U književnom mlinu gde Jeremić već godinama melje jednu te istu priču, nemam nameru da govorim dvaput. Dakle, o toj jeremićevskoj bezuboj meljavi povodom moje knjige Grobnica za Borisa Davidoviča rekao sam što sam imao reći u knjizi Čas anatomije. Nemam takođe nameru ni da se osvrćem ovde na Jeremićeve vampirske elukub(u)racije o mojoj “moći”, niti na njegovu kuknjavu kako je on kao “javna ličnost” “lišen nekih osnovnih građanskih prava” (neka se za to izvoli žaliti Ustavnom sudu), pogotovu kada te elukubracije potiču od čoveka koji je tokom trideset godina vršio dužnost dobro plaćenog cenzora.
Za mene je ovde nov trenutak samo Jeremićevo “razgrađivanje korica”, kako je to poglavlje srećno označeno u podnaslovu: što Kiš vila obdan gradi, vila Jeremić obnoć razgrađuje. Ostajući u okvirima tog Jeremićevog intervjua i novinarskog komentara uz taj intervju, ostajući, dakle, u skromnim okvirima te dvoglasne erudicije, da vidimo u čemu se sastoji Jeremićeva “pripremljenost koja može da fascinira” a povodom tog vilinskog “razgrađivanja korica”. To što se Jeremić, “ustremljuje na naslovnu stranu” kao kobac, to još nije dokaz da je učinio išta drugo do to što se “ustremio”, a ustremivši se, ostao je prazna kljuna, jer mu se plen izmakao. Jeremić tvrdi, dakle , a novinar vidi u
tome “pripremljenost koja može da fascinira” i “erudiciju koja može da imponuje” – da je, “Kiš uzeo kao osnovu za metaforični naslov svoje knjige ono što Rembrantova slika ne predstavlja”, i tvrdi, “erudicijom koja može da imponuje”, da Rembrantova slika “ne prikazuje jednu školsko–naučnu scenu nego nekolicinu građana iz visokog društva . . . na čelu sa profesorom Pulpom, koji se nije proslavio kao anatom-naučnik…”
Uzmimo za trenutak da je ovo tačno, to jest da su ličnosti predstavljene na slici “Čas anatomije” obični građani, a da se profesor Tulp nije proslavio kao anatom-naučnik, “all je kao blagajnik i gradonačelnik Amsterdama bez sumnje bio čovek od uspeha” (što je nekom vrstom podsvesne paralelne jeremićevske autobiografije: ni Jeremić se nije proslavio kao naučnik, ali je kao načelnik književnika, načelnik “Književnih novena” itd. itd. “bio bez sumnje uspešan čovek”). Ali ja nisam u svojoj knjizi govorio o modelima kao privatnim licima, nego o tome šta oni predstavljaju na slici, šta predstavljaju za Rembranta i za gledaoca! A scena nedvosmisleno prikazuje ono što prikazuje: čas
anatomije i Rembrantovu fasciniranost Ijudskom anatomijom, kao što i navodni građani jesu – ako jesu – modeli koji treba da izraze ono što ja tvrdim: fasciniranost učenika.
Reći verniku da je Madona, pred kojom kleči, zapravo slikareva žena ili iznajmljen model, takva erudicija može da imponuje nekom B.M., ali za slikara i gledaoca, kao i za vernika, ta je slika ono što ona predstavlja: “Madona” i “Isus” (ako je o muškom modelu reč), bez obzira na to što će eruditni Jeremić pronaći u nekoj knjizi da je prva bile slikareva ljubavnica ili plaćeni model, a da je Isus bio slikarev otac.
“Starac, nekad identifikovan kao Rembrantov otac, pojavljuje se često na razne načine: on je sveti Petar, Petar-pokajnik ili oficir. Dakle? Ako bih – dakle – govorio o tom Rembrantovom sv. Petru i o tome kako kao gledalac vidim, tog sv. Petra, ili kada bih pokušao da prodrem u religijsko, psihološko, pikturalno itd. značenje tog Petra-pokajnika ili da opišem simpatičku reakciju i asocijacije koje u meni izaziva portret oficira na Rembrantovoj slici, Jeremić bi mi bez sumnje prigovorio svojom “erudicijom koja može da imponuje” da to nije sveti Petar nego umetnikov otac, a da ono (na slici “Prikazivanje u hramu”, Hamburg) nije profetkinja Ana – “čije lice izražava zadivljenost pred misterijom” – već Rembrantova majka, kći pekara, koja, dakle, po jeremićevskoj logici, nema nikakve veze sa hramom i sa prikazivanjem! Ta jeremićevska “erudicija” može dakle da imponuje samo onima koji ne razlikuju predstavljanje od predstavljenog, označeno od označavajućeg, onima koji izjave romanesknih ličnosti uzimaju kao autorove izjave, onima koji junake romana identifikuju kao svoje rođake i komšije, onima koji jurišaju na scenu da se obračunaju sa glumcem-Turčinom, jednom rečju onima koji rasuđuju o umetnosti kao Jeremić, koji uče estetiku kod Jeremića i koji veruju na reč Jeremiću.
Dakle, Tulp i grupa građana predstavljaju, označvaju čas anatomije i oni bi označavali čas anatomije i onda kada bi to bili u privatnom životu samo građani a Tulp bio samo blagajnik i gradonaćelnik ili plaćeni slikarski model kome je Rembrant namenio ulogu anatoma, davši mu onaj stav i izraz (i odeću dakako) kakav mu je dao na slici o kojoj je reč i oko koje se ovde natežem sa eruditnim Jeremićem.
Međutim, Jeremićeva “erudicija koja može da imponuje” tetkama, strinama a pogotovu svastikama, i “koja u zgodnim trenucima doziva bezbroj citata poznatih ličnosti… kao da se tom beskrajno sređenom aparaturom čitav život spremao da napiše ovu knjigu” (a mnogi kao da su spremani čitavog života da budu zadivljeni ovom “erudicijom”), ta, dakle, Jeremićeva erudicija – koja se “podzidava već izrečenim sudovima” – podzidavši se sudom i autoritetom Keneta Klarka, srušila se međutim iz temelja, jer izgleda da ipak nije bila dovoljno “podzidana”. Jeremić, kao i obično, nije u pravu ni tu, jer, spremajući se čitavog života da napiše ovu knjigu i “podziđujući je izrečenim sudovima” (i sudskim prijavama, uzgred budi rečeno), utrošio je mnogo vremena na spremanje i podziđivanje svoje ličnosti “čoveka od uspeha” a malo na izrečene sudove. Jer da je na vreme i sa više pažnje krenuo da se bavi ovim problemom, kao i onim vezanim za knjigu Grobnica za Borisa D, a manje činovničkim i cenzorskim poslom i kolekcioniranjem funkcija i zvanja (“a ja bih, pak, bio mnogo srećniji da imam manje zvanja i da se sa više pažnje mogu posvetiti onome što je za mene bitno opredeljenje – pisanju”, Književne novine, 1976), mogao je pročitati da se Ser Kenet Klark u ovom primeru oslanjao na pogrešne izvore. Evo šta kaže o tome citirani Horst Herson, koji sa uvažavanjem prihvata Klarkove zaključke, dok ovaj jedan jedini vrlo argumentovano odbacuje. (A Jeremić da se za zelen bor hvati . . .) – “Tulp je bio učenik Pietera Paua iz Lajdena, i sam učenik slavnog Vezala, Flamanca koji je doneo u Padovu čitavu revoluciju u anatomskom znanju renesanse. Tulp, najeminentniji anatomist Holandije, podigao je ‘”Theatrum Anatomicum” (ovde i dalje ja podvlačim). Na Rembrantovoj slici on prikazuje funkcionisanje muskula leve ruke. To nije disekcija u uobičajenom smislu reči… nego čas privatne anatomije ili još tačnije odavanje počasti jednom velikom anatomu u krugu njegovih prijatelja od koih su samo dvojica članovi glide lekara. Evo značenja slike: Tulp, koji je sam izveo tešku disekciju muskulature ruke, pokazuje delikatni mehanizam koji omogućava gibanje ovog uda – njegova leva ruka ističe spone tog mehanizma – kao sliku mudrosti i Božjeg proviđenja, dok uloga koja je pripada lekarima, to je uloga izabranih mudraca koji poseduju znanje i sposobnost da leče. Rembrant nije slikao razgolićene mišiće po prirodi, nego prema slici u jednom anatomskom delu, Humani Corporis Fabrica od Adriena fan den Spigela, na što treba bez sumnje da podseti knjiga~ kod nogu leša…” (I, po Jeremiću, Rembrant dakle nije originalan slikar.) – “Tulp podučava okružen svojim prijateljima i svojim saradnicima. Slika mu odaje počast kao velikom lekaru, njemu, živom čoveku koji govori naspram mrtvog tela kadaverinog bledila, i koje služi kao polazna tačka jedne naučne discipline i nekih turobnih razmišIjanja.”
Dakle, uprkos Jeremićevoj “erudiciji koja može da imponuje”, silka “Čas anatomije” predstavlja jednu školsko-naučnu scenu i, uprkos “podziđivanju u izrečenim sudovima”, profesor Tulp se proslavio upravo kao anatom-naučnik i bio je “najeminentniji anatomist Holandije”. Te su se moje lirskoesejističke reminiscencije nad ovom Rembrantovom slikom, reminiscencije pravljene takoreći bez ikakve eruditne aparature koja bi ih “podzidala”, pokazale do te mere slične ovima koje sam naveo, da se pitam kako je taj nesrećni Jeremić uspeo “pošto se spremao čitavog života da napiše ovu knjigu” – da u tolikoj meri promaši cilja i kako je uspeo, ustremivši se na te korice kao kobac, da ne nađe ni jednog jedinog valjanog argumenta da opovrgne ili makar da dovede u sumnju valjanost te moje lirske varijacije, koja se – evo – pokazala preciznijom i argumentovanijom od Jeremićeve podzidane “pripremljenosti koja može da fascinira”.
Danilo Kiš
(1982)
