Kao da ga je svaka elegija koju je napisao
egoistički volela i želela
da on bude njen junak
A. Zagajevski, „Tema: Brodski“
Dvadeseti vek je dao više velikih pesnika nego sva prethodna stoleća zajedno. Može biti da je uzrok tome mera tragičnog ljudskog iskustva, koje je u dvadesetom veku, obeleženo kovitlanjem mutnog istorijskog taloga, takvog da ništi obrasce linearno shvaćenog vremena, navlačeći senku sumnje i zapitanosti nad tekovinama civilizacije. Takva klinička slika sveta otvara široko vidno polje za poeziju, ostavljenu mislećem čoveku u doba, da se poslužimo sintagmom Brodskog, „bankrotstva Muza“.
Josif Brodski je pesnik opštih mesta melanholije. Pri tom, reč je o melanholiji analitičkog duha, hroničarski trezvenog i prisebnog u pretresu pretinaca ljudske nevolje na kraju istorije. Elegični ton i ironija dubinska su obeležja ovog pesničkog glasa, koji odnos prema istorijskom uspostavlja sa stanovišta svesti o svetu kao velikom igralištu ponavljajućeg smisla. Prema takvom shvatanju, sadašnji trenutak je rezonantna kutija prošlosti, metafizički odjek minulog što se ukazuje kao nasleđe. Upravo stoga ni pesma nije puka spomenarska jedinica ili u jeziku oblikovani izraz otpora prema zaboravu, već argument i vrsta komentara koji treba da osvetli novonastali kontekst. Ona je jemstvo da nam se povest, svejedno da li intimna ili opšta, uvek vraća u svojoj delatnoj formi da oproba čvrstinu i pouzdanost iskustva.
Elegiju, kao vid pevanja, Brodski ne uzima u njenom osnovnom značenju. Pesnički formiran na različitim poetičkim strujama, ponajpre na akmeističkoj tendenciji ka tačnom iskazu i strogoj jezičkoj ekonomiji, on intimni iskaz zadržava na nivou beležničke, bezmalo dnevničke ispovesti, zahvatajući njome istovremeno dubinske drame bića. Tako je, uostalom, i sa drugim formama pevanja koje okuplja opus Brodskog (ekloga, stance, oktave…), što ne samo da ukazuje na pesnikov dosluh sa klasičnom kulturom i eliotovski shvaćen odnos prema nasleđu, već i na potrebu za reinterpretacijom velikih tema i standardnih pesničkih postupaka. Brodski zna da posle apokaliptičkih iskustava čovečanstva u veku koji je razvejao iluzije o plemenitom svetu sazdanom po meri ljudskih potreba, lirika može opstati samo posredstvom delirizacije pesme, što jeste naročit paradoks, kao što je paradoks i to da vera koja ne uspostavlja ravnotežu sa sumnjom postaje besmislena. To saznanje proizvodi i njegovu misionarsku uverenost da mimo pesničkog govora ne postoji način da se čovek suoči sa iskušenjima svoga doba a da istovremeno u zaleđini tog prizora ima široku dijahronijsku perspektivu kulture.
Do kraja poslovično brižljiv u odabiru formalnih i stilističkih registara za svoje pesničko oglašavanje, Brodski često bira elegiju, kao eksplicitni ili nagovešteni model lirske argumentacije. Pesma „Bezmalo elegija“ nastala je u ranoj fazi pesničkog formiranja Josifa Brodskog, u onom delu razvojne linije koji otkriva njegovo metafizičarsko uporište, pre svega u poeziji Džona Dona i Baratinskog. On refleksivnost metafizičke poezije pretpostavlja istom svojstvu pevanja u kasnijim pesničkim školama i pravcima. Jedan od razloga je taj što metafizičari stvaraju pre pojave romantizma. Brodski, iako je isticao značaj Puškina, Ljermontova i Tjutčeva, od romantičara nije imao mnogo šta da preuzme osim, možda, tamnih smisaonih tonova, a refleksivnost kao izvesna determinanta romantičarske i većine posle romantizma izvedenih stilskih i poetičkih paradigmi, već je u dobranoj meri naseljena odjecima iskustva metafizičara.
BEZMALO ELEGIJA
U prošle dane, kô milost božja,
dok dažd je levao – pod strehom Berze
i ja sam piljio, čekao. Možda
nisam grešio. Da, nisam. Jer se
i srećno bilo. Živeh u zarobljeništvu
anđela, rvah se s vukodlakom.
Jednu lepoticu, na stepeništu,
dok je trčala, kao Jakov
uvrebah.
Al’ sve to odvrluda,
zanavek ode, iščeznu. Ipak,
gledam kroz prozor i, napisav „kuda“,
evo, ne stavljam upitni znak.
Septembar. Vrt. Kao da se zakova
grom predaleki u zauške.
U gustom lišću sazrele kruške
vise poput muških znakova.
I sluh propušta tek pljusak kiše
– kô škrta rođaka u svoju kujnu –
do uma pospanog – tu jedva čujnu
ne muziku još, ali ni šum više.1
Dosledan intelektualnoj sabranosti u svom strasnom nespokoju, Brodski se obraća iz određenog mističnog stanja (svojevrsna Vita Contemplativa), oblikujući pesmu kao post scriptum određenog iskustva. To iskustvo ne bi bilo vredno poetske obrade da u njemu nisu pronađene i istaknute crte univerzalnih značenja. Međutim, tu se proces ne završava. On je reverzibilan. Dosegnuta univerzalna značenja pesnik reinterpretira u intimističkom ključu. Princip analognog uključivanja biblijskih, mitoloških ili motiva apokrifne književnosti kod Brodskog nije samo intertekstualni refleks, već opet lirski argument, dokaz veze intimnog i opšteg iskustva shvaćenog kao istorijska ili kulturološka kategorija. Prirodu ove veze pesnik preispituje pod svetlom ironije. Ironijski otklon srećemo već u samom naslovu. Njime i faktografsko-verističkim elementima izbegava se pathos koji je konstanta pesnikovog senzibiliteta. U napetosti takvog postupka damara lirsko tkivo elegičnih pesama Brodskog i u tome je, mahom, tajna postizanja visokih lirskih momenata neutralizacijom lirskog diskursa. Pogledajmo listu tradicionalno shvaćene metapoetske leksike u ovoj svega dvadeset stihova dugačkoj pesmi: Berza, stepenište, zauške, muški znakovi, kujna. Naravno, računajući na saglasnost u vezi sa tim da ne postoje standardi za utvrđivanje granice između metapoetskog i poetskog leksičkog fonda, već da je to stvar individualnog osećanja za kontekstualizaciju jezika, možemo reći ponešto o veštini i razlozima za pretapanje lirskog u nelirsko i obratno. Nastupajući jezikom argumentacije, Brodski aktuelizuje poziciju pesnika kao mitskog regenta nad poslovima smisla. Pronalaziti smisao u prividu za njega je vrhunsko pozvanje, mera pesničke službe. Jezik svakodnevice kojem pesnik uspeva da nametne instancu visokoparnosti i dovede ga, posredstvom formalnih okvira, do artizma – postaje manir ove poezije.
Izrazita centriranost lirskog subjekta posledica je stalne zagledanosti u horizont opštih prilika, definisanih naslagama istorije, ideologija, tradicije, religije: „gledam kroz prozor i, napisav kuda, / evo, ne stavljam upitni znak.“ Ipak, u elegičnom tonu Brodskog ne pronalazimo katastrofičke akcente savremene civilizacije i kulture, koji su prisutni, recimo, kod zrelog Miloša (Jova među pesnicima, kako ga je nazvao upravo Brodski), ali je svakako uočljiva postistorijska koncepcija kulture i književnosti, trezvena pomirenost pred konačnim bilansom učinjenog. „Druga sad počinje era“, beleži na jednom mestu, sa punom svešću o izuzetnosti pozicije neposrednog svedoka takvog razdoblja. Ako se složimo da je nostalgija rezultanta osećanja prolaznosti u određenom kontekstu, onda razumemo zašto je apoteoza trivijalnog jezika kod Brodskog gradivni element elegičnih pesama. Naime, pesma, kako je on shvata, pamti i arhivira metafizička „zaposlenja duše“ i suprotstavlja ih logici temporalnog sveta. Govor je ono što je protivteža osećanju bačenosti u svet u kom zapitanost nema gnoseološki karakter, nego je svrha sama sebi.
Dejan Aleksić
1 „Bezmalo elegija“, preveo Milovan Danojlić, u: Josif Brodski, Izabrane pesme, izbor i predgovor Milivoje Jovanović, Srpska književna zadruga, Beograd, 1990, str. 162.
