Prema svima se odnosio s poštovanjem, nikada nije bio snishodljiv ni prema kome. Odnosio se prema ljudima kao da su svi podjednako važni, pitajući ih za mišljenje i ispitujući ih o njihovim životima
U dve i po decenije od kada su ovi dnevnici prvi put objavljeni, Endijeva prisutnost u javnosti se eksponencijalno uvećala.
Piše: Pet Heket
Njegovi radovi i njegov lik su toliko protkani kroz svetsku kulturu da sam u iskušenju da kažem da je sada toliko poznat da ga znaju svi na svetu.
U svakom slučaju poznat je – kao i momentalno prepoznat – kao i lica sa slika na svili koja je “ikonizovao”, da navedemo samo neka: Merlin, Elvis, Marlon, Ajnštajn, Ali i Džeki. Kada je u pitanju svetska prepoznatljivost, čak su i potpuno američke konzerve supe kojima je otpočeo svoju pop art karijeru početkom šezdesetih, potisnule Kembelove originale.
Ljudi su oduvek voleli da govore da je Endi “obožavao” osobe koje je slikao, da je bio opčinjen zvezdama. To nije istina. Iako je bio istinski oduševljen nekima, bio je sve samo ne zaslepljen. Naprotiv, njegova zapažanja su bila veoma duboka. Kao što i njegovi dnevnici jasno svedoče, svakoga je ocenjivao istim merilima, od predsednika Sjedinjenih Država do vozača koji ga je dovezao, Endija, do Bele kuće. Bio je bez- poštovanja i bez- pretencioznosti (zaboravite na ne i ne u ovim izrazima. Ljudi – svi ljudi – i “svakodnevica” njihovih života, beskrajno su ga interesovali.
Endi je posedovao dar izražavanja originalnih misli sa neočekivanim osvrtom na jednostavne i poznate reči i izraze. Iza te neprobojne fasade krio se dubokoumni i moćni mislilac. Na sebi svojstven način bio je podjednako posvećen proučavalac ljudske kulture i ponašanja, kao i Margaret Mid i B. F. Skiner. Uporedite proračunati podsticaj Midove “Znajte zauvek, vi ste apsolutno jedinstveni – kao i bilo ko drugi”, i Skinerovu tvrdnju da “nije pravi problem to da li mašine misle, već da li to ljudi čine”, sa Endijevim proročanstvom koje oduzima dah da će “u budućnosti svako imati svojih petnaest minuta svetske slave”. (Originalni citat iz kataloga za izložbu “Endi Vorhol” u Muzeju savremene umetnosti u Stokholmu, 10. februar – 17. mart 1968, i uključivao je reč svetske ispred reči slave, međutim, kadgod bih kasnije, tokom godina, čula Endija da ponavlja ovu izjavu, neizostavno bi ispustio reč svetske). Vorholova neobično dalekovida misija bila je “Želim da postanem mašina” (Ponekad se činilo da je Endi u potpunosti ostvario taj cilj. Terao je sebe da radi dugo i predano, crpeći svoje bezgranične rezerve samodiscipline.
Bio je smiren, naizgled hladnokrvan, kao da oko oluje neprekidno kruži oko njega. Bez obzira na provokaciju on bi pazio šta govori i zadržao bi pokerašku mirnoću. Tek kasnije, sledećeg dana, u sigurnosti svog doma, on bi pustio svoj jezik, poverivši mi, često uz urnebesne detalje, šta on misli o nečemu. Za sve godine koliko sam ga poznavala, mislim da niti jednom nije javno izgubio svoju hladnokrvnost.
Nijedna javna ličnost koje se mogu setiti, nije imala tako otvoren pristup, kakav je Endi imao, unutrašnjim krugovima: umetnosti, zabave, mode, politike, sporta, društva. Da, postojala su jata novinara koji bi široko raširili svoja krila tako da bi natkrilili različite scene, ali bi oni, po pravilu, posmatrali spolja, dok bi Endi već bio tamo – unutra, proučavajući suštinu. I sve bi to opisivao svom dragom dnevniku.
Ljudi me uvek pitaju “Da je Endi danas živ, šta mislite šta bi mislio o toj osobi? Ili o ovome?” Moj odgovor je uvek potpuno isti: Nemam nikakvu ideju. Kako bih ja mogla imati ikakvu predstavu o tome šta bi Endi sada mislio o nekome ili nečemu, kada je bilo nemoguće predvideti šta će reći dok je još bio živ? Nemoguće je zaključiti ili uhvatiti tok misli jednog genija.
Endi je bio učtiv i skroman. Retko bi naređivao nekom šta da radi – već bi pun nade upitao “Da li misliš da bi mogao…?” Prema svima se odnosio s poštovanjem, nikada nije bio snishodljiv ni prema kome. Odnosio se prema ljudima kao da su svi podjednako važni, pitajući ih za mišljenje i ispitujući ih o njihovim životima. Od svih koji rade za njega očekivao je da rade svoj posao, ali im je ipak bio zahvalan na tome što su činili – znao je da nije lako pronaći nekog sa dovoljnim stepenom odgovornosti, čak i kada platite. Ako biste uradili nešto dodatno, što nije bio vaš posao, bio je izuzetno zahvalan. Nikada nisam čula da neko više od njega govori “hvala”, a po njegovom tonu ste mogli da zaključite da je iskren. “Hvala” su bile i poslednje njegove reči koje je uputio meni.
Endi je, u zavisnosti od svog raspoloženja, imao tri načina na koja se borio sa nesposobnošću svojih upošljenika. Ponekad bi vas nekoliko minuta gledao, podižući obrve i filozofski zaklapajući oči, i zatim bi se, bez reči, okrenuo; ponekad bi pola sata gunđao i psovao onoga ko je kriv, mada nikada nije nikoga otpustio; dok bi ponekad iznenada, bez ikakve pripreme počeo da imitira tu osobu – nikada onako kakva je ta osoba bila, već radije njegovu interpretaciju njihove vizije samih sebe – što je uvek bilo smešno.
Najgora stvar koju bi Endi mogao da izgovori za nekoga bila je da je “od onih osoba koje misle da su bolji od tebe”, ili bi jednostavno rekao “On misli da je ‘intelektualac'”. Znao je da dobra ideja može poteći bilo odakle; on se nije povodio za titulama.
Šta je onda moglo da ga impresionira? Slava – stara, nova ili ona koja bledi. Lepota. Klasičan talenat. Inovativan talenat. Svako ko je u nečemu bio prvi. Onaj ko je imao određenu vrstu neobuzdane smelosti. Oni koji su umeli lepo da pričaju. Novac – posebno veliki, stari američki brendirani novac. Za razliku od onoga što bi čitaoca društvenih rubrika mogli da pretpostave nakon što su videli Endijevo ime u štampi toliko mnogo puta na toliko mnogo događaja sa pripadnicima evropskih kraljevskih porodica, njega strane titule nisu oduševljavale – uvek bi ih pobrkao ili bi ih barem pogrešno izgovarao.
Svoj uspeh nikada nije uzimao zdravo za gotovo; bio je presrećan zbog svega. NJegova ujednačena poniznost i učtivost bile su za mene njegove omiljene osobine, i koliko god da se menjao i razvijao u godinama kada sam ga poznavala, ove osobine nikada nisu bledele.
Endijevi razgovori su bili prepuni naizgled kontradiktornih primedbi – on bi nekoga opisao kao “slatko malo čudovište”, ili bi rekao “bilo je toliko zabavno da sam morao da odem”. (Naravno, kao i u svakom dnevniku, njegovo mišljenje o određenoj osobi ili stvari bi vremenom moglo mnogo da se menja.) Preterivao je u količinama – nekog od 1.60 m visine bi opisao kao visokog 60 centimetara, ili bi za čoveka od 100 kila rekao da ima skoro 200. “Osamnaest” mu je bio omiljeni broj – ako je u večernjem rasporedu imao više događaja, rekao bi da ima “osamnaest zabava na koje mora da ide”. Izraze “tetka” (fairy) i “lezbača” (dyke) je naširoko koristio čak i kada bi opisivao minimalno feminiziranog muškarca i ženu koja je govorila glasno. I “dečko” i “devojka” je koristio podjednako često. Dok je Endi tokom 1950-ih radio kao honorarni komercijalni umetnik, pa je radio crteže kod kuće tokom noći i nosio portfolio po Menhetnu tokom dana, upoznao je stotine ljudi koji su radili u marketingu, izdavaštvu i trgovini; kada je napustio komercijalnu umetnost i postao Pop slikar, najčešća šala bila je da o svima njima govori kao o “osobi koja mi je dala moj prvi posao” – a to je jednostavno bio način da opiše nekog iz tog perioda svog života. Često je pisalo da je Endi koristio “kraljevsku množinu”. To je donekle tačno – govorio je o “našim filmovima”, “našem časopisu”, “našoj zabavi”, “našim prijateljima” – ali to se odnosilo samo na njegove poslefabričke dane: o svima koje je poznavao pre nego što je iznajmio prvi prostor za Fabriku, jednostavno bi govorio “moj prijatelj”. Naravno, sve što se odnosilo na njegovu umetnost uvek je opisivano u prvom licu jednine: “moja slika”, “moj šou”, “moje delo”.
Endi se najviše plašio bankrota. Kao i kancera – i najmanja glavobolja ili pega bi uvek predstavljala mogući tumor mozga ili kože. Sada je, u retrospektivi, očigledno da je, potpuno ironično, u periodu kada je bio najviše zabrinut za sopstveno zdravlje, retko kada spominjao – poput epizode kada je imao izraslinu na vratu u junu 1977, koju su na kraju lekari proglasili benignom, kao i u vreme problema sa žučnom kesom u februaru 1987. godine, koji su i doveli do njegove smrti.
Endi nije rekao Dnevniku, ali u subotu, 14. februara, otišao je do dr Karen Burk na tretman kolagena; tokom posete se žalio na bolove u žučnoj kesi. U nedelju, Endi je ostao u krevetu ceo dan i bol se smanjio. U ponedeljak je imao sastanak sa dr Lindom M. Li u Centru za umetnost lečenja kiropraktikom Li. Te noći Dr Burk je pozvao Endija da vidi kako je i kada je on priznao da ponovo oseća oštre bolove, urgirao je da on poseti svog redovnog lekara, dr Dentona Koksa. Iako je u utorak imao svoj “Nastup slavne osobe” na japanskoj modnoj reviji, on je bio u bolovima do kraja večeri. Konačno u 06.30 ujutru je uzeo analgetik i pilulu za spavanje zbog koje je prespavao do srede u 09:00 ujutru kada je imao telefonski poziv u vezi Dnevnika. U četvrtak, kada se Endi javio na telefon u 09:00 ujutru, on je teško disao. Rekao mi je da je vidio Dr Koksa i da će on ići na to “mesto” da “to” uradi (Endijev strah od bolnica i operacija je bio toliko veliki da on nije mogao da natera sebe da kaže te određene reči), jer “oni su mi rekli da ću umreti ako to ne uradim”. On je rekao da će nastaviti da radi na Dnevniku nakon što “to” bude završeno, da će me zvati sa tog “mesta”.
U petak, 20. februara, Endi je primljen u NJujoršku bolnicu kao “hitan slučaj”. U subotu njegova žučna kesa je uklonjena, i izgledalo je da se on dobro oporavlja od operacije – gledao je televiziju, obavljao telefonske razgovore sa prijateljima. Ali, rano u nedelju ujutru, on je umro.
Nekoliko nedelja kasnije, žena koja ga je primila u bolnicu mi je rekla da je Endi bio jedina osoba u njenom iskustvu koja je ikada znala napamet broj svoje identifikacione kartice za Blu kros i zdravstveno osiguranje.
Putovanje u Kinu
Hong Kong, 28. oktobar 1982.
Ručao sam u Klubu I sa Alfredom Siu i oko osam devojaka za koje je mislio da će tražiti da im se napravi portret. Jedna je bila Amerikanka udata za Kineza, druge su bile u stilu Mis Amerike – Mis Tajvana, Mis ova i Mis ona, i one će se udati za bogate momke iz građevinskog biznisa i one sve mrze jedna drugu i sve su prelepe. Burmanke i Kineskinje i sve su predivne lutke obučene da ubiju. A posle ručka nas je Alfredova prelepa žena odvela na neko mesto gde se proriče budućnost i tamo kao da je bilo 8.000 gatara, a ti si morao da izabereš onu koju želiš, tako da sam ja odabrao jednu gospođu i pitao sam je kakav je moj ljubavni život (smeje se), a ona je rekla da sam oženjen mlađom gospođom i da imam problem.
Alfred je organizovao zabavu sa večerom i bila je tako glamurozna, uzeli smo džunku do njegovog privatnog broda. Uvezao je ekipu iz NJujorka da nas fotografiše dok smo tamo i oni su bili grozni, sedmoro njih, i ja čak nisam želeo ni da zapamtim njihova imena. Svi smo otišli u Disko-Disko, mesto za trandže, i jedna devojka, Engleskinja, mi je prišla i želela da igra, a ja nisam želeo i ona je rekla: “Ti uopšte nisi onakav kako o tebi pišu u novinama”, a ja sam rekao: “Pa, ja to znam.”
Hong Kong, 29. oktobar 1982.
Sparina. Uzeli smo čamac da pređemo reku do Kauluna. Trebalo je da se nađemo sa Suovima u njihovoj kući, gore na brdu, odatle se video celi Hong Kong. Svuda i u svakom trenutku nas je pratila ekipa.
Žurka pred veliko otvaranje je bila “ekskluzivna”, dragi moji, stvarno grandiozna, sa puno ljudi. Šou je bio dobar. Sala za vežbe je bila otvorena i oni su vežbali. Stavili su me na mašinu i okrenuli naglavačke, dok su mi sve pilule poispadale iz džepova i malo je falilo da mi kosa otpadne. Onda smo otišli u disko. Završio se upravo jedan minut pre otvaranja. Plesao sam sa Natašom Grenfel, gurao sam je okolo, bio sam pijan. Svi naši potencijalni portreti su propali i Alfred je bio zbunjen. Iskrali smo se napolje oko 2:00.
Hong-Kong, 30. oktobar 1982.
Dobio sam materijal za ideje u Komunističkoj radnji iz Pekinga. I konačno sam otkrio da je Hong Kong u stvari vlasništvo Kineza, da ga Engleska samo iznajmljuje! Tako da sada znam zašto su ovde svi nervozni, zakup uskoro ističe.
Peking – 1. novembar 1982.
Dvočasovna vožnja kolima i svi su pevali poznate američke pesme. Konačno, kada smo došli do velikog zida, on je u stvari bio stvarno veliki. Ja sam ga ranije omalovažavao, ali tada je bio zapanjujući. Otišli smo na levu stranu jer nije bila tkao strma i tako prenatrpana, i svi Kinezi su se fotografisali. Malo je falilo da moja kosa odleti i mislim da su to fotografisali. Vojnici su išli tamo sa svojim devojkama. To je bilo kao kada se penješ na Empajer stejt bilding.
Onda smo ušli u autobus i otišli do Grobova dinastije Ming i to je takođe bilo zadivljujuće, a i to je takođe bilo nekih dva sata udaljeno. Trajalo je celo popodne.
Otišao sam u krevet obučen, Hotel Peking. Mesto je bilo prepuno zamki protiv buba rusa.
Peking, 3. novembar 1982.
Ustao sam u 6:30, još jedan ekipni dan. Otišli smo na sajam ptica to je mesto gde se ljudi okupljaju da prodaju ptice, to je ono što rade sa svojim vremenom – prodaju crve i paukove i ptice. Onda smo ušli u autobus i otišli u letnji dvorac. Tamo smo sreli Amerikance koje smo poznavali – Litu Vietor koja je bila tako fina prema nama u San Francisku i neke ljude sa Palm biča koji su bili na putovanju. Zastali smo kod hotela I. M. Pei i fotografisali ga.
Otišli smo u neku komunu i deca su izašla napolje i pevala “Bože, blagoslovi Ameriku” i “Zvona zvone” i to je bilo odvratno jer je bilo tako tužno videti tu malu decu koja su morala da se predstavljaju kao životinje. Još jedan autobus prepun ljudi će doći posle nas i biće ista ta rutina i oni će vas grliti, isti šou.
Peking – Hong Kong, 4. novembar 1982.
Napustili smo hotel da bismo uhvatili let u 8:45. Popili so malo čaja. Ne možeš da častiš ljude. Svako svakoga tužaka. Onda smo saznali da ako nekome daš par cigareta, to je ono što oni zaista žele. Trebalo je da radimo takve stvari, ali nismo to ukapirali. Tako da smo stigli na aerodrom i sedeli tamo četiri sata. Onda su neka gospođa i njen suprug izgubili svoje pasoše i skoro sat i po su sve pretraživali, i gospođa je vikala na svog muža, bila je to takva filmska scena da onda, dva minuta pre nego što je avion bio spreman da krene, gospođa je stavila ruku u svoj džep i našla ga. Bili su zaista stari, bilo je tužno. Bilo je tako strašno. Bili su stari i nisu mogli da izađu iz Kine. “Gde je?” “Ti si ga poslednji držao.”
U liftu smo naleteli na jednu od onih engleskih grupa, kao što je možda Kleš. Na istom spratu gde smo mi.
Hong Kong – Njujork, 6. novembar 1982.
Uzeo sam valijum jer me je čekao osamnaestočasovni let avionom. Pročitao sam knjigu Nil Sedake i knjigu Brit Ekland i obe su bile tako loše.
Endi Vorhol i njegova bliska saradnica Pet Heket godinama su revnosno upražnjavali jedan ritual. Svakoga jutra su razgovarali telefonom, što je formalno trebalo da rezultira beleškama o poslovima firme, a preraslo je u svojevrsni dnevnik u kojem je Vorhol iznosio svoja zapažanja o ljudima i događajima vezanim za njegov dinamični život i rad. Tako je nastalo preko dvadeset hiljada stranica teksta od kojih je Heketova publikovala blizu hiljadu strana. Izdavačka kuća Albion Books i RTV izdali su krajem prošle godine ovu publikaciju na srpskom jeziku. U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi delove uvodnih napomena Pet Heket o Endiju Vorholu kao i njegove utiske sa putovanja u Kinu. Izbor i oprema teksta redakcijski.
http://www.danas.rs/nedelja.26.html?news_id=341342&title=Endi+Vorhol%3a+Misli+jednog+genija
