Ovaj događaj su mi ispričali u Teksasu, ali on se zbio u jednoj drugoj državi. Junak priče je samo jedan iako svaka priča ima hiljade junaka, vidljivih i nevidljivih, živih i mrtvih. On se, čini mi se, zvao Fred Merdok. Bio je visok kao što su obično Amerikanci, ni plav ni crnomanjast, oštrog profila vrlo škrt na rečima. U njemu nije bilo ničeg posebnog, pa čak ni one tobožnje posebnosti koju imaju mladi ljudi. Po prirodi pristojan, on je imao poverenje u knjige i u one koji ih pišu. Bio je u godinama u kojima čovek još ne zna ko je i spreman je da se posveti onome što mu predloži slučaj: persijskoj mistici ili nepoznatom poreklu Mađara, ratnim pustolovinama ili algebri, puritanizmu ili orgiji. Na univerzitetu su mu savetovali da proučava jezike domorodaca. Neke ezoterične obrede koji su se održali u nekim plemenima na zapadu; njegov profesor, čovek već zašao u godine, predloži mu da se nastani u jednom rezervatu da bi posmatrao obrede i otkrio tajne koje vrači poveravaju posvećenima. Kad se bude vratio, napisaće tezu koju će institutske vlasti dati u štampu. Merdok odmah prihvati ovaj predlog. Jedan njegov predak beše poginuo u ratovima na granici; taj stari sukob njihovih naroda predstavljao je sada sponu. On je svakako bio predvideo teškoće koje su ga čekale; hteo je da ga crvenokožci prihvate kao jednog od svojih. Krenuo je u veliku pustolovinu. Više od dve godine živeo je u preriji spavajući u potleušama od nepečene cigle ili pod vedrim nebom. Ustajao je pre zore, odlazio na počinak čim padne noć, postigao da sanja na jeziku koji nije bio jezik njegovih roditelja. Navikao je svoja nepca na opore ukuse, obukao neobičnu odeću, zaboravio prijatelje i grad, počeo da razmišlja na način koji je njegova logika odbacivala.
Prvih meseci šegrtovanja tajno je hvatao beleške koje je potom cepao, možda zato da ne probudi podozrenje ili zato što mu više nisu trebale. Posle roka koji mu je odredio za neke vežbe moralne i fizičke prirode, sveštenik mu naredi da pamti snove i ispriča mu ih u svanuće. Utvrdio je da u noćima uštapa sanja bizone. Ispričao je te snove koji su se ponavljali svome učitelju; ovaj mu najzad otkri svoje tajno učenje. Jednog jutra ne oprostivši se ni sa kim, Merdok ode.
U gradu oseti čežnju za onim prvim večerima u preriji u kojima je nekada osećao čežnju za gradom. Ode u profesorov kabinet i reče mu da zna tajnu, ali da je odlučio da je ne otkrije.
– Vezuje vas zakletva? – upita ga ovaj.
– Nije to razlog – odgovori Merdok. – U toj zabiti naučio sam nešto što ne mogu reći.
– Možda je engleski jezik nedovoljan? – primeti onaj.
– Nije to u pitanju, gospodine. Sada kada posedujem tajnu, mogao bih je reći na sto raznih, pa čak i međusobno oprečnih načina. Zaista ne znam kao da vam kažem da je tajna dragocena i da mi sada nauka, naša nauka izgleda kao prava tričarija.
Posle kratkog ćutanja, dodade:
– Tajna, uostalom, ne vredi koliko vrede putevi koji su me vodili ka njoj. Treba ići tim putevima.
Profesor mu hladno reče:
– Saopštiću vašu odluku Savetu. Nameravate da živite među Indijancima?
Merdok mu odgovori:
– Ne. Možda se neću vratiti u preriju. Ono što su me naučili ti ljudi vredi za svako mesto i za svaku priliku.
Tako je, uglavnom, izgledao dijalog.
Fred se oženio, razveo i sada je bibliotekar na Jelu.
Horhe Luis Borhes
