Ejmi, Asif Kapadija („Amy”, 2015)
Piše: Radiša Cvetković
Biografski dokumentarni filmovi mahom su pompezni ili sladunjavi hvalospevi sa šturim hronološkim (nekrološkim) prisećanjama na uspone i padove u karijeri dotične poznate ličnosti. Već sa početkom filma „Ejmi”, gledalac biva uvučen u intimnu atmosferu, u neobično neposredovano iskustvo sa onim što se dešava na platnu.
To nije veštački iskreirano po cenu smišljenog zavođenja do unapred zadatog odgovora. Iskrenost u pristupu i postavci ovako komplikovanog materijala i lika se kroz ceo film dokazuje i oseća. Ejmi Vajnhaus je zvezda filma ali i velika muzička zvezda na javi. Umetnica koja je dala sebe u pesmama tako snažno da se reditelj, Asif Kapadija, na njih oslonio konstruišući intrigantno, emotivno i ljuto svedočanstvo.
Britanski reditelj nije slučajno došao do ove formule. Uspeh dokumentarca o Airtonu Seni, („Senna”, 2010), legendi Formule 1 takođe je imao nesvakidašnji a jako dirljiv, skoro bajkovit pristup jednom svakako atipičnom junaku, majstoru brzine, borcu za pravdu, čoveku-mitu. Ti tragični mitovi koji su stvoreni oko Ejmi i Sene, bili bi preveliki izazov i nezahvalan zadatak za mnoge daleko prekaljenije režisere. Kapadija je to doživeo kao šansu da pokaže kako se snalazi i šta oseća. Uspeh u oba slučaja sa dokumentarnim filmovima Kapadia pripisuje svom otvorenom pristupu, načinu da se dođe novih tumačenja i pobegne od spektakla niskih strasti.
Skoro kompletan film o „Ejmi” Kapadija je iskomponovao od mnogobrojnih amaterskih video i audio snimaka, fotografija, snimaka sa nastupa… Nema dosadnih (talking head) intervjua, tipičnih za ovu vrstu dokumentarca ili naratora koji pomaže da shvatimo šta se zapravo dešava na platnu. Kocept je struktuiran tako da reči njenih pesama, njena muzika i umetnost ovde bivaju konačno dostojno kontekstualizovani. Na žalost, rekonstrukcija (zločina?) je neprijatna, ponekad mučna. Opet se mora podvući da je film pročišćen od koristoljubive manipulacije u slavu palih ili uvređenih; nema naknadne pameti ili isterivanja pravde, samo pesme i retka šansa da se napravi čista konekcija sa auditorijumom, koja je dugo bila zagađena medijskim brlogom nataloženim oko nje. Zato te pesme posle ovoga filma mnogima neće zvučati isto… I ne treba!
Prijatelji pokojne Ejmi, ljudi koji su joj bili blizu ili su sa njom radili, imali su izgleda dosta toga na savesti. Po rečima reditelja, sati intervjua su potekli nakon početnih sumnjivih pogleda i podozrenja. Mnogo toga oko Ejmi bivalo zloupotrebljeno ili nedorečeno a njihova štrašna uloga je bila tu marginalna i nečujna. U ovom filmu su dobili prostora da kažu šta misle i osećaju. („Sena” je za reditelja sigurno bio dobra preporuka da zadobije poverenje…) Korak po korak, terapeutski momenat sa ispovestima, kao početak rediteljskog istraživanja, doveo je do ogromnog arhivskog materijala – velikog broja privatnih snimaka koji su zapravo otvorili film za Kapadiu. Tu je pokazao talenat da na maštovit a tačan način vizuelnim, filmskim jezikom dočara stanje svesti na suptilnom nivou, u žanru majstora trilera.
Na početku uočavamo tinedžerku Ejmi koja se stidljivo pokazuje kameri njenih prijatelja, kolega iz benda. Njen glas se otkriva slobodnije i osmeh sve iskrenije otkriva izuzetnu harizmu, ali kako dolazi publicitet i saradnja sa većim muzičkim kućama, ona se sve više eksponira pred objektivom sa kojim nije više u zavodničkoj, koketnoj fazi. Na kraju, u trećoj, najdužoj fazi, Ejmi pokušava se sakrije, sve manje joj vidimo lice, sakriva se iza šminke ili otkačene frizure (raven hair). Ona je još nesrećnija i sve se teže prepoznaje, pronalazi, smiruje – postaje jasno da ona ne može da kontroliše surovu eksploataciju svog (javnog) života. Blicevi, ismevanja i skandali pred kamerama tabolodinih vampira ispiraju njen širok osmeh i pogled koji potpuno gasne.
Do kraja filma se prolazi mnoga isprepletanost upečatljivih utisaka.. Deluje da film ne govori samo o Ejmi. Ovde se London video, Njujork, i Beograd na neki način. Onako kako često ne želi niko da vidi. Ili ne uspeva a želi da vidi iza svega što živimo u nametanoj slici isprane, tuđe stvarnosti. Socio-politička analiza, psihološka studija ili filozofska naricaljka, svakako je da „Ejmi” odskoče od proseka i donosi nešto što se treba videti. Kada se uporedi sa silno hajpovanim „Cobain: Montage Of Heck 2015” o Nirvana Kobejnu, može se videti kako odskače u tretmanu i tehničkoj inovativnosti.
Kapadija je napravio izbalansiran biografski dokumentarac. Nije padao u zanos u cilju lake zarade ili u patetiku na mnogim „kliznim mestima”. Kada se dogodio incident na trci u Italiji i kada je poginuo najbolji vozac Formule 1 svih vremena, brazilac Sena, pravila u toj industriji su se promenila. Taj se film tu okrenuo nekoj nadi, recimo dragom sećanju na genija koga je ceo svet ispratio u suzama, kome se divio kao pravom odmetničkom heroju kakvi su u helensko dobaj bili opevani. Može se naslutiti da je Kapadia i za „Ejmi” želeo da ima u ukupnoj oceni i krajnjem rezultatu neku vrstu poruke. On se divi talentu Ejmi Vajnhaus i dozvoljava da uočimo njen dar za muziku, ali nas i navlači da budemo saučesnici u jednom, moglo bi se reći, zločinu, ili barem vrlo neobičnom svedočanstvu koje je postalo lična etička nedoumica. Štaviše, zatiče nas da se pitamo da je možda svako do nas tome nekako i doprineo. I da li ćemo ubuduće, jer se priča sa njom ne završava nego sa nama u publici. Razbijen je zid i nama prebačen deo lepote i krivice. Zato je Kapadija uspeo i to što je uradio biva vredno pažnje.
Ne morate voleti automobilizam da bi se film „Sena” visoko ocenio, kao što se ni „Ejmi” ne obraća samo fanovima nego svim ljubiteljima dokumentarnog žantra koji se ne ustručavaju na individualnu avanturu i provokaciju u najboljem smislu reči.
Ovaj film će otvoriti ovogodišnji festival Slobodna zona u Sava Centru. Vidimo se!
