva odbrane. Zbog hapšenja je dobio nervni slom i završio u bolnici. U to vreme rastao se i sa ženom, sa kojom je vrlo rano dobio sina. Nastao je haos. Nije mogao da spava niti da jede, u kući je bio nered, zapao je u depresiju. Neko vreme je živeo sa majkom, a onda i po parkovima, kao beskućnik. Počeo je da priča sam sa sobom i, kako je rekao Njujorkeru, moja vizija mene je nestala. Optužnica je dugo pisana i suđenje se razvlačilo. Na kraju, zbog uzornog ponašanja, a najviše zahvaljujući pomenutim hakerskim pravilima, bez obzira na 24 tačke optužnice, prošao je samo sa kaznom od 2100 dolara. Tužilac je na suđenju rekao da nisu našli nikakve druge dokaze osim Asanžove radoznalosti i zadovoljstva što je uspeo da pretura po tuđim podacima i računarima. U međuvremenu, započeo je dugu bitku za starateljstvo nad detetom i osnovao je, sa svojom majkom, aktivističku organizaciju koja je stvorila bazu podataka vezanih za probleme starateljstva u Australiji. Tvrdio je da njegov sin nije bezbedan sa majkom i njenim novim dečkom, ali je izgubio i za to je krivio birokratiju. Tek 1999. godine uspeo je da napravi dogovor sa bivšom suprugom oko starateljstva. Njegova majka je tvrdila da je u to vreme osedeo.Nakon toga Asanž se, koliko znamo, manuo hakovanja. Danas nije previše srećan kad ga nazivaju hakerom, mada navodi da se ponosi tim periodom svoje prošlosti.
Posle svega ušao je u legalan posao – u Melburnu je otvorio Suburbia Public Access Network, jednu od prvih firmi u Australiji koja se bavila pružanjem internet usluga. Bavio se programiranjem, razvijao je besplatan softver za razne baze podataka kao i alate za zaštitu osetljivih informacija od krađe, i napisao knjigu o hakovanju Podzemlje (Underground: Tales of Hacking, Madness and Obsession on the Electronic Frontier). Proputovao je na motoru Aziju (u stilu Če Gevarine motociklističke, studentske avanture proputovanja Južne Amerike, koja je inicirila istinsku spoznaju sveta i njegov budući, revolucionarni put menjanja tog istog, lažima našminkanog sveta), i radio najrazličitije programe kako bi obezbedio novac za sina. Postao je čovek bez adrese, uvek u pokretu. Poznanici kažu da veoma malo spava, a kada to i radi, obično je na tuđoj sofi. Posle Australije živeo je u Keniji, na Islandu, u Tanzaniji, Švedskoj, Belgiji, Velikoj Britaniji. Početkom novembra, malo pre haosa koji je nastao sa 250.000 diplomatskih depeša, rekao je novinarima u Švajcarskoj da ozbiljno razmišlja da od te zemlje traži azil. Smatrao je da tu Vikiliks, koji sada postoji na adresi wikileaks.ch, može bezbedno da funkcioniše, ali izgleda da se prevario. Baš zato što nema prebivalište u toj zemlji, a možda i iz drugih razloga, švajcarska banka u kojoj je držao novac blokirala mu je račun. U međuvremenu mu je azil i dobrodošlicu ponudio Ekvador, ali se i ova država u međuvremenu predomislila. Čak ga ni Australija ne želi.
Nedavno je objašnjavao kako je godinama razmišljao o načinu na koji se razmenjuju informacije među onima koji pripadaju vlasti i o tome šta se dešava kada se te linije komunikacije prekinu ili kada zaverenici uspeju da dođu do poverljivih podataka. Tako je i došao do ideje o Vikiliksu, koji je osnovan 2006. godine. Asanž se u to vreme zabarikadirao u minijaturnom iznajmljenom stanu, počeo da pravi sajt Vikiliksa (Vikiliks je vebsajt koji svoju svrhu navodi kao iznošenje u javnost klasifikovanih, cenzurisanih, i zabranjenih materijala i dokumenata, koji imaju etički, diplomatski, i politički značaj) i pokušavao da ga zaštiti na nebrojeno različitih načina. O tome koliko je uspeo, verovatno ćemo još slušati, ali Asanž tvrdi da je, iako je još ranjiv, sistem Vikiliksa sigurniji od većine bankarskih mreža. Pozivajući nekoliko potencijalnih saradnika da mu se pridruže u stvaranju Vikiliksa, napisao im je da su Vikiliksove primarne mete opresivni režimi poput Kine, Rusije i zemalja centralne Evroazije, ali takođe i bilo kakvo ilegalno i nemoralno ponašanje zapadnjaka, vlada i kompanija. Objavljivanje takvih informacija, napisao je, moglo bi da sruši vlade koje pokušavaju da sakriju istinu, uključujući i američku vlast.
Prvi dokument koji je Vikiliks objavio poticao je iz Somalije i direktno optuživao tamošnju vlast da angažuje kriminalce kako bi ubijali za nju, ali verodostojnost ovog dokumenta nikad nije dokazana. Godinu dana kasnije javnosti je ponudio sada čuveni snimak Kolateralno ubistvo, koji je prikazao pucnjavu iz američkog helikoptera na iračke civile. Stravičan prizor ljudi koji padaju na ulici, začinjen komentarima američkih operativaca u bazi i u helikopteru šokirao je svet. Tog momenta, Vikiliks je postao globalni igrač. Na račun se za kratko vreme slilo više od 200.000 dolara zahvaljujući kojima je unajmio ljude da čitaju dokumenta do kojih je Vikiliks došao i da pokušaju da naprave neki red među njima.Konačno je i ostatak sveta je čuo za Asanža. Ali, kako je tekla afera sa 250.000 dokumenata, sve se manje govorilo o njihovom sadržaju, a sve više o samom Asanžu i o optužbi za silovanje u Švedskoj. Počelo je spinovanje. Zaboravljeno je da li je američka državna sekretarka Hilari Klinton tražila, bar kako se u dokumentima navodi, od svojih diplomata da špijuniraju ljude, a svakodnevno je podgrevana priča da je Asanž špijun. Ili, kako je to britanski Gardijan sažeo: ljudi mrze Asanža, ali vole dokumenta koje on objavljuje. Asanž je prestao da se pojavljuje u javnosti nešto pre nego što su procurile poslednje američke depeše. Njegov advokat navodio je da policija zapravo sve vreme zna gde se on nalazi i da jednostavno može da dođe do njega, te da se Asanž od avgusta nudio da se preda policiji. Međutim, Asanž nije uhapšen zbog objavljivanja američkih diplomatskih prepiski, već zbog optužbi za silovanje. Dve žene tvrde da su upoznale Asanža na nekom seminaru na kojem je bio predavač, a on ih je nakon toga navodno silovao i seksualno zlostavljao. Žene su zajedno, šest dana posle događaja, otišle u policiju i prijavile šta im se dogodilo. Asanž je krajem avgusta otišao na saslušanje, ali je tužilac došao do novih podataka pa je zatražio da opet bude ispitan. Asanž je priznao da je imao seks sa njima, ali da je bio dobrovoljan i bez zaštite. Asanž je optužen od strane švedskih vlasti po jednoj tački optužnice za nezakonitu prinudu, po dve tačke optužnice za seksualno zlostavljanje i po jednoj tački optužnice za silovanje, koji su kako se navodi počinjeni u avgustu 2010. Godine, saopštila je londonska policija odmah po hapšenju.
Priča o zaštiti ljudskih prava samo je jedno od oruđa američke spoljne politike i pokušaja nametanja njihove volje i interesa malim zemljama koje ne mogu tome da se odupru. Čim imamo obrnutu situaciju, kada se krše ljudska prava onih čije delovanje ne odgovara interesima američke politike, naravno da sve takozvane branioce ljudskih prava to nimalo ne zanima. U krajnjoj liniji, svi oni su i finansirani od iste te Amerike.
Usledile su godine izolacije i obrade najopasnijeg protivnika modernog demokratskog fašističkog poretka robovlasničkog sveta nasilja i laži. Dana 11. aprila 2019. usledila je egzekucija, početak završnog čina uklanjanja demokratskim sredstvima još jednog od remetilaca blagodeti idiličnog poretka sveta.
Osnivač Vikiliksa Džulijan Asanž sproveden je u policijsku stanicu u Londonu nakon što mu je Ekvador ukinuo azil posle sedam godina i oduzeo državljanstvo. SAD traže izručenje. Asanž tvrdi da nije prekršio uslove kaucije. Proglašen je krivim jer je odbio da se preda.
Assange se nije tukao u džungli (poput legendarnog revolucionara Che Guevare) već na serverima gdje se odvija naš život i gdje je obznanio da su prevara i laž krvotok i srce koje pokreće svijet. Assange se nije tukao u džungli, jer tući se u džungli više nema nikakvog smisla – džungla, napokon, više i ne postoji, barem ne kao skrovito, opasno mjesto, dom odmetnika. Za satelite, Google Earth i naše nadzornike sve je to isto – i Brixton i Amazon. Assange se tukao na serverima, tamo gdje se odvija naš život. Assange nije pucao na moćne. On je učinio nešto daleko nasilnije, daleko ubojitije: on nam je omogućio da saznamo istinu o njima. On nije dizao pruge u vazduh, nije zemlju oduzimao bogatima da bi je vratio siromašnima – jer zemlja, ionako, više nikome ne treba. On je izvršio mnogo razorniji napad: obznanio je da su prevara i laž krvotok i srce koje pokreće svijet. Julian Assange je odabrao pogrešnu borbu protiv pogrešnog neprijatelja. Možete imati svoje plemenite ciljeve: možete voditi svoje kulturalne, feminističke, transrodne borbe do mile volje, možete, koliko vam srce hoće, najavljivati kraj kapitalizma i revoluciju, možete, kad hoćete, ustati u zaštitu raznih ugroženih grupa, od kitova do izbjeglica, možete imati svoje antizapadne, proputinovske mitinge, možete, eto, kao ja, ako vam je do toga, napisati nešto lijepo i o Assangeu. Sve to može. Ali za one koji objavljuju istinu ne postoji safe space. Teror istine neće biti tolerisan. A upravo ona, istina, čije se dejstvo uvijek čini kao apsolutni teror, jedino je što nas može osloboditi i iskupiti. Što ne velim ja. Nego Isus.
autor: Tomislav Jakić
Kada je Asanž 2006. stvorio radikalno delo koje je nazvao Vikiliks, on je već bio poznata osoba u svetu hakera. Ali niko od ovog čoveka sa još uvek mladalačkim licem nije očekivao da će proizvesti najmasovnije curenje informacija u istoriji, kontinuirano uranjajući svoje čitateljke i čitaoce u marifetluke bliskoistočnih ambasada, u tajne režima Bašara el Asada ili u oligarhijske igre afričkih prestonica, ne zaboravljajući endogamnu korupciju visokog američkog društva ili odnose Savezne službe bezbednosti Ruske Federacije (Federal’naya sluzhba bezopasnosti Rossiyskoy Federatsii, FSB) sa njenim kooperantima. Od priručnika Sajentološke crkve, preko internih propisa u zatvoru Gvantanamo, do funkcionisanja uticajne švajcarske banke, prve objave Vikiliksa izazvale su ozbiljne nemire. I dovele su do toga da američko Ministarstvo odbrane sprovede istragu o organizaciji, koju je Vikiliks uspeo da objavi. Otkrivene su velike zloupotrebe na Islandu; propali su predsednički izbori 2007. u Keniji nakon objave tajnog izveštaja o favorizovanom kandidatu. Ali ovoj organizaciji je još uvek nedostajala slava koja bi omogućila trajnije uspostavljanje reputacije.
Video-snimak pod nazivom Kolateralno ubistvo iz aprila 2010. imaće tu ulogu. Suočeni sa besmislenim komentarima, crno na belo prisustvujemo ubistvima civila i novinara Reutersa koja su počinile američke snage u Iraku. Pokolj sniman kao video-igra, sa smehom ubica u pozadini, proizveo je šok u zapadnjačkim redakcijama. Otkrivši da su mete, one počinju da utiču na otkrivanje pravog lica čistog rata koji SAD vode na Bliskom istoku od 2001, odnosno sukoba koji su do tada u velikoj meri podržavale. Narednih meseci Vikiliks objavljuje dokaze o hiljadu ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti u okviru Ratnih zapisa u Avganistanu i Ratnih zapisa u Iraku, u saradnji sa najprestižnijim zapadnjačkim redakcijama, što Asanža smešta u sam vrh medijskog prostora koji je u krizi. Dok mu grupa organizacija dodeljuje nagrade, od Amnesty Internationala do Timea, preko The Economista i Le Mondea, Vikiliks počinje sa objavljivanjem desetak hiljada ratnih izveštaja, potom 243.270 američkih diplomatskih depeša. One otkrivaju razmere korupcije arapskih režima bliskih Vašingtonu, a nekoliko dana pre pada Zin el Abidin Alija 2011. njima vitlaju tuniski demonstranti i demonstrantkinje. Tadašnja državna sekretarka predsednika Obame Hilari Klinton morala je da napravi turneju tokom koje se izvinjavala američkim saveznicima. Akademici i mediji diljem sveta su brže-bolje pohitali u ove arhive ne bi li retroaktivno objasnili neke od najvažnijih događaja proteklih godina. Pred sudovima se odvijalo hiljade procedura koje se oslanjaju na objave Vikiliksa.Potom su partnerske organizacije sajta počele da se zabrinjavaju. Bili su preplavljeni načinom rada koji ignoriše krvna srodstva novinara sa njihovim izvorima. Ako je trebalo slediti onoga koji je predstavljao novog boga Hermesa, upustile bi se u sve veću napetost koja bi na kraju dovela do trajnog prekida.Od 30. jula 2010. pojavljuju se prvi članci koji optužuju Asanža da nosi krv na rukama, uključujući i one novine koje su bile saveznice organizacije (2). Dok je američki Stejt department uspostavljao tim od preko dvesta diplomata kako bi ugušio Vikiliks, iz Švedske stiže optužba Asanža za seksualno zlostavljanje. To otvara put pravnom zapletu koji traje više od šest godina i u kojem će štampa sve dublje ponirati. Prekid se dogodio kada se Vikiliks ogradio od metoda cenzure koje mediji nastoje primeniti u pogledu diplomatskih depeša. Učesnici rasprava su na američkim kanalima za vesti jedan za drugim pozivali na hapšenje Asanža po svaku cenu, štaviše Tramp je 2010. pozivao na njegovu egzekuciju (3). Kada je Asanž uhapšen decembra 2010. u Londonu, više nije mogao računati na podršku onih koji su ga proslavili. Sedam i po godina kasnije, 28. jula 2018, potpredsednik SAD Majkl Pens susreo se sa ekvadorskim predsednikom Morenom u glavnom gradu Kitu. Time je otpočeo prekid saradnje između Asanža i Ekvadora. Nasuprot svim očekivanjima, Korein naslednik se upustio u izdaju politike koju je nasledio (4) i tražio je finansijsku potporu SAD. Pens je zadovoljno trljao ruke. Nekoliko meseci ranije, američki ministar pravosuđa Džeferson (Džef) Sešns postavio je hapšenje Asanža kao prioritet. Već aprila 2017. budući državni sekretar Majkl Pompeo, tada direktor CIA, okarakterisao je Vikiliks kao „državnu neprijateljsku obaveštajnu agenciju”. Asanž je preuzeo rizik direktnog sukobljavanja sa Trampom, kao što je to učinio i sa Hilari Klinton dok je ona bila sadržaj ključnih informacija.
Kada se 11. aprila 2019. dogodilo hapšenje Asanža u ambasadi Ekvadora, kršenjem svih međunarodnih konvencija o pravu na azil, zapadnjačke novinske redakcije, od Washington Posta, preko Guardiana i New York Timesa, do Le Mondea, pokazale su se kao snebivljive, štaviše kao neprijateljski nastrojene. Sudbina novinara koji je bio zatvoren skoro sedam godina u dvadeset kvadratnih metara – bez pristupa vazduhu na otvorenom i suncu, mesecima izložen potpunoj izolaciji u uslovima života bliskim mučenju, i sve to samo zato što je radio svoj posao – izgleda da ih nije potresla. Asanž je mogao izgledati iscrpljeno, njegovo lice nagriženo usamljenošću, ali on nije bio jedan od njih. Radikalnost Asanžovog pristupa ne dozvoljava nikakav oblik kompromisa sa postojećim institucijama, na taj način ugrožava medijski prostor koji se zadovoljava udobnošću koju nudi blizina sa onima koji dominiraju. Ona zabrinjava tradicionalne aparate moći koji se u svakom momentu plaše da će njihova zlodela biti izložena. Postavši odmetnik u zapadnom prostoru, australijski autsajder se logično prikazuje kroz optužbe za silovanje, antisemitizam, zavere, čak i za podređivanje ruskim tajnim službama. Osam godina nakon njegovog proboja, onaj koji je bio heroj se tako u momentu hapšenja pojavio kao „apsolutista transparentnosti” (8) za jedne i neprijatelj sloboda (9) za druge.
autor: HUAN BRANKO, advokat i član pravničke ekipe Džulijana Asanža
Hapšenje Assangea veliki je trenutak našeg vremena. To je jedan od onih događaja koji sistem tjeraju do njegovih posljednjih, vanjskih granica, kada se, nemajući više kamo, monstrum okrene prema građanima kojima je neko (Assange) na desktop zalijepio sliku cara koji je go, pa raširi ruke i poruči: Dobro, vrijeme je da prestanemo sa šalom. Niste valjda stvarno vjerovali u ono što smo vam govorili o vladavini naroda, o tome da vaš glas vrijedi, da sami odlučujete o svojoj sudbini? Niste valjda stvarno vjerovali da se mi zalažemo za to da mediji otkrivaju istinu, koja i nije istina ako nije iznimno neugodna? Niste valjda zaista mislili da mi podržavamo borbu protiv korumpirane moći? Mislimo, svako zna da je moć uvijek korumpirana? Mislimo, jasno vam je da antikorupcijsku borbu svi podržavaju – sve dok je to borba protiv korupcije u tuđim redovima? Jasno vam je da, kada je po srijedi naša korupcija, po pravilu postoji viši interes zbog kojega se pitanjem korupcije nije uputno baviti baš sada, baš na eksplicitan način? Jer, valjda ste to razumjeli, odavanje prljavih tajni naših neprijatelja je put do Nobelove nagrade, dok je odavanje naših prljavih tajni put u zatvor? Mi, naravno, računamo da ste vi glupi, vaša je glupost, napokon, temelj naše moći; mi, naravno, računamo da vi hipokriziju smatrate mudrošću, pa je i vaša hipokrizija temelj naše moći – ali niko nije toliko glup da bi stvarno povjerovao u naše priče o demokratiji i slobodi govora? Mislimo, stvarno? Onda građani odu u shoping mall ili na porno sajt, moć ostane moćna, a Assange umre u zatvoru. Tako završava savremena verzija Andersenove bajke Carevo novo ruho.
autor: Andrej Nikolaidis
Priča o Džulijanu Asanžu, čoveku koji je svojim slobodarskim, hrabrim duhom, savešću, inteligencijom i dubokom ljudskom potrebom za istinomu svetu zasnovanom na lažima i sili gotovo sam uzdrmao zastrašujuću moć vladara sveta priča je koja bi trebala da se tiče svakog od nas, bili mi svesni ili nesvesni podanici i sluge tih istih sistema i konformistički zombirani saučesnici tog istog nehumanog sveta čija je jedina svrha bogaćenje nekolicine pojedinaca na račun svih nas. Svet koji je pretvoren u sofisticirani konc logor kontrolisanih medija i misli, izrabljivanja pojedinaca i čitavih naroda u kojem se neprestano vode ratovi radi mira i u kojem više nema mesta za bilo kakvu slobodu mislećeg pojedinca, u kojem više nema nikakvih, osim lažnih slika stvarnosti, bilo kakve solidarnosti, pravde i istine nalazi se na rubu konačne propasti.
Tekst koji Vam ovom prilikom prenosim u obliku kolaža najzanimljivijih članaka posvećenih legendi našeg vremena i posrnulog sveta utonulog u mrak novog fašizma – Džulijanu Asanžu, možete shvatiti kao ozbiljno upozorenje, uznemiravajuću sliku svakog iole mislećeg čoveka koji se drzne da se suprotstavi izrabljivačkom i nasilnom poretku sveta koji počiva na zlu i duhovnoj praznini – bezdušnosti, odsustvu iskrene vere i ljubavi, istine kao osnove svega. Odsustvu bilo kakve empatije, ideje, ozbiljnijeg pokreta koji bi se suprotstavio veoma perfidnom zlu i iluziji koju stvara upravo ovaj svet gde se sad nalazite, virtuelni svet koji na jalov način povezuje mase, ne doprinoseći nekoj novoj svesti koja bi se suprotstavila jednoumlju i ludilu koje poput kancera uništava svaku pomisao na ljudskost, pravdu, istinu i solidarnost među ljudima.
Danas je jedino važno koliko se bogatstva sliva u džepove bankara. Kako žive obični ljudi više nikoga ne zanima.
Svako ko ima otvorene oči zna da je kriminal Wall streeta i finansijskih institucija uopšte prouzrokovao veliku štetu ljudima SAD i svetu. To je pokrenulo začarani krug, koji je koncentrisao ogromna bogatstva a time i političku moć u vrlo malom delu stanovništva, s udelom od 1%, dok ostatak jedva preživljava u nesigurnoj egzistenciji.Ovaj sistem je apsolutno disfunkcionalan. Raspoloživi resursi se ne koriste onako kako bi trebalo, a ekonomija nije osmišljena kako bi se zadovoljile ljudske potrebe. Sve što se događa nije došlo naglo, kao tornado, nego kao rezultat namerne politike, koju vodi poslednjih nekoliko generacija. To je politika koju će sigurno dovesti do urušavanja američke i drugih ekonomija i koja će pogoditi ogromnu većinu stanovništva...Intelektualci moraju podsticati rad za opše dobro u celom svetu. Izazov budućnosti nije samo ograničiti se na puko posmatranje događaja. Potrebno je uništiti strukture onih institucija koje funkcionišu na način da pogoduju onima što razmišljaju: SVE SAMO ZA NAS, A NIŠTA DRUGIMA!.
autor: Noam Chomsky
Pitanje sudbine Džulujana Asanža pitanje je sudbine svih nas. Koliko ćemo u svemu tome učestvovati i dići svoj glas, konačno pružiti otpor sili koja nema milosti ni prema kome i ni prema čemu, uključujući i prirodu koja je dovedena do ivice apokalipse ključno je pitanje budućnosti, jebene savesti čovečanstva koje je potonulo u totalni mrak. Jedina svetlost koja može biti spasonosna krije se u srcu i savesti svakog od nas kao dela jednog mozaika koji tvori naš svet, jedan jedini. Odgovor morate pronaći sami. Džulijan Asanž prineo je svoju žrtvu na oltar istine na tebi je da odlučiš kojim putem ćeš krenuti i da li će oni koji dolaze za nama imati budućnost ili ne. Istina je jedna. I ima svoju visoku cenu.
Disidenti koji razotkrivaju mračne tajne Sjedinjenih Država i njihovih krstaških pohoda diljem sveta žigošu se kao izdajnci i špijuni, kao opasni za nacionalnu sigurnost.
Indijanci vide dva puta sa kojima se suočava bledoliki, kao put tehnologije i put duhovnosti. Mi osećamo da put tehnologije vodi moderno društvo ranjenoj i sprženoj zemlji. Može li biti da put tehnologije predstavlja žurbu u uništenje, dok put duhovnosti predstavlja sporiji put, kojim su Indijanci putovali i koji sada ponovo traže?.
Možeš da budeš loš čovek, da imaš sve, a da opet nemaš ništa; da si iznutra prazan, da su ti duša i srce pusti, okruženi gomilom nepotrebnih stvari, tuđom nesrećom i lažnim sjajem, sa kojima jednostavno ne znaš šta bi. Da se jednoga dana osvrneš iza sebe i osetiš puku prazninu, usamljenost i zlo koje te izjeda dok sasvim ne izblediš.
Možeš, s druge strane, da budeš dobar čovek, da nemaš ništa, a da opet imaš sve; da si iznutra ispunjen, da ti je srce ispunjeno radošću i srećom drugih, da ti je duša čista i otvorena u saosećanju i ljubavi, da ne robuješ glupostima i nepotrebnim stvarima, lažnom sjaju kao obmani koja bledi. Da se jednoga dana osvrneš iza sebe i shvatiš da je ono što si dao i podelio sa drugima sva sreća i bogatstvo ovoga sveta, put u večnost kroz sećanja nekih dragih osoba za koje si živeo.
Naše je verovanje da je ljubav prema posedovanju slabost koju treba nadvladati. Ona privlači materijalni deo, a ako joj dozvolimo, vremenom će poremetiti čovekovu duhovnu ravnotežu. Zbog toga deca rano moraju naučiti lepote poklanjanja. Treba ih učiti da daju ono što najviše vole kako bi mogla osetiti radost darivanja.
Severnoamerički Indijanci
Šta su šezdesete stvarno promenile? Ništa! Nema nevinosti, nema spasa svetu nakon 5000 godina irelevantne civilizacije. Nakon šezdesetih godina ništa se nije dogodilo, osim što smo se svi obukli. Ista kopilad je na vlasti…čine tačno iste stvari, prodaju oružje, ubijaju ljude po ulicama. Ljudi žive u jebenoj bedi sa pacovima koji gamižu po njima.
Mislim, jedino kada radnici shvate u kakvoj se poziciji nalaze, kada uništimo san kojim su okruženi možemo uništiti kapitalistički eksploatatorski sistem. Radnici misle da žive u divnoj državi u kojoj postoji sloboda govora. Imaju kola i televizore i misle da se život svodi na to. Dopuštaju da im gazde naređuju, da im decu sjebavaju u školama. Oni sanjaju tuđi san, a ne svoj. Treba da shvate da su crnci i Irci pod represijom i da će oni biti sledeći. Tek kada postanu svesni toga, moći će da nešto stvarno promene. Radnici će preuzeti sve. Kao što je Marks rekao: Svakom prema potrebama. Ne treba tešiti ljude ili učiniti da se osećaju bolje, naprotiv, treba da se osećaju sve gore, da im stalno nabijaš na nos kroz kakva sve poniženja i degradacije prolaze da bi dobili svoju dnevnu nadnicu.
Reći ću vam šta ne valja u svetu – ljudi. Dakle, želite da ih uništite? Sve dok ne promenite/promenimo svoje glave, nema šanse. Navedite mi jednu uspešnu revoluciju. Ko je sjebao komunizam, hrišćanstvo, kapitalizam, budizam itd? Bolesne glave i niko drugi.
John Lennon
Budućnost pripada ljudima i oni će postupno ili iznenada preuzeti vlast, ovde i svuda u svetu. Problem je u tome da ljudima treba edukacija, a to ne mogu obaviti pre nego preuzmu vlast, nego samo posle toga. Znao sam da ću, kada veliki duh bude podelio svet u dve antagonističke polovine ja biti sa ljudima. I ja sam to znao zato što na noćnom nebu vidim projektovano da ću ja, eklektični vivisektor doktrina i psihoanalitičar dogmi, urlajući kao opsednut, juriti na barikade i rovove, zamrljati moje oružje krvlju i obuzet besom, uništiti bilo kog neprijatelja koji mi dopadne šaka. I onda, baš kao da ogroman zamor proždire moju skorašnju oduševljenost, vidim sebe žrtvovanog autentičnoj revoluciji, velikom nivelatoru individualne volje – uz egzemplarne reči – mea culpa. Osećam kako mi se nozdrve šire, naslađuje se oštrim mirisom baruta i krvi, neprijateljske smrti; spreman za bitku, naprežem svoje telo i pripremam se da budem sveto mesto unutar koga će bestijalni urlik pobedničkog proleterijata odzvanjati novom energijom i novom nadom.
Če Gevara – Dnevnik motocikliste 1953.
Prirodna svetlost sija u intelektu ljudi onda kada se vole svetske, telesne i zemaljske stvari više nego duhovne, nebeske i Božanske. Stoga Gospod ne može da rasvetli intelekt tih ljudi, jer onoliko koliko prirodna svetlost sija u intelektu, toliko duhovna (unutrašnja) svetlost tamni. Vera sa ljubavlju (prema bližnjima) je kao svetlo, u proleće i leto kada sve cvate i daje plodove. Sve u duhovnom (unutrašnjem) svetu dolazi od tamošnjeg Sunca Života koje je čista ljubav.
Emanuel Swedenborg
Svetu je potrebna duhovna revolucija koja bi izmenila sve fundamentalne pretpostavke života, u političkim, socijalnim, ekonomskim revolucijama prošlosti tek varirane, i trajno nas oslobodila stečenih zavisnosti, usled kojih materija određuje i našu duhovnost i našu moralnost, ukratko – sudbinu.
Borislav Pekić
Ko hoće dušu svoju da sačuva, izgubiće je; a ko izgubi dušu svoju mene radi, on će je sačuvati. Jer kakvu će korist imati čovek ako sav svet pridobije, a sebe izgubi ili sebi naudi? Gde je vaše blago, onde će biti i srce vaše.
Isus Hristos
By Dragan Uzelac
