Istoriji srpske kulture i književnosti je dobro poznato hapšenje Borislava Pekića 1948. godine:
Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948. godine a maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu, Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine, kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržavanja kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine (Krasić-Marjanović 2010: 5).
Ako se izuzme činjenica da je Pekić u svojim delima obradio razne aspekte zatvorskog sveta, kao npr. u romanu Kako upokojiti vampira (1977) gde je prikazao figuru isleditelja ili u Vremenu čuda (1965) gde je u liku Jude oformio „kontrolora”, o svom je zatvorskom iskustvu u stvari strogo ćutao sve do 1987. kad je objavio prvu knjigu Godina koje su pojeli skakavci. Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948–1954) i kad je krenula bujica uspomena koje je jedva uspeo da sažme u tri toma (Pekić 1987, 1989, 1990). Kao da je prethodno sumnjao u svoju memoriju jer, kako kaže, „Čak i najkrvavijeg rata čovek se voljnije seća nego svog zatvora” (Pekić 1987: 27). Tu sumnju je podstakao Mirko Kovač jedne duge, prijatne dubrovačke noći. Kao da pametnija posla nismo imali, sećali smo se svojih zatvora. Ja, koji sam po njima godine proveo, nisam o njima znao ništa naročito da kažem. Ništa do nekoliko anegdota, koje su već toliko ponavljanjem prerađene da su se i meni samom činile – izmišljenim. Njegova je supruga, Boba Matić, ćutala kao da je zatvorena bila bar dva puta duže od mene. Mirko je s živošću, ubedljivošću i impresivnim darom zapažanja satima govorio o svom zatvoru, svojim robijama, na kojima je proveo – jednu noć. Bio je to još jedan dokaz da vreme ne postoji kao neka fiksirana dimenzija. U njegovu zatvorsku noć stale su tuđe godine, a moje godine nisu od te noći ni desetak minuta stigle da uzmu (Pekić 1987: 27–28).
Ne kaže nam Pekić kad je to bilo, ali nesumnjivo je da je posle tog događaja odlučio da dobro ispita zatvorski materijal i svoju memoriju i da od svog ličnog iskustva uzdigne stvari na univerzalni nivo i stvori jedan tekst za sve, jednu pravu enciklopediju logorovanja. O enciklopedijskom narativu je pisao Mendelson još 1976, u dva navrata, kad je ukazao na tadašnju nepriznatost ovog žanra u zapadnoj kulturi, a koji u stvari smatra ekskluzivom književnosti Zapada, praktično najvažnijim žanrom (Mendelson 1976a: 1267). Da bi jedno delo moglo da se smatra enciklopedijskim, po Mendelsonu mora da poseduje izvesne karakteristike i to konkretno: da predstavlja jednu široku sinegdohu znanja koje je proizvela izvesna kultura, da iznese, u sažetom obliku, doprinose barem jedne nauke ili tehnologije, da pretpostavi mnogostrukost žanrova i stilova, zatim da se odnosi na umetnosti koje nisu književnost, da iznese istoriju jezika i iznad svega da zauzima centralno mesto u književnom sistemu iz koga potiče.
Mendelsonova teorija je bila i ostala veoma uticajna, pa tako možemo da navedemo brojna druga dela koja prate ovaj tok istraživanja kao Lekler (1989), Klark (1990), Moreti (1994), Karl (2001), Streker (2006), Van Evijk (2011), ili pak Erkolino (2014). Mendelsonova teorija, međutim, ima svojih problematičnih tačaka koje potiču iz rigidnosti tako postavljenog teorijskog modela, ali i iz zahteva da delo bude centralno u izvesnoj kulturnoj sredini. Takođe je problematično to što bi autor enciklopedijskog dela trebalo da pruži istoriju jezika. Mendelson je uticao na Franka Moretija (1994) da ovu vrstu dela nazove „delo kao svet” („opera mondo”; up. Koleti 2011 koji govori o „de-lokalizaciji” romana) imajući time na umu delo koje je kosmološko, transnacionalno po svojoj strukturi i tematici, složeno i zaokruženo, globalno i globalizirajuće, polisemantičko. Bern (2007) je, pak, dao definiciju „enciklopedijskog romana”, a Karl (2001) istakao kako ovi „mega romani” uzrokuju „okeansko iskustvo” kod čitaoca, što našeg, pak, čitaoca podseća upravo na atribut „okean” koji Mihajlo Pantić (2002: 180) pripisuje Pekiću: „Njegovo [Pekićevo] delo, po obimu, dubini Enciklopedizam Pekićeve zatvorske naracije 233 i vrednosti gotovo da zasniva celu jednu samostalnu književnost, okean i kontinent na prastaroj i nesamerljivoj planeti pisanja.” Možda do sada najcelovitija studija (Rebora 2006: 527) o ovoj vrsti narativa dolazi iz pera Stefana Erkolina (2014), koji je roman enciklopedijskog narativa nazvao „maksimalističkim” i koji je, istini za volju, deklasirao enciklopedijski roman sa žanra na modalitet (ili modus, kako glasi prevod jednog Erkolinovog članka na srpski, v. Erkolino 2016) i ocrtao morfološki i simbolički identitet ovakvih dela time što je naveo deset elemenata koji enciklopedijski roman definišu kao takav: 1) dužina, 2) enciklopedijski modus, 3) disonantna masovnost, 4) dijegetska preteranost, 5) dovršenost, 6) pripovedačeva omniscentnost, 7) paranoična mašta, 8) intersemiotičnost, 9) etičko zalaganje, 10) hibridni realizam (Erkolino 2015: 13).
Naravno da ovim Erkolino obuhvata istovremeno i neke aspekte koje Karl smatra paradoksalnim, kao npr. dovršenost, kad kaže da je mega-roman pun paradoksa, da je dugačak, ali mu nedostaje svaki smisao dovršenosti (Karl 1983: 155) i štaviše, karakteriše ga haotičnost (isto: 495–496). Erkolino (2015: 56), dakle, ističe da je pisanje jednog enciklopedijskog dela ne samo moguće, „već predstavlja pravu i stvarnu potrebu, i na taj način na sebe preuzima konotacije izuzetne utopijske vrednosti.” Enciklopedizam se rađa, precizira Erkolino (isto), „kao odgovor na stalnu i nesigurnu pretnju uništenjem, enciklopedizam koji se tako predstavlja kao poslednji bastion protiv apokalipse: velika arhiva u stanju da sačuva znanje od mogućih katastrofa i garantuje rekonstrukciju sveta posle kataklizme.”
Ta rekonstrukcija sveta počinje u Pekićevom slučaju od njegovog „povratka u zatvor” čime otvara svoju naraciju, kad se sećanjem vraća u „civilizovanu ustanovu”, kako kaže, „za preodgajivanje posrnulih ili asocijalnih građana, što su po prirodi i svrsi, uostalom, i svi zatvori na svetu” (Pekić 1987: 12). U stvari Pekić dodaje da je to „vraćanje zatvora u mene” (isto: 23), neka vrsta „Velikog spremanja” koje bi značilo „izbacivanje iz života svega što je utrošeno i nepotrebno”. To, međutim, kod našeg autora ne postaje samo otpad, nije tek terapeutsko izbacivanje stvari, već od nepotrebnog postaje potrebni materijal za građenje jedne prave enciklopedije robovanja koja tako postaje korisna svima, celom čovečanstvu, ama baš svima koji se ovog trotomnog romana late. Materijal koji je svojstven Pekiću, ali koji je trebalo uzdignuti na viši, univerzalni nivo.
Imao je u tome Pekić prethodnike, kao npr. Borhesa: Borhesova enciklopedijska mašta (Bel-Vilada 1999: 261) ga je vodila do toga da je izmišljao činjenice i u suštini pisao lažne enciklopedijske natuknice, opisivao nemoguće svetove, ili je pak pisao eseje o Averou i o Rozenkrojcerima, a da ništa o njima nije pročitao, praktično je od tek nekoliko podataka kreirao kulturne situacije koje su ne tako retko odgovarale stvarnosti, takoreći vizionarski. Nečeg borhesovskog ima i u Pekićevoj odluci da piše o zatvoru u kome je on istovremeno glavni junak i sveznajući narator:
Imao sam ugodan ali i paničan osećaj da počinjem nov roman koji će se od drugih razlikovati jedino u prirodi korišćenih „fakata života” i u stepenu moje moralne obaveze prema njima. (Transformacija tzv. fakata života u dobroj književnosti posledica je umetničke nužde i priznat postupak tehnologije. Od nas se očekuje da govorimo istinu kako smo je videli, a ne kako je najpogodnije da je vidimo, kako je istinu najbolje videti pa da se ostavi najpovoljniji utisak.) […] poštovanje fakata života eksluzivno počiva na osobnom viđenju onoga što se u njima i s njima događa. […] To što će se u književnosti priča tek dogoditi, i što se, dok se ne dogodi, može menjati – premda se stvarno može menjati kad god nam se prohte – a u životu se već dogodila, pa neprimenljiva izgleda, nema značaja. Sećanje i jeste tu da priču menja (Pekić 1987: 21–22). Istovremeno, međutim, ističe Pekić (1987: 23), ta se zatvorska prošlost ne razmatra kroz umetnički postupak već istoriografski. Ovo kompletno, sveobuhvatno podučavanje o robovanju i o totalitarnim društvenim sistemima, ima svoje poreklo u značenju samog termina „enciklopedija”, na grčkom ἐγκύκλιος παιδεία, „opšte” ili „kružno obrazovanje” i takvo je bilo obrazovanje kroz vekove, počev od Plinija do helenističkih i srednjovekovnih enciklopedija koje su zvali Imago Mundi ili Speculum mundi, pa do Didroove enciklopedije te današnjih enciklopedija, kojima se nastojalo i nastoji se da se znanje uredi i da se ostavi u amanet ljudskoj rasi. Pa iako se Pekićeva zatvorska enciklopedija odnosi u suštini na vremenski kratak period, od 1948–1954, to je bilo više nego dovoljno autoru da pruži osnovu za dijahrono i sinhrono, enciklopedijsko sveobuhvatanje robovanja i režima. To jeste onda sinegdoha logora koja po brojnim aspektima, uključujući i dužinu (Erkolino 2015: 43–52), svakako zadovoljava uslove enciklopedijskog narativa. A sam enciklopedijski modus ili modalitet je, konkretno kod Pekića, uslovljen potrebom da se ljudskoj rasi ostavi što je moguće potpuniji zapis o logorskoj civilizaciji. To je, kaže Erkolino (2015: 56), suštinska potreba pisanja jednog enciklopedijskog ili maksimalističkog dela koje na taj način dobija na vrednosti utopije.
To je ono što se Pekić stalno pita: da li godine provedene na robiji pojedu skakavci ili ne, pa se ovaj roman pretvara u egzistencijalističku i antropološku analizu vremena. A ako znamo da upravo Biblija predstavlja stalni podtekst i intertekst svih Pekićevih dela pa i Skakavaca, onda je bila neizbežna i fundamentalna metafora skakavaca koji su prisutni u Starom i Novom Zavetu, počev od Egzodusa pa do Apokalipse, tj. Jovanovog Otkrovenja te u Psalmima, i uopšte u patrističkoj literaturi. Skakavci predstavljaju univerzalnu katastrofu (Nacaro 2010: 93), pa je stoga univerzalno i ovo Pekićevo nastojanje da formira enciklopediju logorske katastrofe i njenog preživljavanja. A to besmisleno trošenje vremena na kraju trećeg toma navodi ovog autora da izvede paralelu između robije i socijalističkog života (Pekić 1990: 610), kako je već opisao: Izveden iz individualne u opštu, antropološku ravan, udružen sa srodnim sudbinama, zatvorski je život, s dugom i slavnom povešću od Josifove jame do Sremske Mitrovice, otkrio najednom zastrašujuću sličnost s istorijskom realizacijom jedne progresivne društvene utopije.
Uspomene mi više nisu govorile o mom zatvorskom životu. Saopštavale su mi univerzalnu priču o našoj promašenoj verziji humaniteta. Napor se nije isplatio. Bojim se da se u zatvor nije valjalo vraćati. Jedna je robija svakom čoveku dovoljna. Tim pre što je moja lakša bila od sećanja na nju. Tek sad sam odležao onu pravu i tek sad sam razumeo vlastitu misao iz predgovora Skakavcima: Zatvor je preležana bolest koja nas je u život vratila s amnezijom ako nas je vratila – žive; s dobrom memorijom ako nas je ubila. Erkolino (2015: 61) smatra da se enciklopedijska dela rađaju kontinuirano i da verovatno neće prestati da se rađaju, iz potrebe za iluzijom da je moguće urediti i kontrolisati haos i ludost postojanja. Opisujući enciklopedijski modus, Erkolino navodi karakteristike takvog načina pisanja, kao npr. sumiranje, kao neka vrsta potrebe da se uredi i kontroliše haos, a što je složeniji svet, to je veće nastojanje da se on predstavi i uredi. Pekić je uistinu napravio ili barem nastojao da napravi što je moguće dosledno sređenu kompoziciju zatvorskog haosa i režima. No svakako da što su stvari složenije, to je teže praviti sintezu, i čini se kao da Pekiću to uspeva, ali nekako mučno. Mučno u smislu da se dobija utisak neprekidno mučnog, bolnog pokušaja sinteze, konstantnog započinjanja i okončavanja uramljivanja fakata i memorije kome se zatvorska materija stalno opire, što zbog svoje inherentno haotične prirode što zbog bezbrojnih detalja kojima treba naći neki okvir, da bi se opet počelo iznova: čini se da Pekić, u trenutku kada se odlučio da piše o robiji, ne želi da propusti ništa, ama baš ništa, da neprestano pokušava da sveobuhvati obiman materijal koji iziskuje isto toliko neverovatan napor. Erkolino (2015: 59) to potvrđuje: „Svrha bilo kojeg enciklopedijskog dela je sintetička naracija o ukupnosti stvarnosti. Razlika između enciklopedizma antičkog epa i enciklopedizma XX veka nije biti u promeni funkcije, već u umnožavanju i diferencijaciji enciklopedijskih pokušaja.” U tom umnožavanju enciklopedijskih pokušaja Pekićev napor je usredsređen ka tome da omniscentno dominira narativni materijal koji se tako manifestuje kao stalna mikro i makrostrukturalna igra, i tek se kroz parcijalnu i istovremeno celokupnu viziju dolazi do smisla pripovedanja (Erkolino 2015: 168), pa tako Pekić i kaže: O zatvoru je nemoguće govoriti kao o iskustvu koje se iscrpljuje jednim sudom, osećanjem, odnosom. Jedinstvenim sećanjem koje bi ga celog obuhvatilo kao što ogledalo prima i vraća sav naš lik. Zatvor se kroz pamćenje, koje mu se samoživo opire, vraća kao neodređena, bezoblična nelagodnost, sva slabija i amorfnija ukoliko je hronološki dalji, sva snažnija, pa i halucinantna, ako nam zatvaranje ponovo preti (Pekić 1987: 25). I upravo kao neka vrsta fetiša, enciklopedijski modus sadrži u sebi opsesiju detaljom (Erkolino 2015: 74), pa Pekić neprestano, u trenutku kad je otključao vrata svoje memorije, donosi brojne detalje svog zatvorskog sećanja. Tako druga knjiga Skakavaca obiluje brojnim istorijskim i dokumentarnim detaljima, kao npr. u poglavlju „Dosije K-147/49. kao arheološko otkriće” (Pekić 1989: 23–33) koji „predstavlja osnovnu građu za knjigu” (isto: 27) jer, kako ironizuje autor, „Dokumenat vredi samo koliko ume da se ispravno pročita” (isto: 26) i odmah dodaje gorko: „Cilj knjige je ispravno čitanje jednog jedinog sudskog dokumenta, uz pomoć drugih, a najviše uz podršku još živih uspomena na vreme u kome je sastavljan.” To sve manifestuje jednu izuzetnu i složenu kognitivnost i erudiciju i Pekić počinje od mitova i od Homera, čime potvrđuje svoju pripadnost enciklopedizmu maksimalističkog romana.
Pre svega se svakako radi o tome da konstantno navodi i poziva se na brojne naslove koji su mu poslužili kao sekundarna literatura za temu logorovanja i diktatura: neizbežni Kafkin Proces, zatim Grešnik Dobrice Ćosića, Robije Oskara Daviča, Pomračenje u podne Artura Kestlera, Solženjicinov kultni Arhipelag Gulag, Priča o Koldicu (nemačkom kazamatu maksimalne sigurnosti u vreme drugog svetskog rata) Pata Rejda, Sedmi krst Ane Zegers, Papijon Henrija Šarjera, takođe neizbežni i „sjajni” (Pekić 1987: 154) Levitan Vitomila Zupana, memoari Vlast Milovana Đilasa, Zavera ćutanja Vajsberga-Cibulskog i dr. Takođe, brojne su reference koje se odnose na sociološka i antropološka ili pak futuristička pitanja, kao Poetika prostora Gastona Bašelara, Civilizacija klasične Evrope Pjera Šonija, Magija, nauka i religija Malinovskog, Rimska civilizacija Pjera Grimala, ali i Narodni učitelj Vase Pelagića, Hakslijev Setni Krom, Kronika kulta ličnosti Jevgenije Ginzburg. A kad vidimo koliko se Pekić intertekstualno i intratekstualno poziva na svoja dela kao npr. Kako upokojiti vampira, 1999 i Zlatno runo, onda nam je više nego eksplicitna ovakva narativna i informativna hipertrofija koju kontroliše čak i anahrono. Struktura Pekićevog maksimalističkog enciklopedijskog romana je takva da se, i time što obuhvata skoro sva Pekićeva prethodna dela, može evolutivno, formalno i sadržajno smatrati „okončanim književnim proizvodom” (Erkolino 2015: 158) koji sledi prezicnu logiku sređivanja narativne građe. Pekić uzdiže zatvorsku civilizaciju na viši, univerzalni nivo kojim se postiže metafora života i pitanje o vremenu koje se (uzaludno) troši. Pekićeva enciklopedijska ambicija onda predstavlja estetsku utopiju, kako kaže Erkolino (2015: 81), da se prikaže totalitet stvarnosti. I upravo taj totalitet bi spasao autora od besmislenosti godina koje su onda pojeli skakavci. Zato Pekićev roman i nosi podnaslov „antropopeja” i zato se Pekić i oslanja na Sveto pismo, mitologiju, klasičnu literaturu, antropologiju, sociologiju, istoriju, teologiju, ontologiju, pa tako postavlja kantovsko, egzistencijalističko pitanje u poglavlju „Tamničko nebo nada mnom i moralni zakon u meni ili gde je na robiji đavo a gde Gospod Bog” (Pekić 1990: 241), ili pak piše pravu esejističku enciklopedijsku literaturu, kao na primeru sledećih poglavlja iz prvog toma koji su, suštinski, eseji koji karakterišu ne tako retko enciklopedijske romane: „Traktat o nuždi” (123–142) i „Kratak kompendijum ljudskog usavršavanja ili Priča o standardnom minimumu” (301–317), dok treći tom sadrži prave „male enciklopedije”: „Mala enciklopedija antičkog i srednjovekovnog tamnovanja” (45–57), „Mala enciklopedija tamnovanja doba razuma” (58–64), „Mala enciklopedija balkanskog i srpskog tamnovanja” (65–69), „Tipologija zatvorskih doušnika i doušnika na slobodi” (251–265), „Morfologija zatvorskih mitova i kultova i društveni običaji tamnice” (467–479), „Enciklopedija robijaške smrti” (539–541), „Zatvorske karakteristike socijalističke slobode” (584–610). I na ovaj način Pekić potvrđuje svoj enciklopedizam: prisustvo raznovrsnih stilova i žanrova, objedinjeni time što su napisani u prozi, pružaju uvid u stilsko bogatstvo Pekićeve maksimalističke, okeanske, hibridne i enciklopedijske naracije. Na kraju trećeg toma, u poglavlju „Godine koje nisu pojeli skakavci”, Pekić kaže za ovu „autobiografsku tvorevinu” (Pekić 1990: 611) da ponavlja „gotovo dovršenu” vlastitu prošlost i istovremeno nalazi vrline i mane, no da i dalje glavno pitanje ostaje vreme i da je tek na kraju knjige shvatio da se knjiga piše možda i stoga da se dokaže kako pretpostavka iz njenog naslova o GODINAMA KOJE SU POJELI SKAKAVCI nije sasvim istinita, da je istina ova stavljena u vrh poglavlja, po kojoj skakavci te godine nisu pojeli. Vele da vreme koje ostavi traga ne može biti besmisleno. Besmisleno ne može biti, dabome da ne može čim se živi, no, šta mu brani da bude uzaludno? Pogotovu teško. A najpre, i uzaludno i teško (Pekić 1990: 619–620).
Reklo bi se da to vreme nije bilo uzaludno ako je, kao uzrok ili podstrek omogućilo da Pekić napiše enciklopediju logorovanja i totalitarnih režima i time, još jednom, potvrdi centralno mesto u književnoj i kulturnoj sredini Balkana, Jugoslavije i Srbije. Ako Erkolino (2015: 177) smatra da je motor maksimalističke književne mašte paranoja kao autentična ontološka i epistemološka osnova (isto: 184), i to na raznim nivoima, onda se neizbežno mora zaključiti da proizvod takve mašte u slučaju Pekića vodi ka proročanskoj viziji enciklopedijskog narativa koji odjekuje u svakoj generaciji. Ovaj enciklopedijski roman je monitus koga sprečava da to bude i van međa Balkana samo zato što je napisan na jednom malom jeziku. Suspendovan između fakata, tumačenja i utopije, ovo maksimalističko, enciklopedijsko trotomno autobiografsko delo obraća se svakom svojom stranom čitaocu, neki put čak veoma direktno kao kada autor kaže: „Što sam na slobodi, a vi još niste uhapšeni čista je sreća koju ne treba izazivati.” Puni činjenica i istorije, Skakavci su u neprestanom dijalogu sa već napomenutim drugim Pekićevim delima, a svojom složenošću komplementiraju esencijalizam filozofskog romana 1999. U „Prologu” romana 1999 Arno neizbežno i distancirano objavljuje: „Ako su Ljudi ikada živeli, ja sam Čovek. / Jer, ja, Arno, znam šta je neizvesnost” (Pekić 2001: 7). U Skakavcima, pak, Pekić je strasno iscedio sebe, svoje sećanje i svoju energiju, da generacijama ljudi koje slede ostavi zapis o logorovanju, koje se kroz istoriju u raznim oblicima ponavlja, i na taj način pruži jedno definitivno funkcionalno delo koje nastoji da izloži neljudsku izvesnost mogućih društvenih sistema i logora koje svako vreme potencijalno sa sobom donosi.
Persida S. Lazarević Di Giacomo
