III
Izgleda da se dubina i originalnost jedne filozofije najpotpunije mogu sagledati u svetlosti njenih izvora. I zbog toga je sasvim razumljivo što su pojedini istraživači veoma strpljivo i pedantno proučili gotovo sve idejne uticaje pod kojima je nastala Spinozina filozofska misao. Istina, u tim istraživanjima često se mogu naći potpuno suprotna mišljenja, a pogotovu izvesne neodržive krajnosti. Ali i pored toga ona su od izvanredne koristi za jednu celovitu ocenu Spinozine filozofske pojave.
Kada je reč o izvorima Spinozine filozofije, treba se pre svega pozabaviti tezom o njenoj stoičkoj inspiraciji. Još je Lajbnic u svoje vreme trvrdio da ovaj filozof u stvari obnavlja staru stoičku misao. I kasnije, u ogromnoj literaturi o Spinozi, češće su se mogla naći slična mišljenja ili uverenja. Međutim, ovo pitanje je naročito zainteresovalo V. Diltaja (W. Dilthey), koji ga je detaljno proučio i došao do zaključka da se uticaj stoičke filozofije vidno zapaža na mnogim stranicama Etike.
Po njegovom mišljenju, Spinozino učenje o strastima koje čoveka bacaju u bezumlje, otuđenost i ropstvo vodi u potpunosti poreklo iz stoicizma. Kosmopolitska ubeđenja, posmatranje stvari sub specie aeterni, a pogotovu slika mudraca koji ne poznaje strah, mržnju i zavist već kroz hrabrost, vedrinu i mir ostvaruje svoju slobodu, dati su gotovo na istovetan način kod Seneke i Marka Aurelija. Najzad, Diltaj smatra da se u pozadini Spinozinog shvatanja vrline, koja se postiže razumskim saznanjem, iii najvišeg dobra koje, po njemu, nije ništa drugo nego cognicio unionis, quam mens cum tota natura habet, nalazi stara stoička misao.
Sasvim je jasno da se Diltajova ocena, po kojoj se gotovo svaki Spinozin princip zasniva na odgovarajućoj stoičkoj koncepciji, ne može prihvatiti u celini. Ona zanemaruje ostale izvore i, što je još važnije, ističe sličnosti a zapostavlja razlike koje postoje između ova dva shvatanja sveta, vremenski veoma udaljena. Jer nema nikakve sumnje da mnogi Spinozini stavovi, koji zaista podsećaju na stoicizam, znače u isti mah i njegovo temeljno prevazilaženje. To u prvom redu važi za učenje o afektima, o vrlini i o najvišem dobru u kojima je došla do izražaja i originalnost ovoga filozofa, koja se ni u kom slučaju ne bi mogla svesti na prostu kopiju antičkih maksima.
Međutim, sama teza o uticaju stoicizma na Spinozu ima realnih osnova. Izučavajući latinski jezik kod Fan den Endena (Van den Enden), filozof je u svojoj mladosti svakako čitao i tekstove stoičkih pisaca. A posle smrti Spinozine pronađena su u njegovoj biblioteci Senekina pisma i jedan primerak Epiktetovog dela.
Ali u razmatranju Spinozinog stoicizma mora se pre svega uzeti u obzir onaj poseban afinitet koji je cela njegova epoha osećala prema stoičkoj misli. Jer u to doba, kao što je poznato, javlja se prava obnova stoičkih ideja, koja je zahvatila sve oblasti duhovnog života: filozofiju, književnost, poeziju, religiju, pravne i političke teorije. Predstavnici ovoga pokreta bili su u Francuskoj – Montenj (Montaigne), Šaron (Pierre Charron) i Gijom di Ver (Guillaume du Vair), koga su nazivali „prevodiocem Epikteta i imitatorom Seneke“. Stoičkom filozofijom oduševljavao se i poznati francuski književnik onoga vremena Gez de Balzak (Guez de Balzac). Pored toga, tradicije antičkog stoicizma oživeli su u Engleskoj Scipijus Gejteker (Gataker), u Španiji Francisko de Kevedo (Francisco de Quevedo), a u Holandiji Lipsijus (Lipsiz) i P. L. Kušu (P. L. Couchoud) ističe da su čuveni holandski političari, de Vit (de Witt) bili oličenje stoičkih stremljenja onoga doba. On čak smatra da je Spinoza svoj etički ideal postavio po uzoru na ličnost Jana de Vita (Jan de Witt), koji mu je bio veoma blizak prijatelj.
Postoji još jedna činjenica koja bi išla u prilog tvrđenju da je stoička misao izvršila izvestan uticaj na Spinozu. Naime, i za Dekartove poglede na moral Lajbnic je isto tako tvrdio da se u potpunosti slažu sa stoičkom etikom. I teško bi se moglo reći da se iz osnova prevario. Jer Dekart se često divio filozofima „koji su nekada mogli da se oslobode vlasti sudbine i, uprkos patnjama i siromaštvu, da se u sreći sa svojim bogovima takmiče“.
Svojim trećim pravilom morala, u kojem je zahtevao pre savlađivanje samoga sebe i svojih misli nego sudbine i poretka svetskog, francuski mislilac se nedvosmisleno solidarisao sa onim oduševljenjem za stoičke ideje u kojem je učestvovala čitava epoha. Sasvim je prirodno, prema tome, što ni njegov mlađi savremenik Spinoza nije bio ravnodušan prema istim tim idejama, koje su mu mogle postati bliske baš usled toga što je odlično upoznao samu kartezijansikiu filozofiju.
Međutim, sasvim drukčije stoji stvar sa prilično rasprostranjenom tezom po kojoj se u Spinozinoj filozofiji osećaju uticaji srednjovekovne skolastike. Neki pisci zapravo tvrde da ovaj filozof duguje skolastici kako terminologiju i dijalektikutako i mnoge ideje koje je dalje razvio u svojoj metafizici.
Po njihovom mišljenju, izvore Spinozine misli treba tražiti ne samo u klasičnoj skolastičkaj filozofiji nego čak i kod njenih kasnijih predstavnika; kod Franciska Suareza (Francisco Suarez), Martinija (Martini), Skaligera (J. C. Scaliger), Toletusa (Tole- tus) itd.
Ali i pored prilično uverljivih dokaza, naročito kada je reč o terminologiji, nemoguće je složiti se sa ovakvim tvrđenjima. Jer nikako se ne sme gubiti iz vida da je Spinoza bio odlučan kritičar i nepomirljivi protivnik skolastičke filozofije. U odnosu na stari način filozofiranja, njegova Rasprava o poboljšanju razuma značila je isto što i Dekartova Rasprava o metodi (Discours de la Methode) ili Bekonov (Bacon) Novi organon (Novum organum). Poput francuskog i engleskog filozofa, i Spinoza je pokušao da stvori novu metodu saznanja koja je pretendovala da zameni preživelu skolastičku logiku i da na taj način omogući dalji razvoj nauka. Rasprava o poboljšanju razuma, koja predstavlja uvod u Etiku, nije bila ništa drugo nego Spinozino rešenje jednog od najaktuelnijih problema onoga vremena.
Pored toga, Spinoza je mogao poznavati poznu skolastiku i razne skolastičke komentatore, ali je sasvim sigurno da on nikada nije izučavao najveće predstavnike srednjovekovne sko lastičke misli. Izvesne skolastičke termine on je, u stvari, prihvatio od Dekarta, čije Meditacije (Meditationes) obiluju ne samo skolastičkim izrazima nego i idejama uzetim iz skolastičke filozofije. S tim se slaže i Frojdental, mada on smatra da je Spinoza do skolastičkih termina i elemenata došao samo delimično posredstvom Dekarta a ne u celini.
Uostalom, kada je u pitanju uticaj, sama terminologija i ne bi morala biti tako značajan argument. Jer ne samo što njen razvoj najčešće zaostaje za razvojem ideja nego je ponekad i jedino moguće da nova shvatanja postanu razumljiva preko starih izraza i termina. A u mnogim slučajevima zadržavanje uobičajene terminologije bilo je neophodan ustupak bez kojega se ne, bi moglini zamisliti pojava i opstanak onoga što je zaista značilo novinu.
Dekart je poljuljao zgradu stare filozofije ne samo svojom metodom saznanja i svojom fizikom nego u isto tolikoj meri i svojom metafizikom. Iako je kartezijanska metafizika obnovila niz srednjovekovnih skolastičkih principa, ona je uprkos tome obeležavala definitivnu pobedu razuma i početak moderne filozofske misli. Slična stvar, mada u još izrazitijem vidu, ponovila se i sa Spinozom. Jer i u njegovom filotzofskom sistemu skolastička terminologija i dijalektika dobile su potpun antiskolastički smisao. Svaki put kada je upotrebio skolastički izraz, bilo da je govorio o supstanciji, atributima, modusima ili nečem drugom, Spinoza je svome pojmu dao sasvim drugi sadržaj. I zbog toga se može reći da je njegova veza sa skolastičkom fiiozofijom bila uglavnom slučajna, nebitna i formalna.
Dr Radmila Šajković
Nastaviće se
