U Eskorijalu sam bio više puta, ali prvi put, ta mešavina groba, manastira i kraljevskog vrta, zaista je duboka, španska senzacija.
Pri polasku iz Madrida, jutro je bilo sunčano. Kad smo izišli iz predgrađa, počeo je onaj beskrajni španski drum koji vodi skoro uvek među bagremovima, pod drvoredom, ili između leja cveća. Obuzima odmah ta klonulost duha koja liči na magiju budnog sna.
Iz varoši su izlazile, u polje, čitave kolone organizovane, školske dece. Komunistička omladina maršuje u crvenim košuljama. Železničkom prugom jure, načičkani decom, šetni vozovi. Bila je nedelja.
Bus juri po asfaltu, odličan drum diže se i spušta, kao da se vozimo stalno, po nemirnim talasima. Takva je Spanija.
Kola dobiju pokret leta u vis, zatim u dubinu. Busovi se stalno dižu i spuštaju. Proleću brzo pored bašta, gostiona i kraj gospodskih, ograđenih lovišta.
Prestižu nas motocikli. Kao što španski seljaci jezde na magarcu ili mazgama, po dvojica i trojica, tako se i Madriđani voze, po troje, na motociklima.
Posle četvrt sata, u daljini se ukazuju, gole, mrke padine brda i na njemu, još mala, slika čuvenog manastira. Kao i Kremlj, na drugoj strani Evrope, i ova grobnica i stena je, i fantazmagorija.
Bus juri sa nama po visoravni, kastiljskoj, oko nas je lepo žito, a pred nama treperi jedan leptir. Kraj druma su pčelinjaci i neko lepo, belo poljsko cveće, u plavim travuljinama, liči na divlju ružu kod nas, o Duhovima. „Kako se zove to lepo, belo cveće« — pitam mlađog bledog bogoslova, kraj sebe. »Harra« odgovara mi, iz grla.
(Idemo u španski Vatican, mislim u sebi, ali duša i govor ljuđi zvuče ovde kao Sahara.)
Pod brdom od granita, zelena šuma je sve bliža i ogromni kvadrat grobnice španskih kraljeva. Divna zelena ravan ispod brđa liči po malo na dolinu ispod Asize, ali gore, na brdu, Eskorijal ima boju kao da je vulkanska lava.
Plavetnilo španskog neba ima boju olova. Samo ispod drveća je mračno. U travuljinama, duž puta, crvene se bulke kao mrlje krvi i pasu čopori crnih bikova koje gaje za borbu. Samo gore kod manastira beli se opalo lišće bagremova.
Eskorijal na brdu, najzad, se širi pred nama. Ogromna je kvađratna građevina. U pamćenju mi se javlja bezbroj katoličkih manastira koje sam video na tom prostoru od Madrida, pa sve do poljskih varošica. Svi imaju po nešto u sebi, od te arhitekture, od tog duha. Španija je beskrajna.
Eskorijal ima boju pepela i pustinjskog peska. Nepromenljiv je, po boji, i kad sunce sija, i kad pada kiša. Sazidan je od granita i ako se čini da je zidan od peščanika. U mozgu rnladih bogoslova, koji pred njim nogom udaraju loptu, inače mora da naraste do džinovskih razmera. Sa svojim pročeljem od 207 metara, sa svojih 16 dvorišta i 2673 prozora, taj kraljevski dvor, u stvari, i jeste nepregledni niz monaških odaja i ćelija.
Njegovo kube, u visini od 107 metara, čini se da dopire do neba. […]
Nisu uzalud stari, španski pisci, nazivali Eskorijal »osmim čudom sveta«. (A sedmo, a šesto, a peto, a četvrto, a treće, a drugo, a prvo čudo sveta?)
U svakom slučaju, u Eskorijalu ostala je duša kralja Filipa II. i ja sam nje radi i išao da ga vidim. Kao i Kremlj, na drugoj strani Evrope, i Eskorijal je i fantazmagorija i stena.
Građevina sama vrlo je lepa, intelektualna, tvrda i stroga. U onom kamenitom, pustom španskom predelu čini se zaista večna. Grob, grobnica, groblje, ne .samo Filipa II. nego i Španije, nad morem hiljadu i sto metara.
Kao i pred Vatikanom, sitan svet je i ovde opkolio građevinu svojim barovima, gostionama, i dugim redom svojih auta. Sada se i pije pod alejom kestenova. Madriđani su nazidali letnjikovce u okolini Eskorijala i Eskorijal postaje polako vazdušna banja bogatih bakala. (Tada još nismo znali da će se tu ukopati Mijahina milicija.)
Dug red njihovih auta, nedeljom, već se peo, do eskorijalskih šuma i okolnih brda i zastajao pred barovima, pred Eskorijalom, u aleji kestenova. U prašini koja se dizala za kolima, sretali smo fratre koji su silazili s brda i koji na mantiji nose dva prišivena, crvena srca.
Kapija Eskorijala teška je i velika, ona je sva okovana ogromnim gvozdenim klinovima. Unutra je jedan zaseban svet, odeljen od spoljnog rešetkama i vrtovima. U bezmernoj građevini potpuna je tišina. Iza manastira u brdovitom kraju, nema naselja. Onamo je beskrajan vidik u Španiju dole, sa svakog prozora.
Kao stado ovaca, vode nas po dvoranama i sobama gde su nekada živeli španski kraljevi, sa kraljicama, infantima i infantkinjama. Zastaje se i diskutuje pred raskošnim tapetima, pred kineskim vazama, pred satovima koji su stari nekoliko stoleća, pred svilenim foteljama i oružjem na zidovima. U apartmanima Karlosa IV dugo se zagleda jedan mali crnac, automat, koji u trbuhu ima sat. Pravu senzaciju izazvao je ulaz u jedan mračni kabinet, sa sandučetom od plavog velura. To je bio nužnik kralja Karlosa koji je smesta fotografisan. Snimci su još istog dana poslati, hitno, redakciji „Njujork Heralda“.
U onom krilu zgrade gde su odaje Filipa II sve je namešteno skromnošću nekog monaškog siromaštva. Pod po sobama je hladan, od crvenih cigala. U ložnici infantkinje Izabele, kćeri Filipove, poslednji put, nalazi se još trag nekog bogatstva. Ženska postelja je malo raskošnija, na zidovima ima slika, a u jednom ćošku stoji mali klavihord, od onih, koji su se, u ono doba, zvali „virginali!“. Na zidu još visi Isus te infantkinje, od slonovače. Pod njim je mala klupa, klečanjem utrta.
Filipove sobe, koje se ređaju zatim, bez ikakvog su ukrasa, u hladnom kamenju i crvenim ciglama. Jedino prestona dvorana velika je i raekošna kao neki španski oklop. U njoj je rat, zlato, i stegovi. Filipova nosila, stolica od prostog drveta i kože. U toj stolici su ga prenosili i u toj stolici on je putovao. Reumatičan, skoro uzet, on se ipak stalno kretao oko te svoje grobnice i ostavio je utisak — i u tim nosilima — kao da je prelazio Alpe. I u njemu je bila, velika izdržljivost kljastih ljudi. Duž zidove, iza te stolice, stoje i sada poređani, ogromni, okovani, putnički koferi, onog vremena.
Hladan, manastirski hodnik vodi u biblioteku kraljevu koja je sada jedna velika soba, sa podom od cigle, u mirisu pergamenta i vekova. Pred stolom i svud oko stola, globusi onog vremena, na kojima se beše tek pojavila Amerika. U ormanima, povezani u koži, tomovi dela Volturijusa, Perbonusa, Arvoreusa. Savremena lektira. Ta dvorana, da nije tih knjiga, ličila bi na radionice nekog španskog lončara ili sedlara. Bez ikakvog ukrasa, takva je bila ooba za rad Filipa II gospodara sveta, kad je počeo da stari.
U ćošku te dvorane nalazi se mala Filipova spavaća soba. Ona je sasvim kao neki podrum. U njoj je mrak u prvi mah i jedva se opaža postelja u kojoj je umro. Na podu od cigala, kraj prostog zida, da nije svile, ličila bi sasvim na postelje španskih seljaka, koje smo viđali u siromašnim rupama. Sa te postelje, u zoru, imao je samo da spusti bolne noge, pa je odmah bio u radionici. Kao zanatlija, kad je počeo da stari, Filip II nije mario ni za šta drugo, osim svoga posla. Svet i Evropa bili su za njega jedna kancelarija u koju je ulazio, svakog dana, od ranog jutra. Tek kad se oči naviknu na tamu koja u toj spavaćoj sobi vlada, primeti se u zidu raspeće malog oltara, klupa za klečanje, i kandilo što gori. Sasvim je druga suprotna strana Filipova stana. Treba samo otvoriti vrata iz spavaće sobe i pravo se ulazi u ogromnu, raekošnu katedralu, koja je zidana po planu Petrove crkve u Rimu. Kraj postelje kraljeve, na dva-tri koraka, nalazi se loža u kojoj je mogao da sedi kao u nekom španskom pozorištu, onoga doba. Sa svoje postelje, i na samrti mogao je tako da sluša službu božiju i da vidi sveštenika kako kleči pred oltarom. Video je i treptanje sveća koje dogorevaju, u stvari to je i video najčešće.
U baroknom dvoru, što je docnije napunjen raskošnim nameštajem, ova prostota Filipovih odaja nije nehotična. Ona je hotimična kao i ta blizina radionice i katedrale, sobe od cigala i crkve u porfiru, pozlaćenoj bronzi i sjaju teških kandelabra. Ta zbliženost i zatvorenost stalnog pisanja i rada, u Filipovom životu, kraj jedne raskošne crkve, ostaju u pameti kao prva apokalipsa čoveka kabinetskog posla. Vladar Indija, gospodar svega što je onda donosilo zlato, admiral svih okeana, Filip je vodio život u isti mah u jednoj skromnoj postelji, u radionici i nosilima što su katkad stigla do Aranhueza. Radio je svoj kancelarijski posao, pognute glave i pogrbljenih leđa, iz dana u dan, nad svojim stolom, sa groznim sevotinama u kolenima i cevanicama. A u daljini bila je Evropa i svet koji je toebalo nadvladati. Evropa koju nije poznavao i koja je za njega bila samo jedna mrska vizija u neizvesnim bojama. U stvari to je bilo sve što je imao, ta soba, i ta crkva, taj krevet u koji se uveče uvlačio kao bolan pas koji se i u snu trza. Do postelje su ga pratili dvorski laskavci, lutke sa mačevima i pergamentima, ali je u postelji ostajao sam, sa fantazmagorijom ideja i fantastičnom zamisli Evrope i sveta. Tek katkad mogao je da siđe dole da se odmori, svega u jedan monaški vrt. Evropu, sa kojom se borio, Filip II video je u žaru i uzbuđenju sna. Ovu zgradu, međutim, u kojoj je živeo i umro, uspeo je da načini tvrdom kao piramidu. U njoj, sistem njegovih misli, ostao je u velikim i čistim arhitektonskim oblicima. Imao je učešća u planovima neimara Eskorijala Huana Baptiste Toleđanina i Huana de Herere.
Čak i na monaškom vrtu, ispred dvorca, ogleda se Filipova misao koja je htela da svet bude kao od kamena, a da u državama bude reda kao u katedralama. Terase eskorijalske sačuvale su geometrijske oblike Filipovih bašta u kojima su nekad boje i vrste cveća bile odabrane tako da behu slične „najlepšim ćilimovima turskim, ili onim iz Kaira i Egipta“. U vrtovima Eskorijala, stalno se oseća da se stoji na zidinama bedema jednog državnika fantastičnih ideja. U te vrtove silazi se iz katedrale, kraj Filipovog kreveta, iz svirke orgulja, kroz podzemne hodnike, sa mrtvačkim sarkofazima. To je i sada najveća atrakcija Eskorijala, ti hodnici u cveću iz grobnica. Misao o smrti, stalna u Španiji, postaje čista i mirna u tom delu Eskorijala. Ni vidik, ni snežna planina, ulevo, ni miris unutra, težah iza rešetki, ne može da istisne misao na samoću i nesreću Filipa II. Ovo mesto za dvorac proučavali su i izabrali, uzevši u obzir i klimu, i vodu, čitave komisije teologa, lekara i arhitekata. Filip II podigao je na tom mestu ne samo kuću nego i grobnicu.
Ispod Eskorijala, počivaju, pod zemljom skoro svi španski kraljevi i kraljice. Istina pod raskošnim oltarima, u porfirnim i bazaltnim zidovima, pod kubetom u grobnici od mramora, bronze i zlata. Dugi hodnici od jaspisa vode kroz te mramorne aleje sa sarkofazima. Otuda se ide do malih, zelenih, manastirskih vrata koja vode u vrt. Zelenilo vrta vidi se stalno iz grobnica, kroz male rešetke. Vremenom, u zidove je upisano mnogo zlatnih natpisa. Katolička didaktika iskoristila je i ovu piramidu kraljeva. Jedan natpis glasi: „Prvi svoj glas, kao svi, pustio si plačući.“ Drugi natpis veli: „Dani tvoji kao senke prolaze.”
Kad se iz tog podzemlja iziđe u vrt, oči u prvi mah kao da oslepe. Trepavice se bolno zatvaraju pod sunčanim strelama. Bezbrojne laste kriče i proleću oko krovova. Kroz prozore, kroz rešetke, ulazi teški miris mnogih ruža. Opet se oseća ta čudna Španija, posle koje ostaje samo cvet kestenov, i tihi šum vodoskoka. I voda što se raspada u bezbroj kapljica, i nestaje kao i prah.
Miloš Crnjanski
