Filip Rot – Ogorčenost na apsurdnost
Piše: Katarina Vuković
Jedan od romana koji čine Nemezu, povezanu celinu četiri pozna romana Filipa Rota, je Ogorčenost. U ovom delu reč je o mladosti, neispunjenim očekivanjima, ogorčenosti pojedinca u konfliktu sa neprijateljskim svetom oko njega, ali pre svega, ovo je roman o ratu.
Filip Rot i u ovom svom delu vrlo oštrim i preciznim stilom čitaoca uvodi u priču bez uvijanja i kompromisa. Njegovi dijalozi su koncizni, nema nijedne suvišne reči, kod njega nema ukrasa, samo gola istina i surove činjenice.
Kod čitaoca to izaziva mali otpor, ali i konstantno stanje blagog šoka i neverice. U njegovom romanu nema uživanja u lepoti rečenice nego u njihovoj istinitosti i hrabrosti da se istina iznese.
Teme rata i ubijanja
Rat kao tema provejava od prve stranice romana, a već u prvoj rečenici pripovedač nas uvodi in medias res, gde govori o početku Korejskog rata 1950, a u isto vreme on se upisuje na fakultet.
Zatim, priču nastavlja opisivanjem očeve mesare, i o svom ranom susretu sa ubijanjem i krvlju, doduše, životinjskom. Pomažući ocu u mesari i u njihovim posetama klanici, imao je prilike da vidi klanje životinja, prerezivanje njihovih vratova, puštanje krvi da isteče, kofe pune krvi i krvi svuda okolo.
Toliko krvi će videti još jednom, na „numerisanom brdu“ u Koreji, gde će i okončati svoj mladi život.
Sve što junaci Ogorčenosti čine ili ne čine u vezi je sa ratom, strahom od regrutovanja, iskustvom nedavno završenog Drugog svetskog rata, u kom su poginula braća od stričeva Rotovog centralnog junaka, Markusa.
Svi se usled tog nemog straha menjaju. Oca savladava paranoična brižnost prema sinu, majka poslovično jaka gubi snagu, a Markus odlučuje da po svaku cenu bude najbolji student samo da ne bi bio poslat na front.
Članovi jevrejske porodice kojoj Markus pripada, porodice Mesner, pošteni su članovi zajednice, vredni i marljivi ljudi, posvećeni porodičnom poslu i porodici.
Ova jetka kritika američkog društva pedesetih godina dvadesetog veka je aktuelna usled svoje univerzalnosti jer se obraća ljudskom rodu nezavisno od mesta i vremena u kojem žive.
Uticaj Kamija, Dostojevskog, Mana
Markus, junak čije sazrevanje pratimo, brat je svim neprilagođenim i odbačenim mladićima, u njemu prepoznajemo i Kamijevog Stranca i mlade buntovnike Dostojevskog i sve gubitnike i otpadnike od sistema i društvenih normi.
Ovaj devetnaestogodišnjak za kratko vreme, ne svojom krivicom, uspeva da se zavadi sa dvojicom cimera, napusti dve studentske sobe, i uđe u otvoren sukob sa dekanom fakulteta koji pohađa, pa na kraju i da bude izbačen sa tog fakulteta. A ovaj mladi čovek je marljiv student, lepih manira, neiskvarene duše, sa samo jednom željom – da diplomira sa najvišim ocenama i izbegne rat.
Ceo njegov takozvani greh je u ispravnosti, iskrenosti i beskompromisnom iznošenju svojih stavova koji i nisu uvek u skladu sa vodećim shvatanjima na ovom konzervativnom univerzitetu.
Njegov uzor je Bertrand Rasel, a njegove stavove u potpunosti prihvata i citira. Ateista po dubokom ubeđenju, naklonjen logičnom rasuđivanju i slobodnom mišljenju, dolazi u sukob sa dekanom jer se pobunio protiv obaveznog prisustva verskoj službi jednom nedeljno tokom čitavog studiranja.
Najšokantnija rečenica u ovo romanu, koja čitaoca ostavlja da se zamisli i revidira percepciju celokupnog pročitanog teksta, upravo je rečenica koju izgovara Sani Katler, samopouzdani lepotan, student četvrte godine, merilo uspeha i energičnosti.
Ali ko još ide u crkvu? Platiš nekome da ide umesto tebe i ne moraš ni da joj priđeš.
Taj blistavi mladić izabrao je lakši put, za razliku od Markusa. I njegov put je jasan i svetao, a Markusov težak i mračan. Poštenjačina Markus će nasmrt iskrvariti na bojištu u nekoj dalekojj Koreji, a Katler će po svoj prilici postati ugledni advokat. Poštenju je Markusa naučio otac. Dešavalo se da posluje sa gubitkom kada je hteo da ispoštuje svoje principe i svoje mušterije.
Apsurdnost životnih odluka i dešavanja koja ih prate je takođe jedan od bitnih aspekata Rotovog dela. Nema logičnih objašnjenja, već samo zamršenih i nejasnih puteva od odluka do događaja koji iz tih odluka slede.
Markus kao neko ko je protiv vladajućeg sistema vrednosti, konzervativnog, religioznog i militariskičkog, kao ateista koji ne želi da ide u rat, gubitnik je već na samom startu.
Nema za njega mesta u takvom poretku stvari. Pa je tako njegova pogibija ustvari jedini izlaz iz apsurda u koje svakodnevno upada.
Njegova devojka, njegov ženski pandan, moderna Klavdija Šoša, lepa i krhka Olivija, koja je već lečena od alkoholizma i pokušaja da preseče vene. Njena vitka figura, tanani duh, slobodno ponašanje i mišljenje takođe su za društvo neprihvatljivi. Ona je za ostale studente okarakterisana kao devojka lakog morala, nazivana pogrdnim rečima, a za Markusovu majku, stamenu Jevrejku, ona je opasnost koje se treba kloniti. I ona završava nesrećno, kao i Markus, ponovo smeštena u sanatorijum.
Kao i u Čarobnom bregu Tomasa Mana, gde protagonista odlazi posle lečenja, a ovde nakon studiranja, pravo na bojište, ti mladi intelektualci sa sjajnim umom iz biblioteka i intelektualnih razmatranjanja bivaju grubo izmešteni među eksplozije granata i rovove i krv.
Sa Manovim junakom Hanskom Kastorpom možemo samo pretpostavljati šta se dalje desilo dok Rot ništa ne izostavlja već hladnokrvo opisuje mladićevo sakaćenje i isticanje krvi sve do samog kraja, a dotle pod morfijumom, ostala su samo sećanja na očevu mesaru i zlosrećne studije, kao i na misterioznu Oliviju.
Nisam znao da smrt ne samo da nije bez sećanja, već da sećanja čine sve.
Rotov roman je kritika ratova bilo koje vrste, vođenih u ime bilo čega, pa Rot piše:
U borbi za strmo numerisano brdo na nazubljenom vencu u centralnoj Koreji, obe strane pretrpele su gubitke toliko velike da se borba može nazvati fanatičnom nesrećom, kao i sam rat.
Ogorčenost je svakako onaj osećaj sa kojim Rot ostavlja čitaoca kad zatvori njegovu knjigu, ogorčenost je jedino što ostaje našem junaku posle kratkog boravka u ovom našem svetu, a ogorčenost je i emocija sa kojom čovek živi na zemlji ako je imalo zapitan o filozofskim pitanjima smislenosti egzistencije u odnosu na apsurdnost ponavljanja stravičnih događaja u istoriji ljudskog društva.
