Stojimo nemoćni pred krajolikom neuhvatljivih obrisa, predelom do juče monotono stabilnim poput rešetki u zatvorskom zidu. Krajolik se iz časa u čas menja. Ponekad čini se da su njegove promene rezultat naših htenja. Isti onaj pogled koji berlinski pad vidi kao trijumf, a ujedinjenje naziva velikom nadom, sada bespomoćno zuri kroz razmaknute zavese – nazire čudne pokrete, igre čiji karakter mu je nedokučiv. Šta učiniti?
Trebalo bi zauzdati situaciju i uzjahati na leđima nužnosti.
Možda je zato i napisano:
„Lako sam skočio mom poznaniku na pleća – u zaletu kao da nije prvi put – i lupajući ga šakama po leđima doveo ga u laki kas” (Franc Kafka: Opis jednog boja, Sabrana dela, knjiga druga, str. 78, Zagreb, 1977).
Nemojte olako preći preko ovog odlomka proglasivši ga za tvorevinu bizarne mašte. Obratite pažnju na učestalost pojavljivanja prideva „lako”. U Kafkinoj prozi jahanje je povezano sa lakoćom. Jaše se na praznoj (lakoj) kanti za ugalj u oskudnoj ratnoj zimi 1915. godine, kako možemo pročitati u pripoveci Der Kubelreiter, takođe, veoma lako se uzjaše poznanika i natera u laki kas, kako svedoči citirani odeljak.
Pripovetka Opis jednog boja tvrde poznavaoci Kafkinog dela nastala je između 1901. i 1902. godine i sve do njegove smrti ostala je u rukopisu osim dva kraća odlomka koje je Kafka objavio u časopisima. Ove činjenice svedoče da ni sam pisac nije bio zadovoljan njenom literarnom vrednošću. Međutim, čini nam se da konceptualna vrednost ovog Kafkinog ranog rada daleko nadilazi njegove literarne kvalitete. Čak i da nam je od dele pripovetke ostao samo fragment koji smo citirali moglo bi se reći da se upravo između 1901. i 1902. godine u Kafkinoj imaginaciji zamela ideja o potrebi razvijanja govora koji će se reflektovati na probleme filozofije morala, a pri tom sam neće biti inficiran Nasiljem.
Nije daleko od trivijalne tvrdnje dokazivati da se Kafkin opus bavio pretežno nasiljem, ali ono što obično izmiče komentatorima, čija je pažnja usmerena na takozvanu literarnu vrednost, ono je samo opis jednog boja, opis pokušaja da se izađe iz mreže primoravanja instalirane u jeziku.
Kafka je prvi primetno, mnogo pre takozvanih postmodernih filozofa, da je jezik ostao bez unutrašnje evidencije i da je zapravo samo prazna transcendencija. Ovo uverenje primeneno u razmišljanjima o problemima nasilja rezultira nekom vrstom dugog opraštanja od refleksivnog mišljenja. Opraštanja koje nikako ne može da saopšti svoje konačno „zbogom”.
Postupak paradoksa toliko omiljen Francu Kafki, njegovo stilsko ironiziranje retoričkih obrazaca traktata i sudskih rasprava (deo iz kog je citirani odlomak nosi naziv „Zabavljanje ili dokaz o tome kako je nemoguće živeti”) samo su praktični rezultati ovog opraštanja. Možda bi bilo primereno pogledati kako se i od čega oprašta Kafkino mišljenje, ta svojevrsna filozofija pretnje. Šta je zapravo Nasilje ili šta nam o tome može reći filozofija?
Može se reći da svako nasilje karakteriše situacija u kojoj su volje delatnika sukobljene. Samo ako postoji ovakav sukob jedna strana će biti sprečena u realizaciji svojih težnji i namera upravo realizacijom namera druge strane. Volje su u sukobu ako postoji najmanje dva delatnika čije su namere ili težnje takve da se isključuje njihova simultana realizacija. Moglo bi se zaključiti da u ovakvoj situaciji nasilje nema alternativu, što bi značilo da je definicija preširoka. Međutim, nije nužno da se sukob volja razreši jedino sprečavanjem jedne od sukobljenih strana. Kad su namere delatnika u sukobu mogući su kompromis i povlačenje, u oba slučaja rešavanje sukoba zasnovano je na racionalnoj argumentaciji. Ovde se pod racionalnom argumentacijom ne podrazumeva samo logički valjano izvođenje zasnovano na istinitim premisama, već mnogo šire, jedan vrednosni stav koji sukobljene namere i htenja delatnika tretira kao težnje jednake vrednosti.1
Potrebno je da se složimo da je ovakav način prevazilaženja sukoba načelno moguć da bismo nasilje odredili kao postupak koji sukob ukida sprečavajući drugu stranu da ostvari svoje namere. Samo na fonu mogućeg ravnopravnog dijaloga nasilje se egzaktno ocrtava. Nasilje je određeno preko termina „prinude” i „sprečenost”. Ovi termini ne moraju nužno da impliciraju nikakvu determinističku tezu niti da joj protivreče. Njihova upotreba je moguća a da se pri tom ne iznose stavovi o determinizmu ili o indeterminizmu. Kad tvrdimo da je neko prisngъen da sedi na stolici, mi pri tom ne tvrdimo da je njegova radnja determinisana, već da on nije u stanju da ostvari svoju težnju i ustane sa stolice. Možemo zamisliti i obrnutu situaciju: ako neko želi da sedi nikakva determinisanost njegove radnje od tog postupka neće načiniti prinudu.
Nasilje je, dakle, određeno preko pojma sprečenosti, ali je za nasilje karakteristično da je ono čin prisiljavanja i sprečavanja, odnosno radnja čiji je cilj da nekog spreči. Kad govorimo o nasilju uvek mislimo da je prinuda bila stavljena kao svrha delanja. Ovo nas upućuje na to da moramo praviti razliku između činjenja nasilja i izazivanja sprečenosti. Iz ovog proizilazi da je nasilje relacija između ljudi kao svesnih delatnika koji svoje radnje upravljaju prema vlastitim svrhama.
Šta bi na ovakvu argumentaciju mogla da kaže filozofija pretnje? Ona bi najpre morala da u kine privid logičke superiornosti racionalnog diskursa, da poveže recimo jahanje na ljudima (tu po svim parametrima zdravog razuma nasilnu radnju) sa lakoćom i bezotpornošću („bilo ga je lako uzjahati” još uvek ne znači dozvolio mi je da ga uzjašem). U takvoj iznenadnoj vratolomiji dolazi do semantičkih pomeranja, otvara se pukotina smisla. Svi ključni termini koji su nam se činili kao čvrst oslonac za racionalno zauzimanje Nasilja sada su prazni. Čini se da etika ne može da egzistira u jeziku. Moguć je samo paraetički diskurs.
Kafka je to znao, on je prvi naslutio slobodno lebdeću poziciju razmišljanja o nasilju i njegovo izmicanje iz sfere morala. On kao da nam saopštava: nema mogućnosti za logiku Dobra i Zla, nema preciznog jezika, nema Sistema i nema Zakona. Sve što se vezuje za naš etički napor ili pak za pokušaj da se Zakonu i Pravdi obezbedi objektivno važenje prekriveno je jednom sablasnom kretnjom koja je beskrajno kolebanje ničega.
Mirko Sebić
Novi Sad
1 O tome Karl Poper, u ogledu Utopija i nasilje, kaže: „Niti razlike leže u našem ubeđenju da su argumenta zaključci, i da se zbog toga mora dozvolita da će oni to biti za svakog razumnog čoveka. Ona se sastoji u spremnosti da se daje i uzima, u nastrojenosti ne samo da se ubedi drugi čovek, već da se dozvoli mogućnost da se bude ubeđen od drugog. […] Tako će biti ostvareno ono što nazivamo razboritim držanjem ili racionalističkim stavom koji podrazumeva intelektualnu poniznost. Ovo je možda prihvatljivo jedino za one koji su u stanju da shvate da greše, i koji nisu skloni da zaboravljaju svoje greške. Ovakav stav rođen je iz svesti da nismo sveznajući i da smo mnoga naša znanja dobili od drugih… ” (K. Popper, Conjectures and Refutations, str. 356)
