VI
Ideje koje je Spinoza prihvatio iz jevrejske filozofije, a čije se pravo poreklo nalazi u antičkom, srednjovekovnom i renesansnom platonizmu ili neoplatonizmu, doživele su u njegovom filozofskom sistemu potpun preobražaj. On je u pravom smislu reformisao panteizam, oslobađajući ga u velikoj meri od naturalističkih i mističkih elemenata koji su dominirala u svim njegovim prethodnim fazama, počev od Filona Aleksandrijskog pa do Đordana Bruna. Drugim rečima, Spinoza je racionalizovao panteističku misao.
Ovo je jevrejski filozof učinio zbog toga što je bio dosledan originalnoj smernici svog vlastitog genija. Ali on je to mogao učiniti pre svega i jedino kao učenik i sledbenik Dekartov. Jer nikako ne treba zanemarivati činjenicu da je i Dekartova filozofija bila jedan od izvora i sastavnih delova Spinozinog pogleda na svet.
Kao što je u jevrejskoj školi revnosno izučavao Stari zavet, Talmud i pojedine jevrejske filozofe, tako se Spinoza u školi Fan den Endena, a naročito kasnije, detaljno upoznao i sa Dekartovom filozofijom. On je pročitao i proučio sve spise ovog francuskog mislioca. Spinoza je zaista postao izvanredan poznavalac Dekartovih filozofskih ideja. To se uostalom sasvim jasno može videti iz njegovog dela Principi Dekartove filozofije, koje je nastalo kao rezultat niza časova održanih mladom teologu Kazearijnsu. Ovaj je studirao u Lajdenu, ali je tokom zime 1661/62. godine boravio kao gost kod Spinoze, koji nije želeo da ga upozna sa svojim vlastiitim pogledima, već je odlučio da ga poučava iz Dekartove filozofije. Delo Principi Dekartove filozofije, koje je sa latinskog jezika ubrzo prevedeno na holandski, privuklo je pažnju mnogih učenih Ijudi onoga vremena.
Spdnoza je visoko cenio Dekarta. O tome svedoče gotovo svi njegovi biografi koji redovno ističu da je susret sa spisima francuskog filozofa bio od presudnog značaja za njegov misaoni razvoj. Kolerus čak tvrdi da je sam Spinoza izjavljivao kako je kod Dekarta pronašao „najviše svetlosti za svoje poznavanje prirode“, i kako je od njega naučio da ne prihvata ništa ,,što se ne bi moglo dokazati ispravnim i razumljivim razlozima“ U predgovoru Posmrtnim delima takođe se podvlači da je Dekartov uticaj na Spinozu bio od prvorazredne važnosti.
Spinoza u svakom slučaju vrlo mnogo duguje velikom francuskom misliocu. Pod uticajem Bekona a naročito pod uticajem Dekarta, i on je odmah uvideo da je preživela aristotelovsko skolastička logika postala ozbiljna prepreka daljem razvoju nauka, i da je zbog toga neophodno stvoriti novu metodu saznanja. Tako je i Spinoza pokušao da odgovori osnovnoj potrebi svoga vremena i s tim ciljem napisao Raspravu o poboljšanju razuma. A ovo delo, kako po spoljašnjem obliku tako i po nizu ideja koje su u njemu izložene, gotovo frapantno podseća na Dekartovu Raspravu o metodi. Jer i kod Spinoze preovlađuje onaj isti lični ton; i on stvara jednu vrstu intelektualne ispovesti; a što je još najvažnije, i on istupa kao reformator ljudskih mišljenja i ljudskih običaja. O Raspravi o poboljšanju razuma mnogo puta je već rečeno da nije ništa drugo nego Spinozina Rasprava o metodima.
Pored toga, Spinoza je prihvatio od Dekarta čitavu koncepciju metode. Princip jasnosti i razgovetnosti i on je proglasio za najpouzdaniji kriterijum istine, kojega se dosledno pridržavao. Jer po Spinozinom shvatanju, osnovna karakteristika istinitih ideja jeste u tome što su one jasne i razgovetne.
Dok su naprotiv lažne, fiktivne i sumnjive ideje uvek konfuzne i nikada se ne mogu odlikovati jasnošću i razgovetnošću.
Na Spinozu je prešao i onaj Dekartov entuzijazam za matematiku. I on je, naime, smatrao da se po uzoru na ovakvu nauku moraju konstituisati sve naučne discipline, a posebno filozofija od koje je isto tako zahtevao strogu logičnost i ra- cionalnost. Inspirišući se Dekartovom analitičkom geometrijom, Spinoza je takođe u dedukciji video najsigurniji put da se dostigne istina, i istovremeno najpogodniji način da se sama ta istina izloži. Upravo kao Dekart, i Spinoza je neprestano insistirao da se prilikom naučnih i filozofskih istraživanja pridržava jednog tačno utvrđenog reda.
Ugledajući se na francuskog filozofa, Spinoza je iz nauke potpuno eliminisao čulno saznanje za koje je smatrao da je gotovo uvek izvor zabluda. I on je najviši stupanj saznanja nazvao intuicijom, naglašavajući da je ova jedina u stanju da pruži adekvatno saznanje o izvesnoj stvari. Bar u Raspravi o poboljšanju razuma Spinozina intuicija imala je izrazito geometrijski karakter, tako da se nimalo nije razlikovala od Dekartove. Kao najbolji primer intuitivnog poimanja istine Spinoza navodi definicije pojedinih geometrijskih oblika, za koje tipično kartezijanski tvrdi da su pravilne i potpune tek onda kada su genetičke.
Borbu za oslobođenje ljudskog razuma od mnogobrojnih predrasuda i zabluda i za njegovu što potpuniju afirmaciju, koju je započeo Dekart, nastavio je sa istom odlučnošću njegov učenik Spinoza. U ovom smislu, on je čak bio dosledniji i beskompromisniji sledbenik francuskog filozofa od mnogih deklarisanih kartezijianaca. Spinoza se neprestano pozivao na zdrav Ijudski razum i na prirodnu svetlost ljudskoga uma. On je otvoreno i smelo zahtevao da se kao besmisleno odbaci sve ono što je protiv razuma, ili što se u ma kom pogledu ne slaže sa njim. Tako je celokupnu Spinozinu misao prožimao trezven dekartovski duh, koji je od nje stvorio jednu od najimpozantnijih zgrada racionalizma.
Međutim, detaljnija istraživanja na ovom području pokazala su da je Spinoza, uporedo sa metodom, prihvatio i neke Dekartove principe. To se u prvom redu odnosi na njegovo shvatanje boga, u kojem su tragovi kartezijanske misli ostali prilično vidni. Sem toga, definicija supstancije, kao causa sui, direktno je uzeta iz odgovora na prve primedbe Meditacijama, Spinoza je isto tako od Dekarta preuzeo i onu poznatu tezu po kojoj je protegnutost istovetna sa materijom. Najzad, svojim nagoveštajima slobode kao saznate nužnosti, Dekartovo učenje o strastima Ijudske duše sadrži u zametku jednu od osnovnih misli Etike.
Iz svega ovoga jasno se vidi da se Spinozina filozofija ne bi mogla ni zamisliti ni shvatiti bez Dekartove. Ali mnogobrojne srodnosti koje postoje između te dve doktrine stvorile su kod izvesnih pisaca uverenje da Spinozina filozofska misao nije ništa drugo nego prirodan, nužan i neizbežan produžetak kartezijanskih koncepcija. Tako je još Lajbnic u svoje vreme tvrdio da je jevrejski filozof samo „odgajio izvesne klice Dekartove filozofije“. On je čak smatrao, optužujući vrlo uporno i Dekarta i Spinozu, da je spinozizam „neumereni“ kartezijanizam.
Slično mišljenje, mada daleko od bilo kakvih zluradih pobuda, zastupao je i Hegel, koji je Spinozinu filozofiju ocenio kao ,,objektivizaciju“ kartezijanske filozofije, i ujedno kao njen „logičan završetak“. Ovu tezu prihvatio je i jedan od najboljih poznavalaca Spinozine misli među Francuzima E. Sese (E. Saisset). On, naime, tvrdi da pisac Etike nije imao drugog učitelja osim Dekarta, odnosno da je Spinoza „čedo Dekartovo. Istina, Sese se ne slaže u potpunosti sa Lajbnicom, već smatra da je Dekart imao ,,slabe“ i ,,bolesne“ strane koje je Spinoza iskoristio u pravcu panteizma i fatalizma. I zbog toga, po njegovom uverenju, spinozizam nije ,,neumereni“ nego ,,korumpirani“ kartezijanizam.
Međutim, proglasiti Dekartovu filozofiju za jedini izvor Spinozine misli isto je toliko jednostrano i neodrživo kao što je to bio slučaj kada je reč o jevrejskim filozofima. Jer nikako se ne sme gubiti iz vida da između ova dva pogleda na svet postoje i duboke razlike, koje su u isto tolikoj meri izrazite i vidne koliko i njihove međusobne sličnosti. Zanemariti tu činjenicu značilo bi dovesti u pitanje originalnost jednog mislioca kakav je bio Spinoza, koji je i Dekartovu filozofiju, kao uostalom i druge svoje izvore, dalje razvio, kritički upotpunio i potpuno prevazišao.
Pre svega, Spinoza je za razliku od Dekarta smatrao da se pitanje metode ne može rešavati nezavisno i izdvojeno od „saznanja prvog uzroka i porekla svih stvari“, to jest od metafiizike. Sem toga, nasuprot kartezijanskom intelektualizmu stajao je na metodološkom i gnoseološkom planu duboki moralizam jevrejskog filozofa. Jer ovaj je od metode očekivao da će ga dovesti ne samo do saznanja istine nego istovremeno i do saznanja najvišeg dobra, a samim tim do sreće, spokojstva i slobode. Drugim rečima, dok je Dekart nastojao da ljude svoga vremena nauči kako će misliti, Spinoza se trudio da ih pouči kako će živeti. Isto tako, pvored shvatanja intuicije izloženog u Raspravi o poboljšanju razuma, u kojem se uzgred rečeno vidi uticaj i Dekartovih Pravila o upravljanju duhom (De regulis utilibus et claris ad ingenii directionem in veritatis inquistione), postcoji i nešto drukčije shvatanje intuicije koja je svoj definitivni oblik dobila tek u Etici. U ovom delu najviši stupanj saznanja nema po kartezijanskom obrascu isključivo matematički karakter, već se iz ekstremnog racionalizma blago i gotovo neosetno preliva u svoju suprotnost, oživljavajući tragove renesansne, jevrejske i platoničarske misli. Tačnije, dok je Dekart pod intuicijom podrazumevao neposredno shvatanje jasnih i razgovetnih najopštijih pojmova, za Spinozu je ona bila direktno poniranje u realnost praćeno svešću o potpunom spajanju s tom realnošću.
Uporedo sa razlikama između Dekartove i Spinozine metode, mogu se nabrojati i nekoliko njihovih bitnih razmimoilaženja u oblasti samih principa. Bez obzira, na primer, što se pisac Etihe donekle inspirisao shvatanjem boga koje se sreće u Meditacijama, ipak se ne sme zaboraviti da je Dekartov bog bio transcendentan a ne imanentan; da je delovao po indiferentnoj slobodi svoje volje, a ne po nužnosti svoje božanske prirode; da je konačno bio iznad atributa mišljenja i protegnutosti, a ne totalno izjednačen sa njima. Zigvart naročito insistira na činjenici da je po Dekartu nemoguće da protegnutost bude atribut božanske supstancije i da na taj način sam bog postane telesan.
Pored toga, Spinoza je odlučno ustao protiv Dekartovog dualizma u kojem je video najobičniju besmislicu. Jer po njegovom mišljenju, pretpostavka dveju različitih i nezavisnih supstancija ne dovodi do rešenja nijednog naučnog ili filozofskog problema. Pogotovu kada je u pitanju veza između duše i tela, koju je Dekart potpuno mistifikovao, dualizam pokazuje svu svoju nemoć.
Spinoza se nije slagao ni sa Dekartovim odvajanjem ra- zuma od volje, smatrajući naprotiv da čovek može nešto tvr- diti ili odricati samo u najtešnjoj vezi s razumom. On je pot- puno odbacio kartezijansko učenje o apsolutnoj slobodi ljudskog duha, za koje je bez imalo ustezanja tvrdio da je lažno. Najzad, Spinozino shvatanje najvišeg dobra a samim tim i njegov etički ideal znatno su se razlikovaii od Dekartovih.
Dr Radmila Šajković
Nastaviće se
