„Ukradeno pismo“ je jedna od najpoznatijih detektivskih priča Edgara Alana Poa, deo serijala o briljantnom analitičaru C. Augustu Dupinu – prethodniku Šerloka Holmsa.
Ova kratka priča, iako jednostavne radnje, otvara duboko filozofsko pitanje: gde se istina najbolje skriva? Upravo – tamo gde je svi vide, ali niko ne gleda.
Ukradeno pismo
Nil sapientiae odiosius acumine nimio.
Mudrosti ništa nije mrskije od preteranog oštroumlja.
Seneka
Jedne vetrovite večeri, ujesen 18.., u Parizu, dvostruko sam uživao u društvu mog prijatelja S. Ogista Dipena, dok smo, razmišljajući i pušeći lule, sedeli u njegovoj maloj biblioteci, u ulici Dono br. 33, treći sprat, Faubourg St. Germain. Ćutali smo razmišljajući više od jednog sata; posmatraču sa strane moglo se učiniti da smo obojica zauzeti jedino pušenjem. Što se mene tiče, ja sam u mislima ponavljao najzanimljivija mesta iz razgovora koji smo imali početkom večeri; razmišljao sam o stvarima u vezi sa ulicom Morg i misterijem oko ubistva Marije Rože. Došao sam do zaključka da ta dva događaja imaju međusobnu vezu, kad se vrata našeg stana otvoriše i pred nama se pojavi gospodin G., prefekt pariške policije.
Poželesmo mu srdačnu dobrodošlicu; o njemu smo imali mišljenje da je zabavan čovek, ali nismo mnogo cenili njegove sposobnosti. Nismo ga bili videli već nekoliko godina. Sedeli smo dotle u mraku, i Dipen sad ustade da upali lampu, ali ponovo sede ne učinivši to, jer G. reče da je došao da se savetuje sa nama, ili, bolje rečeno, da traži savet od mog prijatelja, u vezi s jednom zvaničnom stvari koja mu je zadavala dosta brige.
– Ako je u toj stvari potrebno razmišljanje – primeti Dipen, koji beše ustao da zapali lampu – mnogo ćemo bolje stići do cilja ovako u mraku.
– Još jedna vaša nastrana besmislica – reče prefekt, koji je imao običaj da kaže za sve stvari da su “nastrane” ukoliko su one bile iznad njegova shvatanja, a takvih “nastranosti” za njega je bilo neizmerno mnogo.
– Sasvim tačno – reče Dipen, pošto ponudi posetiocu lulu i privuče mu jednu udobnu stolicu.
– Kakva je nevolja? – upitah.
– Nadam se da nije opet neko ubistvo?
– O ne? Nije u pitanju ubistvo. Cela stvar, zaista, toliko je prosta, i ja nimalo ne sumnjam da ćemo je mi zajednički veoma lako rešiti; sem toga, smatrao sam da bi Dipen voleo da čuje pojedinosti, jer je u pitanju krajnja nastranost.
– Prosto i nastrano – reče Dipen.
– Pa, da. Ali, ipak, ne sasvim. Stvar je u tome što smo svi mi u priličnoj nedoumici, jer je stvar toliko prosta a ipak nas je sve redom dovela u zabunu.
– Možda vas je baš to što je stvar preterano prosta navelo na grešku – reče moj prijatelj.
– Govorite besmislice! – odgovori prefekt, smejući se srdačno.
– Možda je misterija suviše obična – reče Dipen.
– Oh, dragi Bože! Ko je još čuo ovako nešto?
– Možda suviše očigledna?
– Ha-ha-ha! Ha-ha-ha! Ho-ho-ho! – smejao se grohotom naš posetilac veoma raspoložen. –
Oh, Dipen, umreću od smeha!
– Pa, u čemu je, najzad, cela stvar? – zapitah.
– Lepo, reći ću vam – odgovori prefekt, pošto povuče dugo i duboko iz lule, smeštajući se u fotelju. – Ispričaću vam sve u nekoliko reči. Ali, pre no što počnem, dozvolite mi da vas upozorim da je u pitanju stvar koja zahteva najveću tajnu i da ću posigurno izgubiti položaj koji sad zauzimam ako se dozna da sam u tu stvar posvetio bilo koga.
– Nastavite – rekoh.
– Ili nemojte – reče Dipen.
– Pa, lepo. Primio sam lični izveštaj sa jednog veoma visokog mesta da je izvestan dokumenat od neobično velike važnosti ukraden iz kraljevskih apartmana. Zna se osoba koja ga je ukrala: to je van svake sumnje. Videli su je kada je uzela dokumenat. Zna se isto tako da je dokumenat još uvek kod nje.
– Kako se to zna? – zapita Dipen.
– To je jasan zaključak – odgovori prefekt – koji nam da je sama priroda dokumenta i posledice koje bi se odmah pojavile čim bi dokumenat prestao da bude vlasništvo lopova.
Drugim rečima, da bi ga upotrebio, on mora dobro da spremi plan za njegovu upotrebu.
– Budite malo jasniji – rekoh.
– Pa, ja mogu da idem toliko daleko da kažem da taj dokumenat daje pritežaocu izvesnu vlast na izvesnom mestu, gde je ta vlast ogromno važna. Prefekt je bio počeo da govori diplomatskim rečnikom.
– Ja još uvek ne razumem potpuno – reče Dipen.
– Ne? Dobro. Otkrivanje dokumenta trećoj osobi, koja neće biti imenovana, dovelo bi u pitanje čast osobe na veoma visokom položaju: ta okolnost da je pritežaocu dokumenta preimućstva nad uzvišenom osobom čija se čast i spokojstvo nalaze u velikom riziku.
– Ali to preimućstvo – umešah se – zavisiće od toga da li kradljivac zna da pokradeni zna ko je kradljivac. Ko će se usuditi…
– Kradljivac – reče G. – je ministar D., koji se usuđuje da čini sve, od najpristojnijih do najnepristojnijih stvari. Način na koji je krađa izvršena isto toliko je vešt koliko i smeo.
Dokumenat o kome je reč – priznaću da je to jedno pismo – dobila je jedna osoba koja je bila pokradena u kraljevskom budoaru. Za vreme dok je ta osoba čitala pismo, bila je iznenađena ulaskom jedne druge visoke ličnosti, od koje je ona naročito imala razloga da pismo sakrije.
Posle uzaludnih pokušaja da pismo stavi u fioku, ta osoba je bila prinuđena da ga ostavi na sto onako otvoreno. Adresa je bila odozgo, dok je sadržaj bio nevidljiv i pokriven. U tom kritičnom trenutku ušao je ministar D.; njegovo levo oko smesta je primetilo pismo, prepoznalo rukopis na adresi, primetilo zabunu osobe kojoj je pismo bilo adresirano, i on je proniknuo u tajnu. Radeći brzo i vešto, kao što je to njemu već svojstveno, izvadio je jedno pismo približno slično pismu o kome je reč, otvorio ga nameravajući da ga pročita, a zatim ga stavio blizu onog prvog.
Referisao je oko petnaest minuta o državnim poslovima. Najzad, odlazeći, uzeo je sa stola pismo koje nije njemu pripadalo. To je primetila osoba čije je bilo pismo, ali, prirodno, nije mogla da obrati pažnju na to u prisustvu treće osobe koja je stajala blizu nje. Ministar je izišao ostavljajući svoje sopstveno pismo – beznačajno pismo – na stolu.
– Sad, dakle – reče Dipen – imate iscrpno objašnjenje za ono što ste vi nazvali preimućstvom – kradljivac zna da pokradeni zna koje kradljivac.
– Tako je – reče prefekt – a vlast koja je time stečena za vreme nekoliko proteklih meseci uticala je na političke poslove u zastrašujućem obimu. Pokradena osoba svakim danom sve više je ubeđena da treba ponovo da dođe do svoga pisma. Ali to, prirodno, ne može da postigne javno. Na kraju krajeva, dovedena do očajanja, osoba je celu stvar poverila meni.
– A kojoj bi drugoj – reče Dipen, usred jednog divnog koluta dima – kojoj bi drugoj oštroumnoj osobi, u licu agenta, mogla da bude poverena ta stvar?
– Vi mi laskate – odgovori prefekt – ali je mogućno da takvo mišljenje može da bude prihvaćeno.
– Jasno – rekoh – kao što ste primetili, da je pismo još uvek kod ministra; dokle god je kod njega a nije upotrebljeno, to mu daje tu vlast? Sa upotrebom pisma nestaje i vlasti.
– Tačno – reče G. – Na osnovu tog zaključka ja sam nastavio da radim. Prva mi je briga bila da izvršim podroban pretres u ministrovoj kući. Glavna teškoća pri tome nalazila se u okolnosti što sam morao da tražim bez njegovog znanja. Usled svega toga nalazio sam se u opasnosti da mu dam razlog da nam pokvari plan.
– Ali – rekoh – vi ste potpuno au fait1 što se tiče pretresa. Pariška policija radila je te stvari često i ranije.
– O, da. Zbog toga se ja nisam uznemiravao. Ministrove navike davale su mi, takođe, veliko primućstvo. On je često odsutan od kuće po celu noć. Njegova posluga nije velika. Sluge spavaju daleko od odaja gospodarevih, a kako su u većini Napolitanci, nije ih teško napiti. Ja imam ključeve, kao što znate, kojima mogu da otvorim svaku sobu ili kabinet u Parizu. Za vreme od tri meseca nije prošla noć koju ja većim delom ne bih iskoristio, i to lično, za pretresanje kuće ministra D. U pitanju je moja čast, i, da odam tajnu, nagrada je ogromna. I tako ja nisam odustao od traženja sve dok nisam postao sasvim siguran da je lopov lukaviji od mene.
Siguran sam da sam preturio svaki budžak i svaki ugao mesta na kome je bilo mogućno da je pismo sakriveno.
– Ali, zar nije mogućno – dodadoh – da pismo može isto tako da bude u ministrovom vlasništvu, što je nesumnjivo tačno, iako je sakriveno na nekom drugom mestu, a ne u samoj njegovoj kući?
– Teško da je to mogućno – reče Dipen. – Sadašnje izuzetne prilike na dvoru, a naročito intrige za koje se zna da je u njih umešan D., daju trenutnu važnost dokumentu – verovatnošću da bude izvađen svakog trenutka – a to je isto toliko važno koliko i biti vlasnik pisma.
– Verovatnošću da bude izvađeno? – upitah.
– To će reći da bude uništeno – reče Dipen.
– Tačno – primetih. – Pismo se nalazi u kući. Da se ono nalazi u ministrovom vlasništvu možemo smatrati kao više nego sigurno.
– Sasvim – reče prefekt. – Dvaput je bio napadnut iz zasede od “razbojnika”, i bio je pažljivo pretresen pod mojim ličnim nadzorom.
– Mogli ste da uštedite sebi tu neprijatnost – reče Dipen. – D., pretpostavljam, nije potpuna budala, pa, pošto to nije, sigurno je predvideo te napadače kao nešto sasvim prirodno.
– Nije potpuna budala – reče G. – Ali je pesnik, smatram, samo jedan korak od budale.
– Tačno – reče Dipen zamišljeno, posle jednog dubokog dima iz lule – ja sam takođe pravio izvesna smešna stihotvorenija.
– Pretpostavljam – rekoh – da ste podrobno vršili pretrese.
– Nego šta! Radili smo svojski i tražili svuda. Ja imam veliko iskustvo u tim stvarima. Pretresao sam unutrašnjost zgrade, sobu po sobu; celu nedelju, iz noći u noć, posvećivao sam samo jednoj sobi. Pretražili smo, najpre, nameštaj u svakom apartmanu. Otvorili smo sve moguće fioke. Pretpostavljam da znate da za jednog iskusnog policijskog agenta ne postoji takozvana tajna fioka. Šašavko je svaki čovek koji veruje da će ga “tajna” fioka sačuvati od pretresa ove vrste. Radili smo ovako. Uzme se izvestan prostor ili zapremina – predviđena za svaki orman. Zatim bi izvukli linije, pedeseti deo te linije nikako nam nije mogao promaći. Posle ormana prešli smo na stolice. Jastuke na stolicama ispitivali smo finim dugačkim iglama, koje ste videli da ja upotrebljavam. Sa stolova smo skidali gornji deo.
– Zašto to!
– Ponekad je gornji deo stola, ili neki drugi sličan deo nameštaja, podignut od lica koje želi da sakrije neku stvar; zatim je noga izbušena i stvar stavljena u šupljinu, a gornji deo opet stavljen na svoje mesto. Gornja i donja ploča kreveta upotrebljavaju se takođe za taj cilj.
– Zar šupljina ne može da bude otkrivena kucanjem? – pitao sam.
– Nikako; kad se predmet stavi u šupljinu, preostali prostor se popuni pamukom. Uostalom, u našem slučaju bili smo prinuđeni da tražimo bez kucanja.
– Ali vi niste mogli podići – niste mogli da raskomadate sve delove nameštaja u koje je po vašem mišljenju bilo mogućno nešto sakriti. Pismo može da bude savijeno u tanki spiralni svitak, koji se ne bi razlikovao mnogo po obliku ili veličini od velike pleteće igle, i u tom obliku bilo bi mogućno uvući ga u prečagu stolice, na primer. Niste valjda rastavili sve stolice?
– Svakako ne; ali smo učinili nešto bolje – ispitali smo noge svih stolica u hotelu, i dabome, zglobove svih vidova nameštaja, pomoću veoma jakog mikroskopa. Ako bi se našao trag povrede, mi ne bismo oklevali da taj komad nameštaja rastavimo smesta. Jedno zrno prašine koje ostavlja burgija moglo je da se vidi pod mikroskopom kao jabuka. Svaka neurednost u lepljenju – svaka neobična hrapavost u sastavljanju – bila je dovoljan razlog za rasklapanje.
– Uveren sam da ste ispitali ogledala, između daske i srebrne ploče, zatim krevete i posteljinu, a isto tako zavese i tepihe.
– Još kako; a kad smo bili potpuno završili sa pregledom svakog komada nameštaja na taj način, onda smo počeli da pretražujemo samu kuću. Podelili smo njenu unutrašnju površinu na delove koje smo obeležili brojevima, tako da ništa nije moglo da nam promakne; zatim smo ispitali svaki kvadratni santimetar celog mesta, uključujući tu i dve kuće koje su se neposredno graničile sa ministrovom, i to mikroskopom, kao i ranije.
– Dve susedne kuće! – uzviknuh. – Mora da ste imali đavolskih neprilika.
– Pa i jesmo; ali ponuđena nagrada je ogromna.
– Niste izostavili ni zemljište oko kuće?
– Celo zemljište je popločano ciglama. To nam je zadalo prilično truda. Ispitali smo travu između cigala i našli da je nepovređena.
– Pregledali ste i papire koji su pripadali g. D. svakako, a i knjige u biblioteci?
– Razume se. Otvorili smo svaki paket i zavežljaj; nismo samo otvarali knjige, već smo okrenuli svaki list svake sveske, ne zadovoljavajući se prostim treskanjem, kao što to imaju običaj da rade neki naši policajci. Takođe smo merili debljinu svake korice, i to veoma pažljivo i uz pomoć najsavesnijeg mikroskopskog ispitivanja. Ako je neka od korica imala skorašnju povredu, bilo je isključeno da nam ta okolnost ne padne u oči. Pet ili šest svezaka ispitali smo uzdužnim probijanjem igala, baš zbog sumnjivih korica.
– Ispitali ste i pod ispod tepiha?
– Bez sumnje. Pomerili smo svaki tepih i ispitali ivice mikroskopom.
– A tapete na zidovima?
– Da.
– Tražili ste u podrumima?
– Jesmo.
– Onda – rekoh – mora da ste napravili rđav proračun, a pismo nije negde na mestu, kao što ste pretpostavili.
– Plašim se da ste u pravu – reče prefekt. – Šta mi vi savetujete da činim sad, Dipen?
– Još jednom da pretražite celo mesto.
– To je sasvim uzaludno – odgovori G. – Ja sam isto toliko siguran da pismo nije u kući, kao što sam siguran da sam živ.
– Nemam boljeg saveta da vam dam – reče Dipen. – Vi, svakako, imate podroban opis pisma?
– O, da! – tu prefekt izvadi beležnicu, iz koje nam u trajanju jednog minuta pročita unutrašnji, a naročito spoljni izgled dokumenta. Ubrzo pošto završi sa opisom, on nas napusti, toliko potišten koliko nikad ranije nisam imao prilike da vidim tog dobrog gospodina.
Otprilike mesec dana kasnije on nam opet dođe u posetu i nađe nas približno u istom raspoloženju kao i prvi put. Uze lulu, potegnu, i upusti se u beznačajan razgovor. Najzad ja rekoh:
– Dakle, G., kako stoji stvar sa ukradenim pismom? Pretpostavljam da ste najzad promenili mišljenje i da ste uvideli da je jedina mogućnost prevariti ministra?
– Neka je proklet, jesam! Ponovo sam tražio u međuvremenu, kao što je Dipen savetovao – ali to je sve bilo uzaludan posao, kao što sam unapred znao da će biti.
– Kolika je, rekoste, ponuđena nagrada? – upita Dipen.
– Pa, veoma velika suma… vrlo izdašna nagrada… Ne bih voleo da kažem kolika je tačno; ali jednu stvar želim da kažem, a to je da neću oklevati da dam moju ličnu nagradu od pedeset hiljada franaka svakome ko bi mi mogao dostaviti to pismo. Stvar je u tome što pismo svakim danom dobija sve veću važnost; nedavno je nagrada udvostručena. Ako bude i utrostručena u međuvremenu, ja ne mogu da učinim ništa više no što sam učinio.
– Pa da – reče Dipen, otežući reči, između dimova iz njegove lule – ja zaista mislim, G., da se vi niste potrudili… do krajnjih granica u toj stvari. Vi biste morali raditi… malo više, po mome mišljenju, a?
– Kako? Na koji način?
– Pa… puf, puf… vi biste morali… puf, puf … upotrebni savet po tom pitanju, a?… Puf, puf… Sećate li se priče o Abernetiju?
– Ne. Manite se Abernetija.
– Sigurno. Manimo ga se vrlo rado. Samo jedno: neka bogata cicija izmisli plan kako da čuje od tog Abernetija lekarsko mišljenje. Pošto je započeo u tom cilju običan razgovor u privatnom društvu, on ispriča slučaj svom lekaru, kao da se slučaj tiče neke izmišljene ličnosti.
– Pretpostavimo – reče cicija – da su njegovi simptomi takvi i takvi; sad, doktore, šta biste mu vi prepisali da uzme?
– Da uzme! – reče Aberneti – pa, da uzme savet, bez sumnje.
– Ali – reče prefekt malo zbunjeno – ja sam sasvim spreman da uzmem savet i da platim za njega. Ja ću zaista dati pedeset hiljada franaka svakome ko mi pomogne u ovoj stvari.
– U tom slučaju – odgovori Dipen otvarajući fioku i vadeći čekovnu knjižicu – vi mi možete smesta ispuniti ček na pomenutu sumu. Kad potpišete, ja ću vam uručiti pismo.
Bio sam zapanjen. Prefekt je izgledao potpuno kao gromom pogođen. Nekoliko minuta ostade nepokretan i ćutljiv, gledajući s nevericom moga prijatelja otvorenih usta, očima koje kao da bejahu ispale iz duplji; zatim, pribravši se donekle, on dohvati pero i posle izvesnog kolebanja i povremenih pogleda najzad ispuni ček na pedeset hiljada franaka, potpisa se, pa ga pruži preko stola Dipenu, koji ga pažljivo savi i stavi u svoju beležnicu. Zatim otvori jednu fioku, izvadi odande jedno pismo i predade ga prefektu. A ovaj činovnik ga zgrabi van sebe od radosti, otvori ga drhtavim rukama, baci brz pogled na sadržinu, zatim pojuri ka vratima, žureći iz sobe i iz kuće bez ikakvog ustručavanja, ne ispustivši ni glaska od trenutka kad mu Dipen ponudi da ispuni ček.
Kad on ode, moj prijatelj pristupi izvesnom objašnjenju.
– Pariški policajci su izvanredno sposobni u svom poslu. Oni su lukavi, pametni, uporni i prilično upoznati sa svim onim što im njihova dužnost nalaže da znaju. Ali izlaganjem G.-a o načinu istraživanja mesta u kući D. ja nisam bio potpuno zadovoljan – bar što se tiče obima radova koje je on preduzeo.
– Obima radova koje je on preduzeo? – rekoh.
– Da – odgovori Dipen. – primenjene mere nisu uvek jedino najbolje u svojoj vrsti, a daleko su od toga da budu sasvim savršene. Ako se pismo nalazi u oblasti njihovog istraživanja, ti ljudi bi ga bez svake sumnje našli.
Ja se samo nasmejah, ali izgledalo je da je sve što je rekao bilo sasvim ozbiljno.
– Prema tome, mere su – nastavi on – bile dobre u suštini, i dobro primenjene, ali njihov nedostatak leži u njihovoj primeni na slučaj i na ličnost. Čitav niz neobično smišljenih sredstava za prefekta su neka vrsta Prokrustove postelje, prema kojoj je on nasilno prilagodio svoje planove. Ali on je neprestano grešio bivajući preterano dubok ili preterano površan u vezi sa problemom, a mnogi đačić je razložniji od njega. Ja poznajem jednog od osam godina čiji su uspesi u pogađanju u igri “par-nepar” izazvali opšte divljenje. To je prosta igra i igra se sa piljcima. Jedan od igrača drži u ruci izvestan broj kamenčića i pita drugog igrača da li mu je broj par ili nepar. Ako je pogodak tačan, pogađač dobija jedan, ako je rđav – gubi jedan kamenčić. Dečak o kome pričam dobio je sve kamenčiće u školi. Razume se, on je imao izvestan princip u pogađanju. A on je počivao na prostom posmatranju i odmeravanju lukavstva njegovog saigrača. Na primer, ako bi njegov saigrač bio neki ovejani glupak, i sa zatvorenom rukom pitao, je l’ par il’ nepar?” naš đačić odgovori “par”, i izgubi, ali prilikom drugog pogađanja on dobije, jer on rasuđuje u sebi: “glupak je dobio prvi put, njegovo lukavstvo nije veće od moga da opet sakrije par”, i on bira par i dobija. Dalje, sa glupakom za stepen pametnijim od prvog on će rasuđivati ovako: “ovaj drugar je video da sam u prvom slučaju pogodio par, i on će se poslužiti, po prvom impulsu, izvesnom varijacijom između para i nepara, kao što je radio prvi glupak, ali posle mu padne na pamet da je to suviše prosta varijacija, pa se najzad odlučuje za nepar, kao što je i nameravao prvo. Prema tome mislim da je “nepar” – on kaže nepar i dobija. Šta u krajnjoj liniji predstavlja taj način rasuđivanja đačićevog, koga su njegovi drugovi nazvali “batlijom”?
– To je prosto – rekoh – neka vrsta izjednačavanja oštroumnosti onoga koji pogađa sa oštroumnošću njegovih protivnika.
– Tako je – reče Dipen – a na osnovu ispitivanja dečakovog kojim je on postigao uspeh u pogledu izjednačavanja ja sam dobio sledeći odgovor: “Kad želim da doznam koliko je mudar ili glup, ili koliko je dobar ili nepošten neko, ili o čemu misli u datom trenutku, ja podešavam izraz svoga lica koliko je god moguće približnije njegovom, a zatim čekam da vidim kakve misli ili osećanja izbijaju u mojoj svesti ili srcu, pa ih upoređujem i dovodim u vezu sa izrazom”. Taj odgovor đačića leži u osnovi svih veštačkih mudrosti, koje su pripisivane La Rošfukou, La Božiou, Makijaveliju i Kampaneli.
– A to – rekoh – izjednačavanje pameti onoga koji pogađa sa pameću njegovog protivnika zavisi, ako sam vas pravilno razumeo, od tačnosti kojom je sposobnost protivnika ocenjena.
– U praktičnom smislu zavisi od toga – odgovori Dipen – a prefekt i njegova družina grešili su tako često, prvo, odbacujući to izjednačavanje, i, drugo, rđavim ocenjivanjem ili, bolje, potcenjivanjem sposobnosti ličnosti kojom su bili zauzeti. Oni su uzimali u obzir samo svoj sopstveni pojam o sposobnostima; tražeći nešto skriveno, oni su obraćali pažnju samo na način na koji bi oni to sakrili. Oni su u priličnoj meri u pravu – njihova sposobnost je izrazito prosečna sposobnost jedne mase; ali, kad je lukavstvo izvesnog prestupnika drukčija u suštini od njihovog, prestupnik ih svakako pobeđuje. To se uvek dešava kad je nečija sposobnost iznad, i veoma često kad je ispod njihove sposobnosti. Oni nemaju raznolikosti u principu istraživanja; u najboljem slučaju, kad je u pitanju neka neobična nagrada, oni ocenjuju ili preuveličavaju svoj stari način prakse, ne dirajući u svoje principe. Šta je, na primer, u slučaju D.-a učinjeno da bi se izmenio princip rada? Šta znači sve to bušenje, ispitivanje, osluškivanje, ispitivanje mikroskopom, ta podela prostora zgrade na izračunate kvadratne santimetre – nije li sve to samo jedno preuveličavanje primene jednog principa ili čitavog niza principa istraživanja, koji se zasnivaju na nizu poznatih iskustava o ljudskoj sposobnosti, a koje je prefekt usvojio u svojoj dugoj praksi prilikom ispunjavanja dužnosti? Zar niste opazili da on potpuno veruje da svaki čovek krije pismo – ako ne baš u rupi izbušenoj stvrdlom u nozi od stolice – ono bar, u nekom zabačenom holu ili uglu, savetovan da tako učini od onog istog duha koji savetuje čoveka da sakrije pismo u provrtenoj rupi u nozi od stolice? Zar niste primetili takođe da su takvi resherche budžaci za skrivanje prilagođeni samo za obične prilike, a njih će izabrati samo ljudi običnih sposobnosti, jer u svim slučajevima skrivanja položaj sakrivenog predmeta, njegov položaj na taj resherche načinje u prvom redu mesto koje bi se moglo pretpostaviti i koje se pretpostavlja, te, odatle, njegovo pronalaženje ne zavisi samo od pronicljivosti nego takođe i od proste brižljivosti, strpljenja i odlučnosti onih koji traže. A kad je u pitanju važan slučaj, ili, što je isto u očima policajca, kad je nagrada velika, kvaliteti ljudi koji su u pitanju nikad ne dolaze u sumnju.
Vi ćete sad shvatiti šta ja mislim kad tvrdim da bi, ako je ukradeno pismo sakriveno ma na kom mestu u granicama prefektovog istraživanja – drugim rečima ako je princip tog skrivanja bio usvojen po principima prefektovim – pronalaženje bilo veoma lako. Međutim, ovaj činovnik se grdno prevario, i njegov poraz u velikoj meri je posledica pretpostavke da je ministar glupak, pošto je poznato da naginje pesništvu. Svi pesnici su glupaci, to prefekt dobro zna, i on je kriv samo zbog toga što je non distributio medii1 odatle izvukao zaključak da su sve budale pesnici.
– A je li on zaista pesnik? – zapitah.
– Znam da su njih dva brata, a obojica su poznati kao ljudi od pera. Ministar je, mislim, pisao naučne rasprave o diferencijalnom računu.
– On je matematičar, a ne pesnik?
– Varate se. Ja ga znam dobro – on je i jedno i drugo. Dobar je i kao pesnik i kao matematičar; da je samo matematičar on ne bi imao da rasuđuje uopšte, a to bi te još kako išlo u račun prefektu.
– Iznenađujete me – rekoh – takvim mišljenjem, koje je u oprečnosti sa usvojenim mišljenjem celog sveta. Ne nameravate valjda da poništite vekovima usvojeno mišljenje. Matematičko rasuđivanje odavno se smatra kao rasuđivanje par exellence.
Il y à aparier– odgovori Dipen, citirajući Šamfora, que toute idée publigue, toute convention reçue, est une sottise, car elle a convenu au plus grand nombre? Matematičari su, slažem se sa vama, učinili mnogo da pronađu dobro poznate zablude na koje vi ciljate, a istina je najveća zabluda od svih njihovih pronalazaka. Sa dostojnom umešnošću i u najboljoj nameri, na primer, oni su uveli izraz “analiza” i dodali ga algebri. Francuzi su pronalazači te osobite laži, ali ako je izraz od ikakve važnosti, ako reči izvlače kakvu korist od prisposobljavanja, onda “analiza” znači “algebra”, isto toliko kao što u latinskom “ambitus” znači “ambicija”, “religio” “religija”, ili “homines honesti” “red plemića”.
– Vidim ja da ste u svađi s nekim matematičarima u Parizu – rekoh – ali nastavite.
– Ja sporim o korisnosti, a samim tim o vrednosti tog rasuđivanja koje se primenjuje u bilo kojem naročitom obliku, drukčijem no što je to apstraktna logika. Sporim naročito o rasuđivanju koje je proisteklo iz matematičkih izučavanja. Matematika je nauka o formi i veličini, matematičko rasuđivanje je samo logika dodata razmišljanjima o formi i veličini. Velika zabluda je pretpostavka da su čak i istine takozvane čiste algebre apstraktne ili opšte istine. A ta zabluda je toliko čuvena da se ja zaista čudim kako su je primili širom sveta. Matematički aksiomi nisu aksiomi opšte istine. Ono što je tačno za odnos – u pogledu forme i veličine, često je veoma pogrešno, na primer, u pogledu na moral. U ovoj drugoj nauci obično je netačno da su sastavni delovi jednaki celini. I u hemiji postavka nije tačna. U pogledu motiva nije tačna iz dva razloga, jer svaka od datih vrednosti ne mora neophodno da bude vrednost kad je sastavni deo celine, kao kad je vrednost kad stoji sama za sebe. Ima bezbroj drugih matematičkih istina, koje su to samo u granicama odnosa. Ali, matematičar ih, po navici, brani sa stanovišta određenih istina, kao da se one sasvim uopštene mogu promeniti kao što ih svet, u stvari, i zamišlja. Brajant u svojoj veoma učenoj “Mitologiji” pominje jedan istovetni izvor omaški, kad kaže: “…da, iako se u paganske motive ne veruje, ipak se mi stalno zaboravljamo i izvodimo zaključke iz njih, kao da su zaista stvarni”. Međutim, ti matematičari, koji su i sami pagani, veruju takođe u “paganske motive” i donose zaključke na osnovu njih, ne toliko zbog zaboravnosti, koliko zbog neuračunljive nesposobnosti. Ukratko, ja još nisam sreo samo matematičara koji ne bi verovao u jednake korene, ili matematičara koji ne bi tajno smatrao za vrhunac svoje vere da je x2+px apsolutno i nepobitno ravno q. Recite jednom od te gospode, kao za probu, molim vas, da se može desiti da x2+px nije uvek ravno q, i, pošto mu objasnite šta ste time hteli da kažete, bežite dalje od njegovog domašaja, jer će se sigurno postarati da vas izbije.
– Hoću da kažem – nastavi Dipen, dok sam se ja samo smejao njegovim poslednjim mislima – da prefekt ne bi imao nikakve potrebe da mi da ovaj ček, da je matematičar bio samo matematičar. Međutim, ja ga znam i kao matematičara i kao pesnika, i koje mere su bile prilagođene njegovoj sposobnosti, toliko sam uzeo u obzir okolnosti u kojim se nalazio. Ja ga znam kao dobro vaspitanog čoveka i kao drskog intriganta. Takav čovek, zaključio sam, neće dozvoliti da bude okrivljen običnim policijskim postupkom u poslu. On nije mogao da ne predvidi – a događaji su dokazali da je predvideo – zasede kojima je bio podvrgnut. On je morao predvideti, zaključio sam, tajno pretraživanje njegovog prebivališta. Njegovo često odsustvo od kuće noću, koje je prefekt pozdravio kao izvestan uslov za svoj uspeh, smatrao sam samo za lukavstvo, da bi pružio mogućnost policiji za podroban pretres i da je na taj način što brže ubedi da donese zaključak, do koga je G. u stvari najzad i došao, da pismo nije na prostoru njegovog prebivališta. Siguran sam, takođe, da je ceo tok misli koje sam vam sad sa izvesnom teškoćom u pogledu pojedinosti izneo, odnosno nepromenljivosti policijskog postupka u traženju sakrivenih stvari – siguran sam da je ceo taj tok misli posigurno prošao kroz ministrovu glavu. To ga je obavezno nateralo da prezre obične budžake za sakrivanje. Ne bi mogao, razmišljao sam, da bude toliko slabodušan a da ne vidi da bi mnogo zamršenija kao i najobičnija fioka njegove kuće bila isto tako otvorena, kao što bi se to moglo desiti u njegovom javnom kabinetu; znao je da bi sva ta mesta bila dostupna očima, ispitivanjima, svrdlima i mikroskopima prefektovim. Uvideo sam, najzad, da će se on rukovoditi, što je sasvim prirodno, jednostavnošću. Vi ćete se setiti možda kako se prefekt svirepo smejao kad sam ja ukazao prilikom našeg prvog susreta da je sasvim mogućno da za njega predstavlja najveću teškoću baš to što je misterija veoma prosta.
– Da – rekoh – sećam se dobro njegovog smeha. Zaista sam mislio da će dobiti napad.
– Materijalni svet – nastavi Dipen – obiluje veoma određenim anomalijama nematerijalnog. Na taj način nešto od prave istine dato je u retorskoj dogmi da može da se stvori metafora ili nešto slično tome da bi se osnažio neki argument, a i da bi se ulepšao opis. Princip vis inertiae,4 na primer, izgleda identičan u fizici i metafizici. A ništa veća nije ni ona istina da se veće telo teže stavlja u pokret od manjeg i da njegov posledični momentum odgovara tom naporu, nego što je to slučaj u metafizici, koja uslovljuje veću snagu, iako su u svojim pokretima efikasniji, stalniji i sa više promena od onih nižeg stupnja, ipak su nepokretljiviji i lakše mogu da dovedu u zabunu. S druge strane, da li ste ikad primetili neku od firmi nad vratima radnji koje najviše padaju u oči?
– Nikad na to nisam mislio – rekoh.
– Ima jedna igra sa zagonetkama – nastavi on – koja se igra na geografskoj karti. Jedna strana zahteva od druge da nađe zadatu reč na raznobojnoj isprepletanoj površini mape. Novajlija u igri obično se trudi da zbuni svoje protivnike dajući im najkraća imena, ali onaj ko je vešt bira takve reči koje su napisane krupnim slovima i protežu se s jednog do drugog kraja mape. Te reči, kao i oznake i plakate po ulicama, napisane suviše krupnim slovima, ne privlače pažnju već samim tim što su isuviše vidljive. I ovde je fizička omaška sasvim istovetna sa oralnim nepoimanjem kojim se duh trudi da ne zapazi one okolnosti koje su tako nametljivo i same po sebi očigledne. Ali, izgleda da je ovo gledište koje premaša sposobnost prefektovog shvatanja, da je ministar sklonio pismo na očigled celom svetu i da je izabrao najbolji način da ma ko od tog sveta to primeti.
– Najviše sam polagao na smelu, brzu i pronicljivu ministrovu pamet: na zaključak da dokumenat mora da bude uvek pri ruci ako želi da ga dobro iskoristi i pored odlučnog tvrđenja prefektova da se dokumenat ne nalazi sakriven u oblasti njegovog toliko cenjenog istraživanja. A najviše me zadovoljavalo rešenje da je ministar, da bi sakrio pismo, pribegao pojmljivom i pronicljivom sredstvu – da ga uopšte ne sakrije.
– Sav u tim mislima, snabdeo sam se jednim tamnim naočarima i otišao jednog jutra, kao sasvim slučajno, u ministrovu kuću. Našao sam ga kod kuće kako zeva, lenčari i izležava se, kao obično kad želi da dâ vid da umire od dosade. On je, možda, najenergičnije ljudsko stvorenje na svetu – ali samo kad ga niko ne gleda.
– Izvinio sam se zbog crnih naočara i požalio mu se da moram da ih nosim zbog slabih očiju, a iza naočara ja sam pažljivo i podrobno razgledao ceo apartman, dok sam, na izgled, obraćao pažnju samo na razgovor moga domaćina.
– Obratio sam naročitu pažnju na pisaći sto za kojim je sedeo i na kome su ležala raznovrsna pisma i ostale hartije, jedan ili dva muzička instrumenta i nekoliko knjiga. Tu, međutim, posle dugog i veoma pažljivog ispitivanja, ne primetih ništa što bi probudilo naročitu podozrivost.
– Najzad, moje se oči prelazeći preko sobe zaustaviše na jednom ramu od kartona koji je visio na prljavoj plavoj traci sa malog tucanog izbočenja iznad same sredine kamina. U tom ramu, koji je imao tri ili četiri pregrade, bilo je pet-šest posetnica i jedno pismo. To pismo je bilo veoma prljavo i izgužvano. Bilo je pocepano gotovo na dve polovine, preko sredine, iz čega bi se zaključilo da je sasvim bezvredno. Na njemu je bio veliki crni pečat sa znakom D. koji je bio veoma vidan i bilo je adresovano ženskim rukopisom na D., samog ministra. Bilo je zabodeno nebrižljivo, pa čak reklo bi se i prezrivo u jednu od gornjih pregrada rama.
– Samo što sam pogledao to pismo, i ja zaključih da je to ono za kojim sam se dao u poteru. Razume se, ono se u potpunosti razlikovalo od onog koje nam je prefekt opisao. Ovo je imalo veliki crni pečat sa znakom D., ono je imalo mali i crven, sa vojvodskim grbom porodice S. Ovde je adresa bila u deminutivu i pisana ženskom rukom, kod onoga je adresa, izvesnoj kraljevskoj ličnosti, bila jasna i smela; sama veličina odgovarala je običnom pismu, ali, najzad, osnov tih razlika, koje su bile izlišne! Prljavština, izgužvana i pocepana hartija, sve toliko u suprotnosti sa istinskim ministrovim navikama, i sve to toliko nametljivo u nameti da prevari posmatrača da donese zaključak da je pismo sasvim bezvredno; te stvari, zajedno sa položajem dokumenta, svakom posetiocu pred očima, sve je to dovelo do saglasnosti za jedan zaključak do koga sam došao: te stvari, pomislih, pobuđuju veliku sumnju kod čoveka koji je došao s namerom da sumnja.
– Produžio sam posetu što je moguće više, a za to vreme vodio sam s ministrom razgovore o veoma zanimljivim stvarima, koje su mi bile dobro poznate i koje su mogle da zadrže njegovu pažnju, da ga zanesu, a za to vreme u stvari sam svu pažnju posvećivao pismu. Ispitujući ga proučavao sam u pameti njegov spoljni izgled i položaj u ramu; ispitujući ivice hartije primetio sam da su iskrzanije no što bi trebalo. Izgledalo je kao kad je tvrdi papir jednom savijen i poravnat, a onda ponovo savijen na obratnu stranu po istom prevoju ili ivicama koje čine originalni koverat. To otkriće bilo je dovoljno. Bilo mi je jasno da je pismo bilo prevrnuto kao rukavica, ponovo adresovano i ponovo zapečaćeno. Oprostih se sa ministrom i smesta odoh ostavljajući na stolu zlatnu tabakeru.
– Idućeg jutra došao sam po tabakeru, pa veoma usrdno nastavismo razgovor od prošlog dana. Međutim, dok smo mi bili zabavljeni razgovorom, ču se potmuo pucanj iz pištolja tačno ispod prozora kuće a za njim se čuše prestravljeni povici i galama uplašene gomile. D. požuri do prozora, otvori ga i pogleda napolje. U međuvremenu ja sam se približio ramu, uzeo pismo, strpao ga u džep, a zatim na njegovo mesto stavio jedno slično (bar što se tiče njegovog spoljnog izgleda), koje sam bio pažljivo pripremio kod kuće – imitirajući znak D. veoma lako a isto tako i pečat koji je imao oblik hleba.
– Galamu na ulici izazvalo je luđačko ponašanje nekog čoveka sa puškom. On je pucao na gomilu žena i dece. Ispostavilo se, međutim, da je metak bio ćorak, i čovek je pušten da ode jer su ga smatrali za mesečara ili pijanicu. Kad je otišao, D. se udalji od prozora, kome sam se i ja približio čim sam se dočepao pisma. Uskoro se oprostih od njega. Takozvani mesečar bio je čovek u mojoj službi.
– Ali, u koju ste svrhu zamenili pismo kopijom? Zar nije bilo bolje da ste ga prilikom prve posete otvoreno zgrabili i otišli?
– D. je – odgovori Dipen – svirep i veoma naprasit čovek. Njegova kuća, takođe, nije bez posluge koja čuva njegove interese. Da sam izvršio divljačko prisvajanje, nikada ne bih živ napustio ministrovu kuću. Dobri ljudi u Parizu nikad više ne bi čuli za mene. Vi znate moje političke naklonosti. U ovom slučaju postupao sam kao pristalica dame koje se to ticalo.
Osamnaest meseci ministar je nju držao u svojoj vlasti. Sad ona njega drži u svojoj – a zatim, kad dozna da više ne raspolaže pismom, on će nastaviti sa svojom licemernošću, kao što je i ranije činio. Odatle će neizbežno uslediti njegova politička propast. Njegov pad neće biti ništa manje strmoglav no što će biti grub. Lepo je to rečeno facilis dascensus Averni,5 ali u svim slučajevima penjanja, kao što je Katalani rekao u pevanju, daleko je lakše penjati se nego sići. U sadašnjem slučaju ja nemam simpatija, čak ni milosti – prema onom koji silazi. On je taj monstrum horrendum,6 jedan čovek bez načela genija. Ja, međutim, priznajem da bih veoma rado želeo da znam tačan smisao njegovih misli, budući pobeđen od one koju je prefekt nazivao “izvesna osoba”, kad poniženo bude otvarao pismo koje sam mu ostavio u ramu.
– Kako? Jeste li stavili tamo nešto naročito?
– Pa… ne bi bilo pravo ostaviti pismo prazno… to bi moglo da ga naljuti. Jednom mi je D., u Beču, učinio paklenu uslugu, pa sam mu ja rekao, sasvim u šali, da mu to neću zaboraviti. Te tako, znajući da će biti malo radoznao da dozna ko ga je tako nasamario, smatrao sam da je šteta da mu ne pružim tu priliku. On dobro poznaje moj rukopis, pa sam samo prepisao na sredini belog lista reči:
“… Un dessein funeste
S’ il n’est d ‘Atree, est digne Thyeste”.7
Ti stihovi se mogu naći u Krebijonovom “Atreju”.
Edgar Alan Po
1845.
Preveo Momčilo Jojić
1 au fait (franc.) – u pravu.
2 non distributio medii (lat.) – ne tražeći sredinu.
3 (franc.) – Sigurno je da su sve javne ideje, sva primljena ubeđenja jedna glupost, jer su proizašla od mase.
4 Princip vis inertiae (lat.) – Snage nepokretnosti.
5 (lat.) – Lako je sići Avernijem
6 monstrum horrendum (lat.) – Užasno čudovište.
7 (frane.) – Jedna zamisao tako kobna; ako nije dostojna Atreja, dostojna je Tijesta.
Od Poea, s ljubavlju
Ako se i ne slažemo oko ispravnosti uvijek konkurentskih i nužno ideološki premreženih čitanja i interpretacija književnih djela, trebali bismo se barem složiti da ih je potrebno pomno čitati. Danas, u vrijeme krize sveučilišta i sve agresivnijih napada na infrastrukturu humanističkih znanosti, možda je krajnji čas da zaraćene teorijske strane udruže snage i stanu u obranu – književnosti
Poeovo prekobarsko putovanje tamo i natrag silno je uzbudljivo zbog problema koje je nanovo otvorilo – kako čitati (književni) tekst. Nije tajna da su E. A. Poea u Europu uvezli francuski simbolisti; u Ameriku su ga europeizirana izvezli francuski teoretičari druge polovice 20. stoljeća. I dok je Baudelaire – a preko njega i naš Matoš i, manje poznato, Janko Polić Kamov – bio oduševljen ekscentričnim Amerikancem, manje je oduševljenja iskazalo američko akademsko čitateljstvo prema inačici nacionalnoga pisca nakon boravka na Starom kontinentu, do te mjere da je jedna Amerikanka (Monika M. Elbert, 1991) proglasila gotovo neodgodivom nacionalnom dužnošću da se „Poe vrati na američko tlo“ nakon „francuske zavjere pokradanja našeg američkog Poea“. Njezin sunarodnjak Claude Richard (1981) europsku je opsjednutost Poeom objasnio borbom oko gorućih pitanja koja se vode na „radikalno neestetskoj ravni“, zato što Poeovi tekstovi „zadivljujuće odgovaraju“, kako nas obavještava, „praktično svim velikim imenima: Pouletu, Bachelardu, Ricardouu, Todorovu, Genetteu, Barthesu, Lacanu i Derridau“.
Izdaja i krađa, slučajno ili ne, započele su još prije fabule Poeove priče Ukradeno pismo (The Purloined Letter) iz 1844. (treće priče o promućurnom detektivu C. Augusteu Dupinu, koja zajedno s još dvjema – The Murder in the Rue Morgue i The Mystery of Marie Rogęt – ustoličuje novi žanr, analitičku detektivsku priču, a hrvatskom je čitateljstvu dostupna od 1983. u prijevodu Nikice Petraka). Baudelaireov simptomatično iskrivljen prijevod (La lettre volée – simptomatičan, jer je iz francuskog nestao ekvivalent engleske posuđenice iz starofrancuskog) nadahnuo je francuskoga psihoanalitičara da krađu promatra kao prijestup jezikâ, a ne njihovih korisnika/prevoditelja.
Krađa u budoaru
Ukradeno pismo doveo je u središte teorijske pozornosti slavni Seminar o Ukradenom pismu (1956) francuskoga psihoanalitičara Jacquesa Lacana. Lacanov interes za Baudelaireove prevodilačke podbačaje bio je samo povod za dalekosežniju raspravu o ulozi jezika i govora u formiranju svih ljudskih bića, o odnosu pacijenta i analitičara i, ne manje važno – o čitateljevu odnosu prema književnom tekstu. Fabula je Poeove priče manje-više poznata: pripovjedač razgovara s prijateljem, slavnim pariškim detektivom Dupinom, o slučaju ukradenoga pisma; krađa se zbila u kraljičinu budoaru, gdje je kraljicu s inkriminirajućim pismom zatekao kralj i da se pred njim ne bi odala, morala je gledati kako joj ministar pred očima uzima pismo zamjenjujući ga drugim. Dupinu se za pomoć obratio policijski prefekt nakon višemjesečne neuspješne potrage u ministrovu hotelu. Znajući da je ministar podmukao, pjesnik i matematičar – kao uostalom i sam Dupin – Dupin lako odgonetne gdje treba tražiti pismo: ono nipošto nije skriveno, nego je tu naočigled svima, na kaminu u otrcanoj omotnici. Uskoro Dupin pronađe izgovor za ponovni posjet ministru, ali za tu prigodu inscenira komešanje na ulici; to odvrati ministrovu pozornost i Dupin ukrade pismo zamjenjujući ga drugim, naslađujući se uspjehom prijevare i izdašnošću honorara.
Mimo razračunavanja s vulgarnom primjenom psihoanalize na književni tekst u izvedbi Marie Bonaparte (1933), važnije je Lacanovo revolucionarno čitanje Ukradenog pisma, revolucionarno u onoj mjeri u kojoj je odjeknulo među teoretičarima književnosti. Lacan ga naime tumači publici kao alegoriju označitelja i prisile na ponavljanje koja zahvaća sve one što se nađu na putanji pisma. Stalo mu je upozoriti slušateljstvo/čitateljstvo kako tročlani prizor druge krađe pisma (prefekt–ministar–Dupin) ponavlja dramaturgiju prizora prve krađe (kralj–kraljica–ministar), a da se nikad ne otkrije sadržaj pisma. Drugo što Lacan zapaža jest ponavljanje tročlana obrasca nadzor–pogled–sljepilo, što Lacan uspoređuje s prirodom noja koji, dok glavu zabija u pijesak uvjeren u vlastitu nevidljivost, nehotice omogućava da mu drugi čerupa perje. Ključna je kraljičina pogreška što pismo smatra skrivenim (ako joj je već uspjelo prevariti kralja), dok ministar ponavlja kraljičino sljepilo ohrabren policijskim neuspjehom – pronalazak pisma ovisi o suparnikovoj uspješnoj identifikaciji s protivnikom. Presudna je logika pisma kojoj ne može umaknuti nijedan pogled: čim je netko u njegovu posjedu, pismo ga nužno zaposjeda time što ga sili da na vlastitoj koži ponavlja izloženost tuđem pogledu. Taj tekst o Poeovoj priči za Lacana ima povlaštenu vrijednost i zato ga stavlja na početak Spisa (Écrits, 1966) – naime ne samo da logika pisma opisuje odnos pacijenta i psihoanalitičara nego je njezina struktura u temelju čina čitanja. Odatle dvije često citirane Lacanove formule: „pismo uvijek stiže na svoje odredište“ i „pošiljatelj prima od primatelja svoju vlastitu poruku u obrnutom obliku“. Time se želi naglasiti da je za odredište svake poruke zapravo presudno to kako će je pročitati onaj komu je upućena.
Na Lacanov Seminar kritički je reagirao Jacques Derrida člankom Le facteur de la vérité (Nabavljač istine, 1975) tumačeći ga kao „analitičku fascinaciju sadržajem“ i upućujući na brojne Lacanove propuste i iskrivljenja, od kojih ćemo izdvojiti krupnije optužbe: da Lacan pretvara nedostatak značenja pisma u istinu značenja pisma, tj. pojam označitelja promaknuo je na istinu (označeno) priče; zamjera psihoanalizi što svoju istinu može pronaći u svakom književnom tekstu jedino ako propusti razmotriti njegov književni status, tj. vezu s drugim književnim djelima (citate, aluzije, arhitektoniku ciklusa), u Lacanovu slučaju i status pripovjedača. Najzad, Derrida prigovara Lacanu na transcendentalnosti statusa pisma, što je naličje Lacanove tvrdnje da je pismo nedjeljivo.
Poeov povratak u Ameriku
Na polemički slijed Lacan–Derrida nastavila se američka teoretičarka Barbara Johnson člankom koji je zadobio kultni status The Frame of Reference: Poe, Lacan, Derrida (1978, prijevod dostupan u zborniku Suvremena teorija pripovijedanja, ur. V. Biti). Doktoriravši pod mentorstvom Paula de Mana, pripadnica tzv. jejlske škole dekonstrukcije u svojoj tekstualnoj izvedbi čitanja pokazala je kako se međusobno nadmetanje tumača u igri tko će doći u posjed značenja pisma (Poeova teksta) uvijek izvrće u ironičnu tumačevu zaposjednutost pismom. Budući da Derridaovo čitanje, upotrijebivši Lacanove argumente protiv sama Lacana, pokušava očerupati perje Lacanovu tekstu zahvaljujući spisateljskom sljepilu, riječ je upravo o napadačevoj identifikaciji s protivnikom da bi ga se nadigralo. Analogiju s borbom dvojice teorijskih suparnika Johnsonova pronalazi u dječjoj igri par-nepar kojom Dupin objašnjava pripovjedaču čemu duguje svoj uspjeh. Johnsonovoj, ne bi li se izvukla iz začaranoga kruga nadmetanja koju joj nameće izbor jedne (Lacanove, nepar) ili druge (Derridaove, par) pozicije, preostaje da zauzme treću, baš kao i Dupinu. No što bi u Johnsoničinu slučaju bio ekvivalent Dupinovoj novčanoj naknadi, kojom detektiv preobražava materijalnu vrijednost pisma u razmjensku? Ako likovi u Poeovoj priči robuju materijalnosti pisma te je za njih nepoznati sadržaj izjednačen s doslovnom vrijednosti pisma, rješenje se nameće u mogućnosti da se doslovnost čita retorički, što je upravo lekcija koju je Johnsonova naučila od De Mana – Poeov tekst „diktira retoričku neodlučnost bilo kojeg teorijskog diskurza o njemu“, stoga je „oscilacija“ između Derridaovih „nedvosmislenih izjava o neodlučljivosti“ i Lacanovih „dvoznačnih tvrdnji o odlučljivosti“ upravo ono što pokreće pogon polemike, „jedan od neizbježnih učinaka pisma“. Johnsonova stoga zauzima točku neodlučljivosti, gdje je „neodlučljivo (…) upravo to da li je nešto odlučljivo ili ne“, tj. i psihoanalizu i dekonstrukciju razmatra kao odgovore na performativni zov književnoga teksta. Iako književnosti daje pravo na posljednju riječ, autorica završava članak zagonetnom rečenicom: „A prava drugost uskraćenoga pisma književnosti možda još uvijek nije obrazložena ni na koji način.“
Detektivsko ne znači trivijalno
Upravo će se zagonetkom Poeova umjetničkog dometa pozabaviti Amerikanac John T. Irwin uspoređujući Poeovu priču s njezinim preispisom u priči Smrt i kompas J. L. Borgesa, u članku Mysteries We Reread, Mysteries of Rereading: Poe, Borges, and the Analytic Detective Story; Also Lacan, Derrida, and Johnson (1986). Njega najviše zanima kako je moguće napisati takvu analitičku detektivsku priču koja će, izmičući klasifikaciji trivijalne književnosti, „predstaviti analitičko rješenje neke zagonetke i istodobno sačuvati dojam zagonetnosti na kojem počiva analiza“. Za nj Poeov genij leži u činjenici što je iznjedrio žanr kojim je kadar pokazati kako nas „analitičko rješenje zagonetke uvijek na kraju ostavlja sa zagonetkom analitičkog rješenja“, potvrđujući time riječi Lennarda J. Davisa da čitatelji uče čitati književni tekst tako što „sebe uvijek oprezno smještaju na granicu između Holmesa i Watsona“. Irwinovo čitanje pomno prati numeričko-geometrijske uzorke Poeova teksta i pronalazi ih preispisane u spomenutoj Borgesovoj priči. Osim maestralno izvedena čitanja, Irwinov članak zanimljiv je po tome što iznosi uvjerljivu i intrigantnu tezu da je Lacan posredno prispio u Ukradeno pismo, i to – pričom Smrt i kompas. Kako Irwin demonstrira, ako Lacanova originalnost čitanja Poea nije osporena, onda je barem dobrano uzdrmana pronalaskom svojeg interpretativno-analitičkog aparata u čistoj fikciji!
Ne samo da za američku teoretičarku Shoshanu Felman (iako ga izrijekom ne spominje) Irwinov uvid nije nagrizao legitimitet psihoanalize nego, štoviše, u knjizi Jacques Lacan and the Adventure of Insight (1987) tvrdi kako je Lacanovo čitanje Poea, „metodološki bez presedana u povijesti književne kritike“, (raz)otkrilo „ustrajnost nečitljivog u tekstu“ koje uvijek iznova proizvodi učinke na čitatelje. U njezinoj argumentaciji psihoanaliza je pitanje Što to znači? u književnom tekstu izmjestila u korist intrigantnijeg pitanja Što to i komu tekst čini? Drugim riječima, nepovratno je izgubljena iluzija da se može osvojiti posljednji značenjski bastion u književnom tekstu, njegova je konstativna priroda prokazana kao duboko performativna. No to ne znači da čitatelj, oboružan psihoanalizom, može umaknuti omči teksta, dapače, Felmaničina tvrdnja da se „poezija istodobno i najviše opire psihoanalitičkoj interpretaciji i najviše ovisi o psihoanalitičkim učincima“ nedvosmisleno podređuje psihoanalizu književnosti, ali upućuje i na spregu nesvjesnih mehanizama čitatelja i neumorna rada teksta. I Felmaničini i Johnsoničini uvidi međutim podliježu kritici koju je uputio Vladimir Biti (1992) da se, dok povlašćuju radikalnu drugost književnosti, izlažu „opasnosti prenaglašavanja moći retoričkog mehanizma teksta“, a sve to vrijeme, kako se izrazio Richard, Poe i dalje ima „pokeraški izraz“.
S pitanja kako čitati (književno djelo) i preko drugoga tko (ga) čita došli smo do pitanja zašto i radi čega (ga) čitati. Ako se i ne slažemo oko ispravnosti uvijek konkurentskih i nužno ideološki premreženih čitanja i interpretacija (književnih djela), trebali bismo se barem složiti oko toga da (ih) je potrebno pomno čitati. Dok Johnsonova oslobađa Poea iz klinča dekonstrukcije i psihoanalize riječima „‘neodlučljivost’ se ne može upotrijebiti kao posljednja riječ više nego što može ‘odredište’“, ističe kako njegov pokeraški izraz i jest razlog da se podignu teorijski úlozi, no danas, u vrijeme krize sveučilišta i sve agresivnijih napada na infrastrukturu humanističkih znanosti, možda je krajnji čas da zaraćene teorijske strane udruže snage i stanu u obranu – književnosti.
Andrea Milanko
