Feđa se dugo prikradao posudi za puter i najzad, uvrebavši trenutak, kada se žena sagnula da podreže nokat na nozi, brzo, jednim pokretom izvadi prstom iz posude sav puter i stavi ga sebi u usta. Zatvarajući posudu, Feđa slučajno zazvecka poklopcem.
Žena se momentalno ispravila i, ugledavši praznu posudu, pokazala makazama na nju i strogo rekla:
– U posudi nema putera. Gde je?
Feđa napravi začuđen izraz i, isteglivši vrat, zaviri u posudu.
– Puter ti je u ustima – reče žena, pokazujući makazama na Feđu.
Feđa odrečno zavrte glavom.
– Aha – reče žena. Ćutiš i vrtiš glavom, zato što su ti usta puna putera.
Feđa je izbečio oči i zamahao rukama na ženu, kao da bi da kaže: “Šta ti je, šta ti je, to uopšte nije tačno!” Ali žena reče:
– Lažeš, otvori usta.
– Mm – reče Feđa.
– Otvori usta – ponovi žena.
Feđa raširi prste i zamumla, kao da bi da kaže: “Ah da, potpuno sam zaboravio; odmah ću da dođem” – i ustade, nameravajući da izađe iz sobe.
– Stoj – povika žena.
Ali Feđa ubrza korak i nestade iza vrata. Žena je bila pojurila za njim, ali se do vrata zaustavila, jer je bila gola pa takva nije mogla da izađe u hodnik, gde su se kretali i drugi stanari toga stana.
– Otišao je – reče žena, sedajući za divan. – Do đavola!
A Feđa, došavši hodnikom do vrata, na kojima je visio natpis: “Ulaz je kategorički zabranjen”, otvori ta vrata i uđe u sobu.
Soba u koju je Feđa bio ušao, bila je uska i dugačka – sa prozorom, na koji je stavljena zavesa od novinske hartije. U sobi zdesna kraj zida nalazio se prljavi, nakaradni divan, a kraj prozora sto, napravljen od daske, utvrđene jednim krajem za noćni stočić, a drugim za naslon stolice. Na zidu sleva visila je dvostruka polica, na kojoj se nalazilo nešto neodređeno. U sobi više ničega nije bilo, ako se ne računa čovek sa bledozelenim licem koji je ležao na divanu, odeven u predugi i poderani smeđi mundir i u crne nankiške pantalone, iz kojih su virile čisto oprane bose noge. Taj čovek nije spavao i netremice je posmatrao posetioca.
Feđa se nakloni, salutira i, izvadivši prstom puter iz usta, pokaza ga čoveku koji je ležao.
– Jedan i po – reče domaćin sobe, ne menjajući položaj.
– Premalo – reče Feđa.
– Dosta je – reče domaćin sobe.
– Pa, dobro – reče Feđa i, skinuvši puter sa prsta, stavi ga na policu.
– Za pare ćeš da dođeš sutra ujutru – reče domaćin.
– Jao, šta vam je! – povika Feđa. – Pa meni su sada potrebne, i to svega jedna i po rublja…
– Napolje – suvo reče domaćin, a Feđa na prstima istrča iz sobe, pažljivo za sobom zatvorivši vrata.
Danil Harms
1939.
