Prvi pariski dnevnik / Ernst Jinger ; preveo sa nemačkog Božidar Zec
O dnevnicima kada je reč, obično se navodi nekoliko vrsta: neki dnevnike pisci šturo beleže svakodnevne činjenice, drugi se upuštaju u karakterizaciju ljudi koje sreću, treći opisuju predele ili istorijske i političke događaje, četvrti razmatraju umetnost, svoju ili tuđu, dok peti pokušavaju da sagledaju sopstvenu suštinu.
Može se sa dosta razloga reći da su dnevnici danas izdvojen književni žanr. Od Geteovih preko Hebelovih i Grilparcerovih, pa do Kafkinih, Muzilovih, Frišovih i Gombrovičevih dnevnika sasvim se lepo vidi kretanje od objektivnosti ka subjektivnosti.
Na tom istorijskom putu izvestan “iskok” predstavljaju Jingerovi dnevnici. Oni zadržavaju osnovnu karakteristiku vođenja dnevnika: dnevnikopisac zapisuje “šta sanja i šta mu se događa”. Međutim, ti snovi i ti događaji, u Jingerovom slučaju, neretko se potpuno spajaju, pa dobijeni amalgam ne samo da pokazuje duhovnu situaciju epohe, već takođe odslikava piščevo reagovanje na tu situaciju – “svet je mišljenje”.
Jingerovi dnevnički zapisi obelodanjuju u kojoj meri samo pisanje dnevnika može da se pretvori u jedan oblik egzistencije – Ernst Jinger se rodio krajem prošlog veka (1895) u Hajdelbergu. Otac mu je bio apotekar. Nemirna duha, E. Jinger je već kao osamnaestogodišnji gimnazijalac pobegao u Legiju stranaca, ali ga je otac vrlo brzo vratio kući. Kada je izbio Prvi svetski rat, prijavio se kao dobrovoljac – bio je priključen pešadiji. Tokom rata nekoliko je puta ranjavan, a za ispoljenu hrabrost dobio je najviše prusko odlikovanje – Orden za zasluge. Posle rata, ostao je u vojsci do 1923, kada ju je napustio i dve godine studirao filozofiju i prirodne nauke u Lajpcigu i Napulju, posle čega je živeo kao slobodni pisac sve do izbijanja Drugog svetskog rata. Tada se vratio u vojsku s činom kapetana, i u njoj ostao do 1944. Po završetku rata bilo mu je zabranjeno da objavljuje. Zabrana je trajala do 1949.
E. Jinger je postao poznat zahvaIjujući ratnim dnevnicima i teorijskim razmatranjima o ratu U čeličnim olujama (1920), Borba kao unutrašnji doživljaj (1922), Šumarak 125 (1925), Vatra i krv (1925), u kojima – zanemarujući političku dimenziju Prvog svetskog rata – sami rat vidi kao mogućnost da se čovek egzistencijalno dokaže i da iskusi granične situacije.
Navedena dela, a i ona kasnije napisana, pokazuju da su Jingerova iskustva iz Prvog svetskog rata na presudan način oblikovala njegov pogled na svet. – Posebno u Jingerovoj dnevničkoj prozi zauzimaju dnevnici o Drugom svetskom ratu – ima ih šest, i objavljeni su pod naslovom Zračenja.
Za vreme rata E. Jinger je bio, uglavnom, u Francuskoj, i to najviše u Parizu, u štabu glavnokomandujućeg. Tada su nastala dva od pomenutih šest dnevnika: Prvi pariski dnevnik Drugi pariski dnevnik.
Prvi pariski dnevnik, kao i ostali dnevnici iz Zračenja, delo je pisca koji sa sumnjom i radoznalošću, s moralnim i psihološkim senzibilitetom gleda svoju okolinu, razmišlja o viđenom, sebi i čitaocu postavlja pitanja što traže odgovore i, u najmanju ruku, nagone na razinišljanje.
E. Jinger je veliki hroničar i posmatrač našeg stoleća, koje je na izmaku. Umro je 17. februara 1998, samo nekoliko nedelja pre nego što će napuniti sto tri godine. Malo je nedostajalo pa da nam ostavi dnevničke zapise o početku trećeg milenijuma.
Božidar Zec
1941.
Sar Potrije,
18.
februar 1941.
Pre svitanja stigli smo na železničku stanicu u Avenu, gde su me probudili iz dubokog sna. Na taj način ostao mi je u sećanju lep san: kao dečak, a ujedno kao odrastao čovek, vozim se od Vunstorfa k Reburgu svojim starim školskim putem, u istom lokalnom vozu kojim smo uvek prevaljivali taj put. U Vinclaru silazim i produžavam peške, prugom. Noć je, jer sam video kako blizu moje kuće svetleći meci paraju tamu. A i dan je; s moje leve strane nalaze se njive obasjane suncem. Pored jedne prekrivene gustim zelenim usevom vidim majku koja čeka – mlada i prelepa žena. Sedam kraj nje, a kada me je sustigao umor, uzela je njivu kao zeleni pokrivač i povukla preko nas. San me je taj usrećio, i grejao me još dugo dok sam stajao na hladnoći i nadzirao pretovar. Odlazimo u Sar Potrije; to nam je odredište. Smešten sam kod dve stare gospođe – jednoj od njih osamdeset su i dve godine, i videla je već tri rata. Njihova večera, kojoj sam pridodao malo kobasice, bila je više nego bedna i sastojala se uglavnom od tri velika krompira ispečena u posudi ispod zemljanog poklopca. Ta mala naprava zove se “etufoar”, valjda zato što se jelo u njoj peče bez prisustva vazduha.
Sar Potrije,
20. februar 1941.
Šetnja u blizini železničke stanice, gde sam se u fabrici grnčarskih proizvoda raspitivao o poreklu zemlje koja je dala značajno ime tome mestu. Malo iznad pruge, došao sam do jama iskopanih u mrkom i vrlo lepom belom pesku. Nisam našao fosile kojima sam se nadao. Na dnu jedne stare napuštene rupe video sam udubljenja ispunjena vodom; verovatno je nekad bila puna vode, jer su se dole nalazile vrbe više od čoveka i obrasle nežnim korenčićima. Oni su, poput mahovine, izbili iz stabla i grana – lep primer kako kod biljaka svaki deo još može da proizvede drugi deo. Nepodeljena životna snaga još boravi u celoj kući. Mi ljudi izgubili smo tu moć, i gde u našim kulturama blistaju listovi i cvetovi, nikad se više neće videti korenovi. Ali pri sve većoj ugroženosti, mi, žrtvujući se, puštamo druge, duhovnije organe, korene-prianjače prema nevidljivom – doduše, na račun života pojedinaca. To je, za sve nas, početak novog procvata. Kad sam se vraćao, padala je jaka krupa i šarala tlo. Međutim, u baštama sam video već procvetalu lesku i vučju liku; njihovi cvetovi, slično cvetovima jorgovana, prekrivali su golo granje. U zaklonjenim uglovima video sam i grupice visibaba, koje kao da su, naročito posle ove jake zime, suviše poranile. Ovde ih zovu “cveće svetog Josifa”, koji se slavi devetnaestog marta.
Sar Potrije,
21. februar 1941.
U svom jutarnjem snu bio sam u nekoj maloj apoteci u kojoj sam kupio razne stvari, i u tom trenutku Rem me je probudio. Pre nego što sam otvorio oči, upravo sam bio pogledao kesu na kojoj je pisalo “Braunšvajške gumene zaptivke”. Uvek se pitamo kako nam se to događa. Lektira: Kraljica Žila Lermine, knjiga koju mi je dala gazdarica i u kojoj se na vrlo zanimljiv način, u stilu Tri musketara, opisuju urote iz 1815. godine. Tu i tamo nailazi se na mesta koja prevazilaze nivo zabavnog romana; recimo, sledeća opaska: “Kod svakog zaverenika nalazimo i detinjsku crtu.” To je ocena koju mogu potvrditi sopstvenim iskustvom.
Sar Potrije,
22. februar 1941.
U jutarnjim časovima sanjario sam i razmišljao o egzotičnim knjigama. Razmišljao sam, tako, o knjizi Tajne Crvenog mora Anrija de Monfrea, u kojoj treperi sjaj korala, sedefa i oseća se prijatan dah mora. Razmišljao sam, takođe, o Mirboovom Vrtumuka. Taj vrt, sa svojim stazama prekrivenim crvenom cigianom prašinom, prepun je zelenila i svetlih božura. Njegova raskošnost potiče od mnogobrojnih leševa kulija koji su ga, krvavo radeći, stvorili i koji su, bezimeno, trulili u njegovom tlu. Ta knjiga vredna je zato što sasvim jasno pokazuje lepotu i okrutnost sveta – one dve pojave što nas, zajedno delujući i mešajući se, podsećaju na morska čudovišta kod kojih raskoš boja duginim velom prekriva jezive oštrice. U tom dubokom prožimanju pakla i raja, prožimanju u kojem oko ne može da razazna pojedinosti sreće i patnje, niti da razmrsi šarenu spletenost prašumskog ostrva, naša Zemlja pruža duhu neviđen prizor. Razmišljao sam posle o Vagneru, koji mi se pojavio u novom, za naše vreme značajnom svetlu. Učinilo mi se da sam uočio grešku Bodlera, koji je ipak imao pravi odnos prema starim, večnim stvarima. Misli o močnom glumačkom duhu koji oživljuje mrtve kulture, minula vremena, tako da se ona kreću poput prizivanih aveti. Vrhunski čarobnjak koji pomoću prave krvi vrača kraj kapija donjeg sveta. Stvari dobijaju boje po kojima ni najoštrije oko neće razlikovati istinu od laži. Glumac postaje realnost, postaje istorijska ličnost, odnosi pobedu i dobija lovorov venac, koji se zeleni kao da je pravi. Ne vredi pobijati ga, s njim se raspravljati – on dolazi zato što je njegovo vreme došlo. Samo je u tome njegova krivica, čije poreklo prevazilazi ličnost. Umetnost kao staklenik prošlih vremena – šetamo se kao u zimskim baštama ili kao u salonima u kojima cvetaju palme. To se ne može kuditi, jer je strah od propasti tako jak, tako golem da je sasvim razumljiva volja da se spase makar i jedna senka. Suprotnost tome jeste Niče, koji može da živi samo u ledenim olujama. To su uzori koje je naša mladost, poput Herakla, videla na raskrsnici.
Slučaj Niče-Vagner podseća na one male barometre iz kojih, u zavisnosti od toga kakvo je vreme, izlaze dve različite figurice. Jedna je uvek napolju, i ona najavljuje kakvo će biti vreme, s proročkom tačnošću, ali zanemarujući sadašnji trenutak. Druga odgovara klimi koja vlada, iako se već osećaju vetrovi propasti – zato se ona sklonila s najjače svetlosti. Pa ipak, one su na jednoj te istoj daščici, na kojoj ih je meteorolog pričvrstio.
Sen Mišel,
24. februar 1941.
Rastanak sa Sar Potrijeom, posebno s mojom osamdeset dvogodišnjom gospođicom, kojoj sam se zahvalio u cik zore, dok je još bila u krevetu. Zatim marš do novog odredišta, do Sen Mišela – najpre po slabom mrazu, a onda po vlažnom snegu. Mesto nije pogodno za boravak. Mnoge su kuće razorene ili napuštene. Iz rečice koja ovuda protiče viri oklopno vozilo. Već se ispredaju priče; govori se da se vozač sunovratio s mosta kako bi Nemci ostali bez plena. Gde su se vratili, stanovnici su na vrata obesili komad belog platna, kao znak svog prisustva. Izgledaju još bednije, još izgladnjenije nego žitelji Sar Potrijea. Deca, bosonoga, pomodrela od hladnoće, skupljaju se oko poljskih kuhinja. Po kućama se čuju pacovi; kroz prozore bulje mačke. S Remom stanujem kod žene čiji je muž u zarobljeništvu u Nemačkoj. Moglo bi joj biti četrdeset godina, ali još lepo izgleda, vesela je i gostoljubiva, rado priča o mužu, za koga je jako zabrinuta. Pa ipak, rekao bih da bi joj se lako prišlo; puna je bodrosti koja potiče od svežih i živih iskustava. Takve stvari često borave u jednom te istom srcu, jer se moralni svet ne može potpuno objasniti i analizirati kao što se to može uraditi s fizičkim svetom. Isto tako – a to mi je ranije bilo neshvatljivo – većina muškaraca ne ponaša se kao Otelo, već zna, naročito u starim brakovima, da prašta.
Sen Mišel,
27. februar 1941.
Kao uvek u jutarnjim časovimar snovi prepuni živosti. Nalazio sam se u društvu koje se zabavljalo imitirajući mrtve ili zaboravljene političare, i to bez ikakve pripreme, onako kako to trenutak zahteva: ustajao je čas ovaj čas onaj i mimikom i gestovima uveseljavao ostaie. Video sam, tako, čoveka jakog, stamenog, koji je oponašao Bizmarka i kome se dugo pljeskalo. Uočio sam da neki neprimetni gestovi posebno izazivaju iznenađenje i smeh, ali samo kod pojedinaca. Iz toga sam zaključio da je tu reč o savremenicima, čak o saradnicima. Videlo se, takođe, da preživeli iz malog nestalog kruga burno plješću izvesnim oponašanjima koja su bila smešna još samo njima. Na prvi pogled, to društvo kao da je bilo sastavljeno od visokih državnih činovnika ili od penzionisanih generala, koji u svojim klubovima uživaju pričajući anegdote i sećajući se nekih zaboravljenih pojedinosti iz života. Ispod se naslućivalo još nešto – nešto od prizora iz ljudske istorije, prizora koji je izgubio svoju gorčinu pa sada izaziva radost. Pri tom se sasvim lepo videla ona crta detinjastosti koja nas često iznenadi kod starih penzionisanih velikodostojnika. Bilo je malo i od onog plaudite amici* (pljeskajte prijatelji) ako se taj izraz shvati ironično i samoironično.
Sen Mišel,
1. mart 1941.
Tokom poslednja dva dana znatno je otoplilo; najpre je pljuštala kiša, a zatim je granulo sunce. Za tili čas nestalo je snega; istopio se od toplog vetra. Vode su nadošle, a drveće se svetlucalo menjajući boju, što je karakteristično za pretproleće. O životinjama: velika timarka koju sam juče video kako na kiši gmiže po još tvrdom tlu, i to mužjak – kako su pokazivali široki nožni spletovi. Ta hrisomelida je u mojoj glavi povezana s pojavom prvih prolećnih toplih dana. Uočio sam je, još u detinjstvu, kao jedan od prvih znakova života na još golim močvarnim rudinama u okolini Reburga – plavkasto se presijavala na februarskom ili martovskom suncu. U Alžiru i Maroku, njene velike vrste video sam već u decembru, i uvek je njena pojava bila povezana s posebnom melanholijom koja me obuzima u to doba godine i koja nestane čim drveće ozeleni. Zatim sam seo na bicikl i krenuo prema Irsonu. Naišao sam na daždevnjaka – ženku, prepoznatljivu u to doba godine po jako nabreklom Venerinom bregu kojim se, kao blagim ispupčenjem, završava stomak prekriven mrkim i svetlucavim tamnocrvenim pegama. Malu ženku koja se između mojih prstiju ljupko uvijala odneo sam na vlažnu livadu, spasivši joj tako život. Već mi je bezbroj puta prizor životinja, poput izvora života, davao novu snagu.
Sen Mišel
7. mart 1941.
Juče sam s Remom bio na večeri kod tetke gospođe Rišarde. Pričali smo o ljubavi na prvi pogled ili “kup de fudru” kao o nečem čega se valja čuvati. Sutradan vežba blizu imanja La Bit. Za vreme vežbe razmišljao sam o temi: “Svetovi” – kao o odblescima ljudskih odnosa u druge prostore. Zamislimo izglačane kugle koje prizor odslikavaju u smanjenom vidu, oštrije i dublje – na primer, kugle od oblakastog opala ili gorskog kristala. A sve bi se moglo dešavati u velikoj kući kroz koju bismo išli od podruma do tavana.
Sen Mišel,
27.
mart 1941.
U Šarlevilu kao svedok pred ratnim sudom. Iskoristio sam priliku da kupim nekoliko knjiga, među kojima su Židovi romani i razne studije o Rembou, koji je rođen u Šarlevilu. Knjižar mi je ispričao da mali krug šarlevilskih pesnika neguje uspomenu na Remboa. U povratku sam čitao Ako zrno ne umre: lep pasus o kaleidoskopu. Subota i nedelja u Parizu. Uveče, s potpukovnikom Aadojsom, u “Rotiseriji de la Ren Pedok”, blizu železnicke stanice Sen-Lazar, a zatim u “Tabarenu”. Tu, revija s golim ženama pred oflcirima i činovnicima okupacione vojske, uz plotun šampanjaca. Dobro su građene sve do stopala koja su deformisana od obuće. A nije li, možda, stopalo degradirana šaka? Takve predstave podešavaju se prema nagonskom mehanizmu – žaoka ne omanjuje, iako je uvek ista. Jako dolazi do izražaja i petlovska crta galske rase. Lespoules (Kokoške, žene, ljubavnice – pirm.prev). Posle toga u “Monte Kristu”, etablismanu gde se uživa na jastucima. Srebrni pehari, činije s voćem i boce svetlucali su se u polutami kao u pravoslavnoj kapeli; o gostima su se brinule devojke, gotovo sve kćeri ruskih emigranata, ali rođene u Francuskoj, koje su brbljale na nekoliko jezika. Sedeo sam s dvadesetogodisnjom devojkom, sitnom i melanholičnom, i, u maglama šampanjca, razgovarao s njom o Puškinu, Aksakovu i Andrejevu, čijeg je sina dobro poznavala. Danas, u nedelju, neprekidno kiša. Dvaput sam odlazio u crkvu Sv. Magdaline, po čijim je stepenicama ležalo šimširovo lišće; u podne i uveče kod Prinijea. Grad je kao vrt, odavno mi poznat, koji je sada zapušten, ali u kojem se ipak vidi svaki puteijak. Neobično je to stanje konzervacije, u neku ruku helenističko, u kojem verovatno imaju udela posebne veštine visoke administracije. Čudnovato izgledaju beli putokazi koje je vojska postavila u gradu – prorezi kroz staroorgansku tvorevinu.
Sen Mišel,
12. april 1941.
Novi planovi, novi projekti. “Još nije prekasno.” Tokom noći pojavila se lepa žena. Nežno mi je, nekoliko puta, poljubila oči koje sam držao zatvorene. Posle, u nekoj neprijatnoj prostoriji, otvorio sam vrata omotana bodljikavom žicom, ružna starica koja je pevala nepristojne pesme i koja je, okrenuvši mi leđa, zadigla suknju. Prethodne noći, na proputovanju kroz Tibet. Kuće, sobe i nameštaj kao da više nisu sasvim originalni; već se primećivao uticaj tuđih oblika, ali je promena ipak bila neznatna. Prolazio sam kroz kuće, ne primećujući ukućane, ali sam osećao da su u prostorijama u koje nisam uiazio.
Pariz,
6. april 1941.
San je bio neprijatan zato što sam bio nevidijiv kao demonsko biće. Caristički oficiri pojavili su se kao moji suparnici; m ismo se videli i prepoznali izdaleka – postojala je hijerarhija u stepenima vidljivosti.
San Mišel,
13 april 1941.
Uskršnja šetnja. Mrke, još neobrađene njive kao da su gole; ali ponegde izbija nežna, mrtva kopriva, gotovo nevidljiva, prejake ljubičaste boje, i na njoj, kao na nestvamoj pređi, bumbari koji sisaju sok. Uski, dobro utrti poljski putevi. I oni imaju prisojnu i osojnu stranu, gde se biljke raziikuju ne samo po rastu, već i po vrsti.
Ernst Jinger
